Godine 1905. objavila je priču koja se smatra prvom lezbijskom prozom u srpskoj književnosti i koju je hvalio Jovan Skerlić. Umrla je 1910, verovatno od posledica dvoboja na koji je zbog ljubomore izašla sa svojom prijateljicom. A onda je zaboravljena. Ovo je priča o njoj


Staza života je jasno obeležena, ko hoće van - propada
Leposava Mijušković, Utisci života

Godine 1905. godine u Srpskom književnom glasniku objavljena je priča „Utisci života". Po naslovu ni po čemu izuzetna, ali zato po sadržaju više nego provokativna. Iza inicijala L.M. krilo se ime autorke koja je početkom prošlog veka glasno progovorila o strastvenim osećanjima žene prema drugoj ženi. Zbog te je žene, štaviše, kako biografski podaci stidljivo pokazuju, najverovatnije pokušala da se ubije i sa njom čak - izašla i na dvoboj.

Leposava Mijušković rođena je 1882. u Vukmanovcu, nadomak Jagodine. Otac Živko bio je po zanimanju potkivač, ali je (neobično za to vreme) svojoj deci obezbedio visoko obrazovanje. Leposava tako odlazi u Beograd na Višu žensku školu, završava je kao najbolja učenica, primivši za to počast koju joj uručuje lično kraljica Natalija, a potom putuje i na školovanje u Cirih.

Švajcarska je u to vreme imala najliberalnije univerzitske zakone u Evropi, i još od 1867. na tamošnjim fakultetima mogle su da studiraju i žene. Među njima su od kraja 19. veka bile i Srpkinje iz Austrougarske i Srbije, među kojima je, pored ostalih, Delfa Musić, udata Ivanić, ćerka Ivana Musića, jednog od vođa Hercegovačkog ustanka, koja je s Nadeždom Petrović 1903. osnovala Kolo srpskih sestara, a 1897-99. studirala hemiju u Ženevi, zatim Mileva Marić iz Kaća, udata Ajnštajn, koja u Cirihu 1896. upisuje studije matematike i fizike, Milana Bota iz Kruševca, Ružica Dražić iz Šapca, Ljubica Rakić iz Jagodine i njena prijateljica - Leposava Mijušković.

Leposava šalje Srpskom književnom glasniku priču Utisci života. Sledeće godine javlja se sa još tri priče: Mirišu jorgovani, Blizu smrti i Bolna ljubav, sve potpisane inicijalima L.M.

Ispovedna proza

U ovim pričama Leposava Mijušković piše o pobunjenoj intelektualki koja razjareno voli, želeći da uživa u slobodnoj lezbejskoj ljubavi i vanbračnim vezama. U svojoj prvoj priči Utisci života, autorka u ispovednim fragmentima oživljava traumu rastanka dve prijateljice, evocirajući uspomene iz perioda koji prethodi razlazu. Odnos između dve žene je strastven i otkriva se kroz delikatnu  igru zavođenja i naklonosti. Njihov odnos je napet, jer nikada do kraja ne postaje ljubavnički: „Idem... samo... i - osetih nežan pritisak vrelih uzdrhtalih usana na svojem čelu. I otrgoh se!... Kako sam te volela!"

Kada se u životu jedne od njih pojavi muškarac koji nudi brak, druga će postati ljubomorna i razočarana. Tada besno svoju prijateljicu naziva „lažnom ženskom", ne razumevajući kako jedan muškarac može, kako kaže, „zadovoljiti ženu poput nje". Sa očekivanim cinizmom opisuje društveni poredak i položaj žene u njemu: „Potoni u taj opšti život, u taj sitan svakidašnji posao, gde ih je hiljadama zadovoljnih i ako ne misle dalje od sebe.(...) I ja vidim šta mi treba raditi da ne propadnem - da se udam! Da volim svog muža, da rađam decu, da zasnujem porodicu, da budem pokorni rob celog tog sveta." Takav život je za nju neprihvatljiv, a u sistemu koji nema razumevanja za ljude poput nje, i kao jedini izlaz i kao izraz revolta ona vidi - smrt.

Pokušaj samoubistva opisan je u narednoj priči pod nazivom Blizu smrti, koja se prirodno nastavlja na Utiske života. U ovoj priči junakinja progovara o traumatičnom nasleđu - samoubistvu svoje majke, što se poklapa i sa životom Leposave Mijušković, koja je odrasla bez majke, za koju se pretpostavlja da se ubila.

Junakinja ove priče je u bolnici posle pokušaja samoubistva, gde s ludačkom preciznošću uspeva da oživi dijalog rascepljene ličnosti. U nekoliko redaka Leposava Mijušković uspeva majstorski da predstavi svu kompleksnost odnosa s prijateljicom - ćutanjem, pokretima i šturim rečenicama. Dolazak tužnog i nemoćnog oca ćerki u bolnicu budi jake emocije, takve da se čini kako je Leposavino stavljanje svojih junakinja u heteroseksualni narativ u naredne dve priče i neka vrsta iskupljenja.

U priči Bolna ljubav Leposava Mijušković opisuje vanbračnu vezu devojke i starijeg muškarca. Njena junakinja, svesna svojih osećanja i seksualnosti, jasno pokazuje da  želi da uživa u slobodnoj ljubavi, preuzima inicijativu i predlaže udvaraču da uplove u vanbračnu avanturu. Po logici sveta koji takve izlete ne dozvoljava, i ova se priča morala završiti tragično - ali ovoga puta smrću junakinjinog ljubavnika.

Naposletku, u njenoj poslednjoj objavljenoj priči pod nazivom Priča o duši s večitom čežnjom (1907), glavni junak je muškarac, ali podjednako dezorijentisan i nesnađen kao i junakinje njenih prethodnih priča, u vanbračnoj aferi sa ženom koja je pobunjena intelektualka. Ovde je muškarac taj koji je na kraju ostavljen  i nakon razlaza umire.

Tip moderne žene

Ove priče Leposave Mijušković, objavljene u nepune dve godine, naišle su na odličan prijem. Jedan od prvih koji je Leposavin talenat pozdravio bio je i najuticajniji kritičar tog vremena - Jovan Skerlić.

U članku Srpska književnost 1906. godine, Skerlić sudi da te godine nema značajnih novih imena i dela naročite vrednosti, ali ipak izdvaja ime dotad nepoznate devojke koja je u srpsku književnost ušla na najprovokativniji način:

„Mlada devojka Leposava Mijušković javila se sa tri odlične, sumorne, nemirne, gotovo neuropatske pripovetke, koje možda označavaju književni pravac, ali su svakako veoma individualne, veoma impresivne psihološko-simboličke vizije i ispovesti, pisane vrlo jednostavnim, ali pri tome i vrlo umetničkim i originalnim jezikom. Ona i pesnikinja Danica Marković predstavljaju tip moderne žene u književnosti."

Za Skerlića, Leposavine priče su radovi s retkim i originalnim osećanjima, puni intimnosti i bolne osetljivosti, koji otkrivaju „jako razvijenu samostalnu ličnost i sasvim originalan talenat". Skerlić, koji je anatemisao Disa i Pandurovića, i kome je kasnije smetala glavobolja Isidore Sekulić, afirmisao je Leposavu Mijušković, autorku verovatno prve nedvosmisleno homoerotske proze na našem jeziku, u čijim pričama nalazimo pokušaj samoubistva i mračne depresivne epizode.

Pored Skerlića, o Leposavi Mijušković je nešto kasnije pisao i Branko Lazarević, ubrajajući je među najbolje književnice tog vremena: „Kroz svoju poeziju, gospođe Jelena Dimitrijević, i Danica Marković, i gospođice Isidora Sekulić, i Anica Savić, i Leposava Mijušković, ljuto napadaju muškarce, i žale se na njihova kosmopolitska, neverna i široka srca..."

Međutim, životni i književni put Leposave Mijušković naglo se, pod nikad nerazjašnjenim okolnostima prekida: 1910. ona umire. Jovan Skerlić je tada napisao: „Rana Smrt Leposave Mijušković lišava srpsku književnost jedne lepe nade... Njen stil, književan i lep, imao je u sebi nečega ličnoga, što se skladno poklapalo sa iskreno autobiografskim karakterom njenih pripovedaka." Skerlić je očito znao koji su elementi Leposavine proze imali autobiografski karakter.

Uzrok smrti ne pominjati

Ko se krije iza književnog lika prijateljice iz priča Leposave Mijušković? Njena književna i životna povest, po svemu sudeći, ne može do kraja biti osvetljena bez pažljivijeg pogleda na njen odnos s prijateljicom Ljubicom Rakić.

Leposava Mijušković i Ljubica Rakić su iz Jagodine. Zajedno su otišle da studiraju u Cirih, odakle se, verovatno početkom 1910, vraćaju u rodnu Jagodinu i u jednom selu zapošljavaju kao učiteljice. Njih dve su po svim svedočenjima bile nerazdvojne, a beogradska i jagodinska čaršija znale su štošta o ovom odnosu, što možemo slutiti iz škrtih zabeležaka iz tog perioda. Nekoliko meseci kasnije, 26. marta 1910, Leposava umire. Kao zvaničan uzrok smrti porodica je navela tuberkulozu.

Nakon smrti Leposave Mijušković, zagrebački Savremenik 1910. godine donosi punih šest stranica o njoj iz pera Elze Kučere, Leposavine prijateljice sa studija u Cirihu i jedne od prvih žena iz Hrvatske s doktorskom titulom. Ovaj tekst, kojim se u jednom svom radu bavi Slavica O. Garonja-Radovanac, jedini detaljnije osvetljava ličnost i sudbinu Lepe Mijušković.

Evocirajući sećanje na mrtvu prijateljicu, „ponosnu djevojku koja neće i ne može da se svija", kako kaže, ona priče Utisci života i Blizu smrti povezuje s Leposavinom intimom.

Tužne priče o bolnoj ljubavi

Čitajući njene priče u biografskom ključu, Elza Kučera pominje „potresno tužnu priču o bolnoj ljubavi", o kojoj je Leposava pisala: „Kako mlada, strasna djevojka, puna života, prvi put osjeti moć nečega silnoga, što se nalazi izvan nje, a što je kadro da sruši sav njen dotadašnji duhovni život, kako prvi put oćuti želju, da živi samo za sebe i za svoje uživanje i tako jasno shvaća kako se griješi. Kad napokon pojmi da je to ljubav, onda joj se cijelim svojim bićem podaje (...) Sad se ispostavlja, da i ta jedinstvena, strastvena velika ljubav, koja ništa ne pozna van sebe, ni društvenih, ni vremenskih granica, po svojim konzekvencama vodi u smrt s jedne, a u duševni paroksizam s druge strane. Sve te snažne, bolne negacije, tako živo, plastično prikazane, maljem, čini se, da su iz kamena isklesane, a iz svakoga retka kao da izbija krv, kojom je napisan. Zamislih se. - I sad je ona među nama!"

Elza Kučera opisuje kako se u Cirihu 1906. upoznala s Leposavom na „subotnjem skupu Gorskog vijenca", i postala s njom bliska: „Vitka, oštra pojava neobično blijeda lica, napola zatvorenih, pronicavih očiju. Čelo joj je bilo visoko, isprekidano dubokim borama, - premda se inače vidjelo da je još vrlo mlada, - tamnosmeđa kosa glatko počešljana i savita... Pristupila mi je napola izvjedljivo napola ironički... Pružila mi je naglo nervoznu, snažnu ruku, činilo mi se, željezo bi mogla da savija. Pozdravih je možda za trun toplije, nego što se obično pozdravljaju novi došljaci u đačkom krugu, valjda što sam osjetila da je jedna od onih, koje dolaze jer ih goni želja za širim vidicima, za intenzivnijim duševnim životom, a ne zato da se poslije lakše proture životom, ili jer im se čini otmjeno studirati u inozemstvu... Razdražljiva, bolesna pomalo i neotesana učiteljica iz provincije, mislili su mnogi, premda se slabo tko usudio da to otvoreno prizna. A ona je prezirala te 'sitničave, kukavne, ćiftinske' duše, koje su nestajale u osobnostima, a nisu imale ni toliko hrabrosti da se prikazuju onakovima kakovi uistinu jesu... 'Tako malo ljudi ima među nama', govorila mi je često. 'Da li ih uopće ima?' Glasno, gorko bi se nasmijala. 'I sve te fraze, sve te laži, koje nose u srcu i na jeziku!' Od ljudi je uopće gotovo nadčovječno mnogo zahtijevala, a kad toga nije bilo, onda je mučila i njih i sebe. I nije marila, što ih muči. Nešto demonskoga se u takovim časovima javljalo u njenome biću. Kršila je individualnost onih koje je voljela, želeći da ih posve povuče za sobom, a onda ih je opet prezirala, ako nisu znali da se odhrvaju sugestivnoj snažnoj njenoj osobnosti. Tako je u vječnoj trzavici prolazila životom."

Kako je Leposava radila i pisala Elza Kučera opisuje sledećim rečima: „Inače je volila da se zavuče u svoju sobu, da se izvali u naslonjač, zavije u gusti oblak dima, paleći smotku za smotkom, i tako da radi. Anatomskim je tad nožem raščinjavala svoju vlastitu dušu. Tjedni su prolazili, a da nije izlazila, kad bi htjela da štogod napiše. Niti je pravo jela niti spavala. Tu nisu pomagali ni razlozi - ni molbe. Trgala je, što bi napisala, i opet bi pisala..."

Fanatična ljubav zanesenih Ruskinja

Elza i Leposava ostale su u kontaktu i pošto se ona vratila u Srbiju. „Poslala mi je još nekoliko lijepih pisama iz Srbije. Voljela je tu svoju domovinu gotovo onom fanatičkom ljubavi zanesenih Ruskinja, koja ni od čega ne zazire", piše Kučera i citira iz pisma koje joj je Leposava napisala:

„Ja ljubim ovo naše veliko sunce, ovo jasno nebo, ove male kućice, sakrivene prašnjavim zelenilom. Ja ljubim ove naše tužne, drhtave pesme, koje sad u suton zvone kao večernja molitva. Ja ljubim ovu moju rođenu ispucanu zemlju, koja mi u ovim trenucima šapće stalno preiskonske, čudne bajke, koje nose onaj raskidani, bolni akcenat moga plemena, i ja slušam te bajke, slušam ih i osećam, kako sam onda toliko dobra, toliko sposobna za velika, večita dela... Čudno je, da sam ja odrasla pod utiskom svega ovoga, a da ga nikad pre nisam umela da shvatim ovako. Bilo je potrebno, vidim, samo nekoliko meseci da se lišim toga, pa da ga posle sa novom, meni samoj nerazumljivom ljubavi prigrlim, želeći sreću drugima (...) I kad se na kraju upitam, je li vredno ovoga što se daje, ono što se dobija, onda... onda bih najvolila da me nema. Ali moram, moram! Ta kud sa ovoliko mlade snage, što vri, što hoće, što čezne....Dolaze mi trenuci, kad bih u jedan mah raskinula sa svim, svim, ali tada otud iz kuće zatreperi bolno, uznemireno jedan glas: Ne! Ne! Ne! I ja zanemim. I onda bi mogao svako da mi kaže što hoće, ja bih mu nasmejano odgovorila: Gazite me! Ponizujte me! Šta marim ja! Ja čekam onaj krajnji trijumf moje duše, rad kojega je sve to!... I on će doći, ja osećam, da će doći! I bit će veliki. Bit će jedinstven, bit će silan i moj, moj..."

Kučera u tekstu pominje Ljubicu Rakić s kojom je Leposava živela u Cirihu, „u udobnoj sobi sa dalekim vidikom na grad i na jezero", i opisuje je sledećim rečima: „Tiha, ozbiljna njena drugarica sa finim srpskim profilom, sa svilenim, crnim vlasima i još crnijim dubokim očima bila je vazda uz nju, a nikad se nije isticala.. Već su od djetinjstva prolazile ovako dobrim i zlim. To se činilo tako nužno, tako prirodno, a opet, kad se čovjek zamislio, tako rijetko i neobično...."

Vest o Leposavinoj smrti Elza Kučera dobila je od Ljubice Rakić.

Kuršum u grudi

Ljubicu pominje i književnica Milica Janković u nedovršenom intervjuu koji je s njom radio Branimir Ćosić i u kome je bilo reči i o Leposavi Mijušković. „To je bio jak talenat, ali je rano umrla... Bila je vrlo nesrećna", reći će Ćosiću Milica Janković, a podvučeno ime Leposavine tajanstvene prijateljice u rukopisu intervjua i danas  provocira.

Novi detalji o sudbini Leposave Mijušković iskrsli su tek 1996. Naime, kada su Dobrica Milićević i Živorad Nikolić pripremali  objavljivanje Leposavinih sabranih dela (četiri priče i tri pesme) u jednoj knjizi, kontaktirali su s njenom porodicom i saznali dotad nepoznate činjenice o njenom životu i kraju.

Leposavina bratanica Nadežda Mijušković, beogradska profesorka muzike, otkrila je dugo čuvanu porodičnu tajnu - njena tetka Lepa umrla je od posledica rane zadobijene u dvoboju: „U dvoboju Ljubica pogodi Leposavu u grudi... Spasli su joj život. Međutim, od posledica ranjavanja Leposava se teško razboli i - umre. Moj otac Mika 'sredio' je da u zvaničnim dokumentima piše da je umrla od tuberkuloze..."

Kako se u porodici pričalo, uzrok zavade među prijateljica bio je jedan oficir u koga su obe bile zaljubljene. Kao rešenje, Leposava je prijateljicu izazvala na dvoboj. U njemu je bila ranjena, i ta rana joj je prekratila život. Međutim, da li je uzrok svađe Leposave i Ljubice zaista bio pomenuti oficir? Ostaje prostora za zdravu sumnju s tim u vezi.

Drugačija istorija

Elza Kučera u pomenutom tekstu sugeriše se da su priče Leposave Mijušković u većoj meri autobiografske, odnosno da su se Leposava i njena prijateljica uistinu sukobile zbog nekog muškarca, ali možda ne zato što su obe bile zaljubljene u njega, već zato što je Leposavi smetalo što je njena prijateljica poželela da se izvuče iz zabranjene veze s njom i ode s muškarcem, i zato što je shvatila, kako to kaže u Utiscima života, „da je ona, moj uzvišeni prijatelj, najobičnija ženska sa svim strastima, i lažna, lažna sva!"

Kako je Ljubičin i Leposavin odnos tačno izgledao možemo samo pretpostavljati - da  li je u pitanju neuzvraćena ljubav, Ljubičina ili Leposavina prema onoj drugoj, ili zaljubljenost dveju devojaka u istog mladića, ženski rivalitet, ili možda sve to skupa?

Kako bilo, zanimljivo je da je početkom 20. veka jedna tako delikatna stvar kao što je mogući ljubavni odnos dve žene bio poznat široj javnosti, pa i u elitnim književnim krugovima. A gotovo je fantastična zamisao o dvoboju između dve žene u Srbiji pre više od jednog veka, i to zbog neuzvraćene ljubavi. Sve ukazuje na to da je verovatnije bio u pitanju intimni obračun, koji su porodice ovih revolverašica kasnije herojski krstile dvobojem, ne bi li skandaloznom događaju dale jednu blažu notu. Tiha Ljubica Rakić, zato što je duže poživela, naknadno se otkriva kao pobednica u dvoboju.

Danas se ne zna gde je Leposavin grob, niti gde je završila njena zaostavština.

Ljubica Rakić se posle Leposavine smrti vratila u Cirih, gde se i udala, i tada joj se gubi svaki trag. Međutim, možda negde u fiokama Ljubičinih naslednika leže ostavljeni tekstovi Leposave Mijušković, čije bi otkrivanje značilo jednu drugačiju istoriju srpske književnosti.