"Imao je lakoću govora i brzinu zaključivanja koja se nije sviđala ljudima iz naroda", zapisao je o njemu Slobodan Jovanović. Sam je jednom rekao da bolje poznaje Englesku nego Srbiju. Divio se Gledstonu, pisao o Kosovu, potpisao Tajnu konvenciju sa Austrougarskom. Bio je univerzitetski profesor, predsednik Srpske kraljevske akademije, književnik, prevodilac, jedan od osnivača Srpske centralne banke, ministar spoljnih poslova, srpski poslanik u Londonu, austrofil i anglofil. Njegov portret koji je naslikao jedan indijski slikar ovih dana je stigao u Ambasadu Srbije u Londonu.

„U životu sam učinio 'nekolike pogreške', ali u njih ne ubrajam Tajnu konvenciju", rekao je jednom prilikom Peri Todoroviću Čedomilj Mijatović, koji je kao srpski ministar inostranih dela stavio svoj potpis na ovaj dokument od 28. juna 1881. „Naši suvremenici ne znaju ni motive, ni ciljeve, ni tekst te Konvencije. Kad dođe vreme da se sve to sazna i hladno i bespristrasno ocenjuje, onda će - o tome sam potpuno uveren - Srbi drukčije o kralju Milanu i o mojoj malenkosti misliti", rekao je Čedomilj Mijatović.

Tajna konvencija potpisana između Srbije i Austrougarske podrazumevala je da Srbija koja tek što je stekla nezavisnost neće imati pretenzije na Bosnu i Hercegovinu, odnosno da će se uzdržati od bilo kakvih aktivnosti u Bosni, koja je Beču pripala Berlinskim kongresom.

Ali ne samo to. Tajna konvencija je podrazumevala i da Srbija neće sklapati političke ugovore s drugim državama bez znanja Austrougarske. Posle tog dokumenta Srbija je, umesto proruske politike koju je do tada vodila, počela da vodi proaustrijsku politiku. Neki veruju da je rasprava koju je Tajna konvencija otvorila pre sto četrdeset godina prisutna i danas kroz dilemu: Zapad ili Istok?

„Problem u Srbiji je da istoričari, a naročito oni koji to nisu, imaju sklonost da osavremenjavaju prošlost", smatra istoričar Slobodan Marković, autor jedine Mijatovićeve biografije, naslovljene Grof Čedomilj Mijatović, Viktorijanac među Srbima. „Ono što se dogodilo, dogodilo se u kontekstu vremena, a taj kontekst je neponovljiv. Svaka analogija sa događajima iz sadašnjosti u velikoj meri je besmislena." 

Ko je bio Čedomilj Mijatović?

Čedomilj Mijatović je rođen 1842. godine u Beogradu. Otac, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Prvoj beogradskoj gimnaziji Beogradu, a majka Kristina-Rahela bila je iz Velikog Bečkereka i imala je špansko poreklo.

Krstila ga je sestra knjeginje Perside Karađorđević u Sabornoj crkvi u Beogradu i dala mu ime Čedomilj. Majka ga je uvek zvala Čedomir. Tako se oba oblika imena nalaze na njegovim spisima, kao i ime kojim su mu tepali - Čeda ili Čedo.

Osnovnu školu, gimnaziju i Licej završio je u Beogradu, na Velikoj školi studirao je pravne nauke, da bi zatim studirao političko-ekonomske nauke na univerzitetima u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Na studijama se upoznao i oženio Engleskinjom Elodijom Loton. Po povratku u Srbiju radi neko vreme kao profesor Velike škole, a zatim se uključuje u politički život. 

U srpsku politiku politiku uveo ga je Jovan Ristić, vođa liberala i veliki rusofil. Pod njegovim patronatstvom Mijatović 1873. prvi put ulazi u vladu kao ministar finansija, ali je i sekretar mladom knezu Milanu s kojim će se u to vreme zbližiti. 

Nakon Berlinskog kongresa Čedomilj Mijatović postaje politički protivnik Jovanu Ristiću, a na spoljnu politiku počeće da gleda potpuno različito od njega. U nekoliko koraka, Mijatović je prešao put od rusofilije, preko mađarofilije - pri čemu je značajnu ulogu u tome imalo i njegovo iskustvo s grofom Andrašijem - do austrofilije.

„Svi su Srbi rođeni rusofili, i ja sam rođen bio kao rusofil i odrastao u rusofilskoj atmosferi", reći će Mijatović kasnije. „Još u mome detinjstvu ja sam imao simpatija prema Mađarima. Takve simpatije u jednom mladom detetu mogu se objasniti samo mističkim uplivima, o kojima ovde ne mogu govoriti. Te su se simpatije pojačale kada sam, kao mlad čovek, uzeo proučavati istoriju našeg naroda u petnaestom veku, pod Despotom Đurđem Brankovićem. Video sam da je bilo prilika u kojima su se srpski narod i ugarski narod, takoreći rame uz rame, borili protiv turske invazije."

Razočaran ruskom politikom prema Srbiji, naročito na Berlinskom kongresu i uoči njega, Mijatović postaje austrofil. 

Tajna konvencija

Napustivši pozicije svog političkog oca Jovana Ristića, Čedomilj Mijatović prišao je grupi tzv. mladokonzervativaca i sa Milanom Piroćancem, Milutinom Garašaninom i Stojanom Novakovićem, januara 1881. godine osnovao Srpsku naprednu stranku. Ova stranka dolazi na vlast uz snažnu podršku kneza Milana. Predsednik naprednjačke Vlade postaje Milan Piroćanac, a Čedomilj Mijatović je u njoj ministar inostranih poslova.

Srpska napredna stranka će okrenuti spoljnopolitički kurs Srbije od Rusije ka Austrougarskoj. Najvažniji akt koji o tome svedoči je Tajna konvencija. Mijatović će kasnije pričati kako je do nje došlo.

Jednom prilikom knez Milan se našalio s njim rekavši mu da ne izgleda baš najbolje sa zdravljem, pa mu je predložio da otputuje u Beč na nekoliko dana, „da se tamo hrani dobrom bečkom hranom, da ode u Operu da gleda komedije, ali da ne juri za lepim Bečlijkama, pa će videti kako će se oporaviti".

Uz to, rekao mu je i da se vidi sa glavnim ljudima u austrougarskoj politici, pre svega sa Benjaminom Kalajem, donedavnim generalnim konzulom u Beogradi i potonjim carskim upravnikom okupirane Bosne i Hercegovine, a sada šefom političkog odeljenja austrougarskog ministarstva spoljnih poslova. Jasno je da je knez Milan bio sve unapred pripremio. 

Pregovori s Kalajem

O susretu i pregovorima s Benjaminom Kalajem, Mijatović je pisao:

„Jednoga dana Kalaj me zovnu na ručak u njegov hotel, i posle ručka u njegovom privatnom salonu imali smo jedan vrlo interesantan razgovor.
- Ja znam šta vi mislite o našoj okupaciji Bosne i Hercegovine. Vi je osuđujete!
- Naravno da je osuđujem - rekoh mu ja - jer prvo vi ste time učinili nepravdu srpskom narodu i drugo, učinili ste jednu groznu pogrešku baš sa gledišta vaših austro-ugarskih interesa. I vi se ne možete u Bosni održati.
- Mi mislimo da nismo pogrešili i trudićemo se iskreno da se srpski narod u Bosni i Hercegovini izmiri s našom politikom. Vi znate da sam ja študirao engleske metode vladavine u Istočnoj Indiji.
- Ja to znam - odgovorih mu ja - ali mislim da i vi dobro znate da srpski narod nije to isto što i indijski narod.
- ...Vi ste sad ministar spoljnih poslova, zašto ne upotrebite priliku da kao praktičan političar profitirate od toga fakta?
Ja sam mu na to odgovorio:
- U ovaj mah ja ne vidim kako bi mogli od toga fakta profitirati.
- Ja ću vam odmah kazati kako. Nemojte nam smetati u Bosni vašim agitacijama a mi vama nećemo smetati da se širite u pravcu k jugu. Na pr. ja mislim da ćemo čak tako daleko ići da vam pomognemo da jednoga dana Makedonija doista postane vaša zemlja. Vi ćete razumeti da bi to vama daleko prijatnije bilo nego da vidimo Makedoniju u rukama rusofilskih Bugara...
-Dozvoljavate li vi da ja knezu Milanu i mojim kolegama saopštim taj vaš večerašnji govor?
- Apsolutno. I molim samo da izvestite barona Herberta (ondašnjeg austrougarskog poslanika u Beogradu) o rezultatu vašeg saopštenja.
Ne vredi da govorim o utisku ovog govora Kalajevog. Dovoljno je da kažem da sam ja odmah prekratio moje lečenje bečkom hranom i vratio se u Beograd."

Čedomiljov potpis 

Po povratku iz Beča Mijatović je sve to predočio knezu Milanu, predsedniku vlade Milanu Piroćancu i svom prijatelju Milutinu Garašaninu.

Glavni problem predložene konvencije je bio član koji je podrazumevao da Srbija neće sklapati političke ugovore sa drugim državama bez znanja Austrougarske. Na kraju je dogovoreno da se to pitanje reši dodatnim protokolom. A on je, po Mijatoviću glasio: „Da srpska vlada, ako će praviti kakve tajne ugovore s kojom drugom državom ima o tome izvestiti Austro-Ugarsku dok tajna konvencija s njome traje, ali da ta tačka ne znači da se ima od Austro-Ugarske tražiti kao nekakvo prethodno odobrenje."

Međutim, knezu Milanu se žurilo da se Srbija imenuje kraljevinom, a on da postane kralj. Naime, jedna od tačaka koju je Konvencija podrazumevala bila je garancija Beča da će se zauzeti za dinastiju Obrenovića, što je značilo i kraljevsku titulu za Milana. Uz to, kako je knez Milan za petnaestak dana imao sastanak sa austrijskim carem, bio je protiv bilo kakvog uslovljavanja austrijske strane.

Zato je pozvao Mijatovića da bez znanja ostalih potpiše dokument. Mijatović se dvoumio. Imao je moralnu dilemu zbog toga što tako važnu stvar ne prenosi svojim prijateljima iz stranke i čelnim ljudima u srpskoj vladi. Ali knez ga je ubedio da bi Piroćanac, da sazna za konvenciju, podneo ostavku, što bi izazvalo krizu vlade i ne bi bilo dobro za zemlju, pa kako je i sam bio ubeđen da je Konvencija korisna za Srbiju, Mijatović je odlučio da kao ministar spoljnih poslova stavi svoj potpis na nju.

Ostale naprednjačke vođe su saznale za njegov potpis tek kad je red došao na njegovu ratifikaciju.

Kako je predsednik Vlade reagovao kada je za to saznao, Mijatovićev piše:

„Piroćanac pozove mene k Milutinu i pred njim me zapita:
- Dakle ti si potpisao konvenciju?
- Jesam - odgovorim ja.
- A nama nisi ništa kazao.
- Nisam.
- Lepo, bogami - nastavi Piroćanac.
- Nije lepo, ali sam ja radio kako sam mislio da mi je dužnost. Kad se knez vrati ja ću vam pred njim stvar objasniti i onda ćemo povlačiti logične posledice."

Zbog Tajne konvencije, radikali će Mijatovića i naprednjake optuživati za izdaju. Govorili su da je Srbija, samo tri godine nakon što je konačno postala nezavisna, dospela u zavisan položaj u odnosu na Austrougarsku.

„U situaciji kad je 90 odsto izvoza išlo u Austrougarsku, nije bilo mnogo izbora", smatra istoričar Slobodan Marković. „A pogotovu jer je posle Berlinskog kongresa bila slaba zainteresovanost drugih velikih sila za Srbiju, jedino je Austrougarska bila zainteresovana. Srbija je tako stavljena u njenu sferu uticaja. Osamdesetih godina 19. veka za Srbiju nije bilo nijedne druge opcije. Izbor je bio: ili Konvencija ili sukob. Austrougarska je kao mogući odgovor na eventualno suprotstavanje Srbije imala i okupaciju Beograda." 

Zbog Tajne konvencije Čedomilj Mijatović je od austrijskog cara dobio odlikovanje - prvi red Ordena gvozdene krune - i naslednu grofovsku titulu. Sam je govorio da je istu titulu mnogo ranije jedan njegov predak već dobio od Marije Terezije.

Istoričar Čedomir Antić ističe da Tajna konvencija nije delo samo Čedomilja Mijatovića. „On jeste pomagao u tome, ali Tajna konvencija nije vezana isključivo za Srbiju. U to vreme i druge balkanske zemlje su pale pod uticaj Austrougarske, a neke druge i nekih drugih sila. Teško je bilo tada postati i biti nezavisan, ljudi misle da je nezavisnost u 19. veku nešto što je slatko. Austrougarska je 30 puta u 40 godina blokirala Srbiju, vodila dva carinska rata, nametala joj položaj koji je predsednik srpske vlade poredio sa onim koji je imao Tunis. Bile su to teške odluke koje Srbija morala da prihvati."

Prva srpske železnica

Osim Tajne konvencije, za ime Čedomilja Mijatovića vezuje se i odluka o izgradnji prve srpske železnice 1881. godine, odnosno tzv. Bontuova afera koja je iza toga buknula.

Ideja da se u Srbiji napravi železnica javila se još u vreme kneza Miloša, ali novca nije bilo. Prvi put se o tome ozbiljno raspravljalo kad je francuska Generalna unija Pola Ežena Bontua ponudila najbolje uslove naprednjačkoj vladi Milana Piroćanca.

Ali moćna francuska kompanija, s jakim vezama u Austrougarskoj, da bi obezbedila povoljne uslove ugovora nudila je mito mnogima u srpskoj vlasti, govorilo se i samom knezu Milanu. Mito je nuđen i Mijatoviću.

Istoričar Čedomir Antić smatra da Mijatović nije bio korumpiran u ovoj aferi jer iza njega nisu ostale kuće, lokali i poslovi. „Pitanje je koliko je Čedomilj Mijatović kao mlad čovek u tome učestvovao, za razliku od Milana Piroćanca, iza koga je ostala velika zgrada izgrađena u to vreme, to je današnji Klub književnika u Francuskoj 7. Iza Mijatovića je ostalo veliko delo, ali ne i imanje."

Srbija je za gradnju železnice morala da se zaduži. A onda je Generalna unija januara 1882. bankrotirala, a Bontu je uhapšen. Bila je to afera koja je potresla celu Evropu i izazvala slom pariske berze.

Emil Zola, inspirisan tim događajima, napisao je roman Srebro (L'Argent), o bankarsko-finansijskim špekulantima tog vremena, pohlepi i korupciji.

Srbija nije znala šta joj je činiti kada je Generalna unija bankrotirala. Na kraju je uspela da se izvuče bez većih finansijskih posledica. Mijatović je verovao da je i za to zaslužan njegov potpis na Tajnoj konvenciji.

Ubrzo, uz podršku Austrougarske, 6. marta 1882. Srbija je proglašena za kraljevinu, a knez Milan je dobio kraljevsku titulu.

O gradnji prve srpske železnice u Srbiji i političkim raspravama o njoj, Televizija Beograd je 1979. godine snimila TV film Prva srpska železnica. Film je režirao Arsenije Jovanović, Čedomilja Mijatovića igra Miloš Žutić, muziku potpisuje Arsen Dedić, a songove iz filma izvode Arsen, Predrag Živković Tozovac i glumac Marko Nikolić.

Čedo-mir

Nije Tajna konvencija jedini diplomatski dokument koji je isposlovao Čedomilj Mijatović. Njegov potpis je i na prvom trgovinskom ugovoru i konsularnoj konvenciji izmeću Srbije i Sjedinjenih Američkih Država 1881, što se smatra početkom diplomatskih odnosa Beograda i Vašingtona. Bio je i predstavnik Srbije na velikim mirovnim konferencijama - u Londonu i Hagu, ali i u Bukureštu, gde je nakon Srpsko-bugarskog rata trebalo zaključiti mir.

Naime, 1885. godine kralj Milan, nezadovoljan aktom ujedinjenja Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije, koji je bio suprotan odredbama Berlinskog kongresa, objavljuje rat Bugarskoj. Srpska vojska je do nogu potučena na Slivnici, gubi Pirot i povlači se do Niša. Velike sile uključuju se da bi posredovale između zaraćenih strana. Jedini predstavnik Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu je Čedomilj Mijatović.

Kralj Milan nije želeo da prekine rat i od Mijatovića je tražio da odugovlači sa pregovorima kako bi se za nekoliko nedelja Srbija bolje pripremila za kontranapad, a ako se na konferenciji u bilo kom trenutku pomene da Srbija treba da plati ratnu odštetu Bugarskoj, nalažio mu je da odmah prekine učešće na konferenciji i vrati se u Beograd. Na sastanku na kom se utvrđivala pregovaračka pozicija Srbije kralju se niko nije suprotstavio, iako su svi znali da bi dalji rat bio poguban za zemlju. Ali nakon sastanka, dvojica generala obratila su se Mijatoviću oslovivši ga imenom kojim su ga mnogi u Srbiji zvali - „Čedo-mir" (što znači dete mira), umesto krštenog „Čedo-milj" (što znači drago dete), i rekli mu da su porazi kod Slivnice i Pirota rastrojili živce ne samo kralja, već i predsednika vlade Milutina Garašanina, i da se sa njima ne vredi raspravljati, a Čedo-mira zamolili da pokuša da sklopi častan mir.

Na kraju, konferencija u Bukureštu je završena verovatno najkraćim tekstom jednog mirovnog sporazuma u istoriji diplomatije. Glasio je: „Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske!"

Mijatović veruje da do takvog ishoda ne bi došlo da nije bilo jakih veza sa Austrougarskom. 

Zakon o zaštiti seljaka

Politika Srbije osamdesetih godina 19. veka bila je jasno okrenuta ka Beču, ali bilo je to i vreme takozvanog naprednjačkog poleta, kaže Slobodan Marković, i objašnjava: „Treba imati u vidu da su to godine izgradnje institucija u Srbiji, železnice, Narodne banke, Srpske kraljevske akademije, sve je to bio deo naprednjačkog zaleta. On je ostvaren u zavetrini, u atmosferi stabilnosti koje ne bi bilo bez nekog ugovornog odnosa sa Austrougarskom".

Danas, možda pomalo neopravdano, diplomatu i političara Mijatovića najviše pamte po proaustrijskoj politici Srbije tog vremena. S druge strane, ekonomisti ga pamte najviše po tome što je uveo metarski sistem u Srbiju, međunarodni sistem mernih jedinica, što je srpsku valutu nazvao dinar, kako se ona zvala u srednjem veku, i možda najvažnije - bio je jedan od najzaslužnijih što je osnovana Srpska centralna banka.

Pored toga, zaslužan je i za zakon koji je progurao mimo svojih liberalnih shvatanja - zakon koji je zaštitio seljaka. Taj zakon je podrazumevao da okućnica i određena količina poseda seljaku ne može biti oduzeta zbog zajmova koje ne bi mogao da vrati. „To je bilo vrlo bitno jer je počelo zelenašenje, a srpski seljak nije bio vičan tome i postao je žrtva", kažeSlobodan Marković.

Stranac u srpskoj politici

U jednom skupštinskom govoru Mijatoviću se omaklo da bolje poznaje Englesku nego Srbiju. Slobodanu Jovanoviću je i izgledao kao kakav Englez ili Nemac, kao stranac u srpskoj politici, pojasnivši to rečima: "Imao je lakoću govora i brzinu zaključivanja koja se nije sviđala ljudima iz naroda".

Ipak, ovaj potomak Srba prečana bio je duboko uronjen u srpsku kulturu. U porodici su mu još kao detetu čitali epske junačke pesme, usadili kult Nemanjića i Kosova, i pravoslavnu veru. Kasnije će na engelskom napisati knjigu o vizantijskom caru Konstantinu, ali i jednu od najboljih biografija despota Đurađa Brankovića.

„Čedomilj Mijatović je po mnogo čemu bio zapadnjak među Srbima, njegova majka je bila i španskog porekla, zvala se Rakela Kristina, imala je svega 16 godina kada se on rodio. Njegov otac Milan Mijatović bio je iz južne Ugarske. Odatle i ta titula grofa - on se dičio time da su njegovi preci bili pripadnici civilnog plemstva još u 18. veku", priča Čedomir Antić.

"Mislim da se jeste delom osećao u Srbiji kao stranac, pored toga i žena mu je bila Engleskinja, ali mislim da je to pojednostavljivanje", smatra Slobodan Marković. "Ako pogledate kako je pisao o Kosovu i koliko je njemu Kosovo značilo, on čiji je otac bio iz Srema gde je kosovski kult početkom 19. veka bio najjači među Srbima, onda vidite da je Mijatović bio čovek koji je spajao vrlo jako nacionalno osećanje sa identitetom koji je bio i regionalni i kosmopolitski. Živeo je u jednom vremenu gde se smatralo da nacionalno i univerzalno mogu da budu harmonični, doprinoseći razvoju sveta. To je nešto što se naslanjalo na Macinijeve ideje liberalnog nacionalizma koje su tada bile dominantne".

Iako ga je školovanje u Lajpcigu, Cirihu, Mihnenu i Beču upućivalo na nemačku kulturu, a politika na austrofilstvo, Mijatović je na kraju postao jedan od najvećih anglofila među viđenim Srbima 19. veka. Slobodan Jovanović je jednom rekao da je "svaka stranka u Srbiji 19. veka imala svog anglomana". To je bio i njegov otac i otac liberalizma kod Srba Vladimir Jovanović, radikali su kao "anglomana" imali Stojana Protića, a naprednjaci - Čedomilja Mijatovića.

Prva srpska istoričarka

Za Mijatovićevo anglofilstvo zaslužne su ideje liberalizma rođene u Velikoj Britaniji, ali „kriva je" i njegova supruga, britanka Elodija Elodi Loton Mijatović, 17 godina starija od njega, i godinu dana starija i od Mijatovićeve majke. Na kući u kojoj su u Beogradu živeli, u Ulici kneza Miloša 3, danas stoji tabla na kojoj piše da je na ovoj adresi živela prva srpska istoričarka.

„Elodi Mijatović je 1872. napisala na engleskom Istoriju moderne Srbije", objašnjava Slobodan Marković. „To je jedna mala, ali važna knjiga, jer je dopunila znanje o Srbiji u Velikoj Britaniji. Drugo, što je još važnije, ona je pokušala da prevede na engleski ono što je ona nazivala 'Kosovski ep', u kojem bi spojila pojedinačne postojeće epske pesme u zaokruženu celinu i taj prevod predstavi britanskom javnom mnjenju. Knjiga je izašla 1881. Do tada su u Evropi srpske epske pesme uglavnom bile priređivani nemački prevodi na engleski i franuski, a taj njen prevod je više od trideset godina bio najvažniji prevod na engleskom govornom području. Knjiga ovih prevoda je položena u temelje Spomenika kosovskim junacima u Kruševcu". 

Na 500-godišnjicu Kosovskog boja 1889. godine, Čedomilj Mijatović, tada ministar inostranih dela i predsednik Srpske kraljevske akademije, održao je nadahnut govor.

„Šta je Kosovo?...", pisao je u svojim Uspomenama jednog balkanskog diplomate. „To je velika ravnica gotovo u središtu zapadne polovine Balkanskog poluostrva koja strateški gospodari svim okolnim pokrajinama. Ali za nas Srbe Kosovo je mnogo manje strateški i geografski pojam nego što je pojam naše narodne psihologije, pojam koji obznanjuje istorijsko sažimanje, proglašavajući svetu da su Srbi bili u stanju da preobraze vojni poraz u moralnu pobedu, da razviju narodnu tragediju u narodnu slavu."

Odlazak u London

Napredna stranka bila je omiljena partija kralja Milana Obrenovića, a Čedomilj  Mijatović mu je bio blizak saradnik i odan do kraja njegove vladavine 1889. godine. S abdikacijom kralja Milana završava se i era vladavine naprednjaka, i nastupa era radikala. Naprednjaci tada stradaju u takozvanom „radikalskom odisaju", u osveti do juče proganjane radikalske opozicije. 

Događaji iz 1889. Mijatovića su umnogome slomili. On napušta Naprednu stranku i bezuspešno ubeđuje kralja Milana da ne abdicira. Odlučuje da ode u London, najpre kao privatno lice, a zatim je imenovan za ambasadora. U Londonu je bio poslanik u tri navrata, i iz britanske prestonice će u svojim izveštajima Srbiji objašavati tamošnje prilike, a Britancima pričati „o Srbima i Srbiji", kako glasi naziv jedne njegove knjige.

„Smatra se da je on naš političar koji je najviše puta pomenut u londonskom Tajmsu do današnjeg dana. Praćen je svaki njegov korak, on je bio prava veza ne samo između Srbije i Britanije, nego i Britanije i Balkana", kaže Čedomir Antić. „On je stupio u dobre odnose i kontakte s mnogim britanskim piscima, istoričarima, intelektualcima, bio je priložnik Britanske enkciklopedije i za nju napisao veliki broj odrednica vezanih za Srbiju i srpske zemlje. Ako izuzmemo Pupina, mi kasnije nikada u diplomatiji nismo imali čoveka takvog uticaja."

Majski prevrat

U Londonu ga je 1903. godine zatekla vest o velikom prevratu u Srbiji i ubistvu kralja Aleksandra i Drage Mašin. Mijatović je bio šokiran, i kao verni Obrenovićevac i kao hrišćanin. Britanija je sa Srbijom tada prekinule diplomatske odnose.  

Britanske vlasti Mijatovića ne priznaju više za ambasadora Srbije, a u štampi ga zovu „takozvani poslanik", jer je njihova zemlja diplomatske odnose uspostavila sa drugom zemljom i drugim kraljem. Na kraju, podneo je ostavku na mesto poslanika Srbije u Londonu.

Iste godine u Londonu izlazi knjiga Norteska Vilsona Beograd - beli grad smrti, „priča o povesti kralja Aleksandra i kraljice Drage, ilustrovanu brojnim portretima koje je ljubazno pozajmio Nj. E. Čedomilj Mijatović, srpski ministar na dvoru Sent-Džemskom".

Osim portreta, mnoge rečenice iz knjige su veoma slične onima iz knjige Royal Tragedy koju je Mijatović objavio 1906. pa je verovatno on koautor i ove knjige.

Prizivanje duhova

Uz sve što je bio u životu, Čedomilj Mijatović je bio i spiritista, što je bila velika moda u Britaniji onog vremena, i učestvovao na mnogim spiritističkim seansama održavanim u Londonu.

Poreklo ovog interesovanja vezivao je za svoju majku. Ona je imala šest godina kada ju je, na prevaru, otela jedna starica, vračara iz Vlaške, i odvela u Arad. „Osim što me je naučila da se molim Bogu, Devi Mariji i našem svecu zaštitniku Jovanu Krstitelju, i da pevam sa njom mnoge omiljene pesme, običavala je da mi pripoveda priče o vremenu kada je živela sa starom Vlahinjom vračarom kao njen pomoćnik u Aradu", pisao je kasnije. Od majke je primio sklonost ka natprirodnim pojavama koja će ga zaokupljati do kraja života - Mijatović će odigrati veliku, verovatno i ključnu ulogu u vezi s popularizacijom famoznog Kremanskog proročanstva.

Jedan bizaran detalj vezan za Mijatovićevo zanimanje za prizivanje duhova imao je političku dimenziju i odnosio se upravo na Majski prevrat.

Na jednoj od spiritističkih seansi kojima je prisustvovao u Londonu tri meseca pre Majskog prevrata, jedna Britanka, medijum za razgovor s mrtvima, navodno je videla ubistvo srpskog kralja.

„Mijatović je često prisustvovao spiritističkim seansama, a na jednoj je njegov prijatelj priložio potpis kralja Aleksandra", priča Slobodan Marković. „Navodno je ta žena, koja je bila medijum, imala doživljaj u kome je videla ubistvo kralja Aleksandra. Posle seanse Mijatović je poslao telegram u Beograd - imamo potvrdu iz nezavisnog izvora da je to tačno, od jednog od učesnika u zaveri, ali taj telegram je sklonjen. To je posle prenela sva britanska štampa. Tih godina spiritizam je bio svakodnevica britanskog društva, i srednje klase i vrlo visokih aristokratskih krugova. Tako je slučaj sa predviđanjem smrti kralja Aleksandra naišlo na izuzetnu medijsku pokrivenost i dopunio senzaciju samog Majskog prevrata".

Između dve dinastije

Mijatović u Londonu radi i kao novinar, piše ekonomske tekstove za Trgovinski glasnik, i  traži ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa Srbije i Britanije. Do toga će konačno doći 1906.

U međuvremenu oživljava svoju staru ideju o mirenju dve dinastije - Obrenovića i Karađorđevića. S kraljem Petrom će se konačno sresti i "pomiriti" 1911. godine. "Pomiriti" jer s njim nije bio u svađi, nego sa zaverenicima koji su ubili prethodnog kralja.

„Nenaklonost kralja Petra prema Mijatoviću okončana je novembra 1911. godine, kada su se njih dvojica susreli u Parizu, gde je kralj Petar bio u zvaničnoj poseti", priča Slobodan Marković. „Mijatović je pre susreta pisao predsedniku vlade Milovanu Milovanoviću, izrazivši želju da ga kralj  primi i dobio pozitivan odgovor. Bio je to njihov ponovni susret posle više od pedeset godina. Naime, s Petrom Karađorđevićem, dve godine mlađim, Mijatović je u dečaštvu igrao lopte. Tada je izglađeni odnosi kralja Petra i Mijatoviću"

Umalo patrijarh

Posle Drugog balkanskog rata, cela Vardarska Makedonija našla se u sastavu Srbije, uključujući i važno crkveno sedište - Skoplje, koje je bilo pod jurisdikcijom Carigrada. Sada je bilo potrebno da se jurisdikcija Srpske crkve uskladi sa proširenom teritorijom Kraljevine Srbije. Ministarstvo inostranih dela preuzelo je zadatak da dobije saglasnost od Carigradske patrijaršije za proširenje jurisdikcije Srpske autokefalne crkve na nova područja.

Među kandidatima za nove episkope za ta područja, Nikolaj Velimirović je istakao Čedomilja Mijatovića, koga je upoznao tokom studija u Britaniji i sprijateljio se s njim. Mijatović je važio za velikog znalca hrišćanstva, i za odano posvećenog veri, ali problem s njegovim imenovanjem za episkopa bio je, naravno, što nije bio crkveno lice i nije završio Bogosloviju. Nikolaj Velimirović je međutim smatrao: „Niko od arhijereja naših ne može osporiti da Mijatović ima više podobnosti za episkopa i mitropolita no i jedan od nas." Kako su se tada vodili pregovori sa Carigradom, očekivalo se da arhiepiskopija bude podignuta u rang patrijaršije, a arhiepiskop bude unapređen u patrijarha. To su bili planovi države, koja se u to vreme otvoreno mešala u crkvene poslove. Mijatović je tako mogao da postane prvi patrijarh nezavisne Srbije. Ali nije. 

Posle trinaest godina Čedomilj Mijatović dolazi u Beograd, i Nikolaj Velimirović mu saopštava planove. Mijatoviću je bilo privlačno mesto patrijarha, a i bilo je slučajeva u istoriji da su svetovna lica došla na to mesto. Privlačilo ga je i što bi sa mesta patrijarha mogao da pokuša da izvrši neke reforme. „Mislio je da bi mogao da udruži najbolja svojstva anglikanskih episkopa sa najboljim odlikama rimokatoličkih episkopa, ali ga je brinulo to što u sebi nije prihvatao sva učenja crkve", piše Slobodan Marković u svojoj knjizi.

Mijatović je bio zahvalan na ponudi, ali je rekao da mora dobro da razmisli pre nego što donese odluku. Na kraju je pristao. Dogovoreno je da primi monaški čin u Hilandaru na Svetoj Gori. Ali javio se i otpor među episkopima. Nije jasno da li je tada sam Mijatović odbio ponudu, ili ju je vlast povukla. Svet i Srbiju su tada počele da zaokupljaju važnije stvari - počeo je Veliki rat.

Turneja po Americi i Kanadi

Tokom Prvog svetskog rata Mijatović je aktivan u promociji srpskih interesa. Vodi kampanju u Britaniji, prikuplja pomoć za vojsku i narod, a onda, sa istim zadatkom, kao 75-godišnjak, putuje po Americi i Kanadi.

Godine 1916. godine u važnoj je misiji u SAD, u vreme kada je Amerika još bila neutralna u Prvom svetskom ratu. Sa sobom je tada u Ameriku poveo Emelin Pankherst, predratnu sifražetkinju i simbol feminističkog pokreta i borbe za ženska prava. „I sama njena pojava je dovodila na svaki skup više hiljada ljudi", kaže Slobodan Marković.  „Zahvaljujući njoj, Mijatović je govorio pred desetinama hiljada Amerikanki. Kako on sam kaže, one su bile razočarane jer su došle da slušaju o ženskim pravima, a ne o Srbiji, ali je ipak uspeo da priču o Srbiji prikaže jednom delu američkog javnog mnjenja do koga inače ona nikada ne bi došla". 

Njujork tajms je tada objavio veliki članak posvećen Mijatovićevoj misiji u SAD, naslovljen: „Ostareli srpski izaslanik govori o svom narodu. Čeda Mijatović je ovde da traži pomoć za svoje gladne i beskućne sunarodnike. On kaže da se oni bore da očuvaju svoju snažnu demokratiju."

Novinar Njujork tajmsa kaže da ga je gđa Pankherst zamolila da razgovara sa Mijatovićem, rekavši mu da ga pita „o sjajnim zakonima o zemljišnim posedima u njegovoj zemlji, o zakonima koji su učinili Srbiju najistinskijom demokratijom u svetu. O zemlji bez bogatih i bez siromašnih, sve dok ih ovaj rat nije sve učinio siromašnim i iznurio ih glađu."

I po povratku u Britaniju, do kraja rata Mijatović će raditi na propagandi u korist Srbije. Pored ostalog, uticao je na engleske novinare da izbace iz upotrebe izraze "Servia" i "Servians", jer su oni mogli da upućuju na latinski pojam servus - rob. Mala zemlja koja se dobro pokazala u Velikom ratu zaslužila je bolje ime - "Serbia".

Zaborav 

Ali, posle Prvog svetskog rata Čedomilj Mijatović je u pao zaborav. „On je bio čovek starog vremena koga nisu razumeli ljudi s novim problemima, novim megalomanskim idejama, koji su vodili Jugoslaviju", kaže Čedomir Antić. 

Čedomilj Mijatović nije se do smrti vraćao u Srbiju. Kada je Milan Stojadinović, ministar finansija Kraljevine SHS, po povratku iz posete SAD 1926. boravio u Londonu, zapisao je sledeće: „U Londonu je u to vreme provodio svoje poslednje dane stari Čeda Mijatović, naš nekadašnji ministar finansija, a zatim i spoljnih poslova... Moj brat Dragomir, koji se od 1925. nalazio u Engleskoj radi studija, skrenuo mi je pažnju na tog čestitog starca, koji je živeo u krajnjoj bedi i oskudici. Dešavalo se da Čeda Mijatović dođe u naše poslanstvo, u nekom oveštalom i pohabanom odelu, i od nižih činovnika traži šiling dva na zajam. Jednom je, u prisustvu mog brata, izvrnuo prazne džepove od pantalona i rekao svojim iznemoglim glasom: 'Nemam od čega ni hleb da kupim ženi i deci...' Slavko Kojić, kome se obratio i koji je tada bio sekretar poslanstva, mašio se novčanika i dao mu, kao milostinju, nekoliko šilinga. Očigledno da je takvih scena bilo češće puta u našem poslanstvu..."

Čedomir Antić kaže da su Mijatovića često pokušavali da stave u fijoku, pa i Milan Stojadinović, koji je u svojim memoarima sasvim nepošteno govorio da je on živeo od milostinje u Londonu. „On je dolazio u veleposlanstvo kao jedan sentimentalni rodoljub koji se pod stare dane odvojio od zemlje koja mu je postala strana, i u kojoj odavno nije bio."

Kraj

Čedomilj Mijatović je umro 1932. godine. Umesto nekrologa, Slobodan Jovanović je za beogradsku Politiku napisao tekst „Čedomilj Mijatović kao političar".

Po njemu se danas zove jedna mala ulica na Zvezdari, na kući u Ulici kneza Miloša koju su sagradili on i njegova supruga Elodija Loton stoji memorijalna ploča, a u Narodnoj banci Srbije njegova bista kao jednog od njenih osnivača.

„Viktorijanac među Srbima", tako je Čedomilja Mijatovića nazvao Slobodan Marković. U  književnosti nadahnjivao ga je Valter Skot, a u politici Gledston. Zanimljivo je da Aleksis Cipras prilikom poslednje posete Beogradu citirao razgovor Gledstona i Mijatovića o balkanskim narodima, u kojem Gledston Mijatoviću savetuje da Srbi, Bugari, Grci i Rumuni godine mira upotrebe na unutrašnje jačanje: "Držite se zajedno, pa će se za sve vas i poljna opasnost odmah smanjiti".

Nakon tog razgovora mnogo toga desilo se među balkanskim narodima. Toliko toga desilo se i u životu Čedomilja Mijatovića da bi danas mogao da se svede samo na rečenicu - onaj koji je potpisao Tajnu konvenciju.

Odlomak iz knjige Grof Čedomilj Mijatović Slobodana G. Markovića:
O Kremanskom proročanstvu i spiritizmu Čedomilja Mijatovića

div id="adoceanrsvdcfhklggd">