Томпсон на све спреман – како је екипа РТС-а прошла на концерту у Загребу

Но, да се вратимо два дана пред концерт (четвртак) када је екипа РТС-а допутовала у, необично, празан Загреб. Већ по заказивању првих саговорника схватам да људи беже из града пред најездом "Томпсоноваца" и да што више људи морамо да снимимо одмах, јер сутрадан ће и они "на пут".

Схватам, а потврђују касније и саговорници, да се направила јасна подела у друштву – или си ЗА, или си ПРОТИВ. Средине нема. 

Тако се отворио пут да ови ЗА, од петка рано после подне почну да попуњавају празнину Загреба.

У тој смени опонената, дан пред концерт, још је било могуће урадити избалансирану анкету са грађанима.

Снимали смо тог дана и завршне радове на Хиподрому. Тек тамо сам, заправо, схватила масовност окупљања каквог у Хрватској није било још од посете Папе Јована Павла II '94. године.

По завршеном послу, одлучујемо да прошетамо градом, да осетимо атмосферу. Пала је већ ноћ. На самом уласку у тзв. Улицу младих, недалеко од Трга Бана Јелачића, јасно је било да су угоститељи изашли у сусрет тек придошлим гостима Загреба.

Са разгласа се чује искључиво Томпсонов опус. Већ из трећег кафића по реду ори се Бојна Чавоглаве, прва и најспорнија његова песма коју започиње усташким повиком За дом спремни. Исто то, углас, понавља неколико десетина младих, док наздрављају уз пиво.

Исте вечери, СМС-ом, кладила сам се с колегом из РТС-а око тога, хоће ли та песма бити изведена на Хиподрому. Он је тврдио да неће, ја сам била сигурна да хоће. Што би рекао трећи колега: "Чему онда концерт?"

Субота. Дан који је публика чекала неколико месеци, а Томпсон сигурно од времена када је као добровољац у рату у родној Чавоглави, носио пушку по којој је добио надимак.

У центру Загреба снимамо репортажу о атмосфери пред концерт. Нема квадратног метра без оних који иду на Хиподром. У групицама се сликају фанови из Словачке, Беча, Винковаца, Мостара, Сплита, Санског Моста.

Испред споменика Бану Јелачићу, младић са заставом паравојне формације ХОС, на којој је грб и усташки повик из горе поменуте Томпсонове песме. Готово да нема старијих од тридесетак година. Једни узвикују: "Томпсон, Томпсон", "Ми смо Усташе", "За дом спремни"... Други певају: "Како је добро видјети те опет..."

У анкети нам говоре да су дошли јер га воле, воле његове песме, нема таквог певача на свету, због домољубља, вере. Нико, упркос ономе у шта су одевени и шта узвикују, не помиње усташтво.

Баш ту сам схватила шта некима од тих младих људи обликује мишљење. Барем петоро нас је питало да ли смо телевизија Z1. Z1 је локална загребачка телевизија којој је два пута забрањено емитовање.

Први пут због називања прaвославних свештеника четничким викарима. Други пут због усташког повика у емисији Велимира Бујанеца. Управо ће тај Бујанец, неколико сати касније, објавити слику са Хиподрома у друштву Јанеза Јанше, бившег словеначког премијера.

Њих двојица су, сигурно, без проблема дошли до Хиподрома. Ми новинари нисмо имали тај луксуз. Речено нам је да се појавимо пет сати пред концерт. Само то.

Све остало је било сналажење у околностима када су све оближње улице и оне иза њих биле затворене. Километар и по од Хиподрома, полиција нас љубазно пропушта и кажу нам да возимо докле можемо. И могли смо све до улаза, али у гротлу посетилаца концерта. Није се знало да ли смо у већем шоку ми или они. Они огрнути хрватским заставама, ми милимо уз њих у комбију београдских регистарских ознака.

Окрећу се, трљају очи, сликају нас, дижу два, неки чак и три прста, крсте се. Више од тога не би ни смели, јер превише је полиције око њих.

Све то, срећом, остаје нам као анегдота. Али, оно што се чуло у та три сата концерта, нажалост, тужна и опасна реалност. Упоредила сам у живом укључењу људе који су се сливали на Хиподром са мутном, односно тамном Савом. И опет бих. Јер, црнило је доминирало. Беретке, црне мајице са Томпсоновим ликом, хрватским обележјима, усташким повицима.

Непознати човек испод мене, у новинарској ложи, симулирао је руком нацистички поздрав. Нажалост, нисам стигла да га снимим.

Било је претопло за црне кошуље, иначе би метафора била потпуна.

Тачно у девет кренуо је спектакл, како данас сви хрватски медији пишу. Можда и јесте био у визуелном смислу. Музички критичар нисам, али суштински, био је то пораз хрватског друштва, а Томпсонова победа.

Доказао је да није само за дом спреман, већ да је на све спреман. Пола милиона људи, прво је хипнотисано слушало како је велики хришћанин. Пошто је забио духовни мач у позорницу и концерт започео речима: "Хваљен Исус и Марија", сат касније, уз свеће за жртве Блајбурга, молитву је читао заједно са бискупом. Породичне емоције је будио песмама о сину и диди (деди). Домољубље, када је певао о Динари, Далмацији.

А онда је неких пола сата пред крај, још једном, тај хришћанин, домољуб и породичан човек јасно, гласно и никад разговетније викнуо: "За дом спремни!"

Викнуо је, а трећина активне хрватске популације му узвратила са: "Спремни".

Пред представницима државе и цркве, човек који пева о сину и диди, подстакао је бакљаду симболом усташког режима који је убијао српске, јеврејске, ромске синове и деде!

За присутне, "спектакл" је трајао још пола сата, за мене ту је све стало.

Очигледно, не само за мене. Први се данас са осудама јављају странке левице. Говоре о светској срамоти и залажу за потпуну забрану усташког повика. Али, бојим се да је касно. И питам: где сте били када је требало? Да тражите забрану концерта. Да критикујете премијера Пленковића који аминује тонску пробу, док му синови узимају аутограме од Марка Перковића.

Јер, ако сам ја била сигурна да ће певати Чавоглаву и узвикнути За дом спремни, морали су и они. Ах, да. Не иде се преко две трећине бирачког тела, десно оријентисаног. Па чак и кад сте левица. Или се не иде на Томпсона?

Калкулације, на крају, остављам политичарима, а цитирам једног обичног младог човека (Горки Бајрић, стручњак за односе с јавношћу) који ми је данас написао следеће: "Томпсон је још једном узео лову, а нама остаје горак укус домољубља и црвени образи којима гледамо у регион и свет".

* ауторка текста је Тихана Бајић, новинарка Информативног програма РТС-а, избеглица из Петриње, чији су чланови породице и фамилије страдали у ратовима деведесетих година. Екипа на терену: Тихана Бајић, Дарко Бурсаћ, Мирослав Ђурашиновић, Дејан Вранић.