Дипак Чопра за РТС: Подаци нису мудрост, аналитика није интуиција, а алгоритми не сањају

Живот Дипака Чопре могао би се поделити на два дела. У првом је завршио медицину у Њу Делхију, у родној Индији, да би се 1970. преселио у САД, где постаје специјалиста ендокринологије и шеф одељења Меморијал болнице „Њу Ингланд“ у Бостону.

Почетком осамдесетих усмерио се ка алтернативној медицини и медитацији и постао један од глобалних лидера интегративног здравља. Аутор је 95 књига, предавач на универзитетима и активан говорник. Магазин Тајм га је прогласио за једног од сто најутицајнијих људи на планети.

Чопра је клинички професор породичне медицине и јавног здравља на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу и ради као виши научник у Галуп организацији.

У својим наступима указује на значај унутрашње свести, квантне перспективе тела и духа и ствара везу између традиционалног и модерног, уз промоцију медитације и свесног живљења.

Оно што га чини посебним је његова способност да духовност унесе у пословни свет и технолошку револуцију, а посебно је интересантан начин на који примењује вештачку интелигенцију.

Дипак Чопра долази у Београд 13. јула и одржаће предавање “An awakened life” у Центру Сава.

За РТС је пред долазак говорио о томе како да ускладимо посао и урбани живот са духовношћу, како се друштвене мреже могу претворити у промотере емпатије и зашто сматра да вештачка интелигенција никада неће бити свесна.

Многи пословни лидери пате од стреса, анксиозности и осећаја празнине упркос професионалном успеху. Шта бисте саветовали некоме ко води компанију, али је изгубио свој унутрашњи мир?

Успех у свету је празан ако долази по цену ваше душе. Када осећате анксиозност упркос својим достигнућима, то значи да сте јурили симболе, титуле, бројеве и резултате, а не суштину.

Унутрашњи мир није нешто што стичете; то је нешто чега се сећате. То је ваше природно стање пре него што вам је свет рекао ко би требало да будете.

Мој савет је да зауставите деловање. Почните нежну праксу постојања. Медитирајте свакодневно. Осетите свој дах. Посматрајте своје мисли без осуђивања. Не питајте се: „Шта желим од живота?“ већ „Шта живот жели од мене?“ Када се ускладите са тим питањем, мир вас поново проналази.

Шта сматрате највећим здравственим изазовом за савремене људе, посебно за оне од нас који живе у такозваним урбаним срединама?

Највећа епидемија нашег времена није вирус, већ је искљученост. Одвојеност од природе, од телесне мудрости, од тишине, једни од других и, на крају крајева, од себе.

У урбаним срединама, окружени смо буком, а ипак се осећамо нечувено. Удишемо ваздух испуњен хемикалијама, а заборављамо да дубоко дишемо. Осветљавамо ноћи екранима и заборављамо лековити ритам таме и сна.

Лек лежи у поновном повезивању са циркадијалним ритмовима, са хранљивом храном узгајаном у живом тлу, са тишином и свесним односима.

Здравље је целина. А целина почиње када се сетимо да тело, ум и дух нису одвојени – они су један текући плес интелигенције.

Веома смо пажљиви у вези са врстом горива коју сипамо у своје аутомобиле и знамо шта ће се десити ако сипамо дизел у бензински мотор – катастрофа. Да ли су људи слични аутомобилима у том смислу, или можемо да функционишемо на било коју врсту „горива“? Од чега бисмо могли да „зарибамо“?

Да, али ми смо бесконачно суптилнији од машина. Аутомобил ради на механичко гориво. Људско биће ради на прани – животној сили која се храни не само храном већ и емоцијама, односима, окружењем и мислима.

Токсично гориво за нас није само брза храна, већ и огорченост, страх, насиље и стална ометања.

Када конзумирамо само информације и занемарујемо инспирацију, када једемо без захвалности или радимо без сврхе, деградирамо суптилну машинерију нашег бића.

Оно што нас „сломи“ је губитак кохерентности између тела, ума и духа.

Исцељење не почиње још једном апликацијом или пилулом, већ свешћу. Са поштовањем према светом возилу у којем се налазимо.

Како се ваша филозофија духовности усклађује са светом корпоративног доношења одлука, где подаци, аналитика и алгоритми често доминирају?

Морамо запамтити: подаци нису мудрост. Аналитика није интуиција. А алгоритми не сањају.

У корпоративном свету, одлуке често дају приоритет ефикасности и предвидљивости. Међутим, права иновација, фундаментална трансформација, произилази из стања свести. Из непознатог. Из тишине где се рађа креативни увид.

Духовност није одвојена од пословања. Највећи пословни визионари које сам упознао су они који воде са свешћу.

Они запослене не виде као ресурсе, већ као душе. Они разумеју да је компанија живи организам сачињен од сврхе, вредности и заједничког значења.

Када унесете присуство у управну салу, посао постаје снага еволуције, а не само профита.

Како платформе друштвених медија утичу на колективну пажњу и духовно благостање данашњег друштва, посебно међу младима? Упркос свим негативним аспектима, под којим условима могу постати алат за ширење свести и емпатије?

Друштвене мреже појачавају колективну свест. Могу увећати наше најнесвесније склоности – као што су поређење, негодовање и племенски став или могу постати огледало за свест, саосећање и повезаност.

Опасност лежи у допамину без дубине. Лајкови без љубави – бука без значења. За младе људе, посебно, ове платформе могу постати одјек коморе несигурности.

Међутим, под правим условима, вођени пажњом, емоционалном интелигенцијом и осећањем сврхе, ови алати могу неговати емпатију на глобалном нивоу.

Дете у Мумбају може се повезати са уметником у Најробију. Једна прича о исцељењу може се проширити на милионе срца.

Кључ је свесно користити медијум. Питати се: Да ли ширим светлост или је само тражим?

Јер сваки клик, свака објава, свако скроловање је суптилна молитва. Нека то буде молитва буђења.

Прихватили сте вештачку интелигенцију и чак креирали сопствену дигиталну пројекцију, Дигиталног Дипака, која нуди савете засноване на свему што сте икада написали или рекли. По Вашем мишљењу, да ли је могуће да вештачка интелигенција икада развије „свест“?

Вештачка интелигенција може да имитира интелигенцију, али не и свест. Може да симулира емпатију, али је не може истински осетити.

Може да организује знање, али не може да спозна саму себе.

Свест није рачунање, већ биће. То је бесконачни субјект иза сваког објекта. То је поље у којем настају мисли, а не саме мисли.

Хоће ли вештачка интелигенција постати софистициранија и сличнија човеку? Свакако, али свест није појавно својство сложености. То је основа самог постојања.

Међутим, вештачка интелигенција може послужити као огледало, одраз наших најдубљих вредности, предрасуда, нада и страхова.

Ако је прожмемо мудрошћу, не само информацијама, може нам помоћи да се сетимо сопствене заборављене човечности.

На крају крајева, право питање није да ли вештачка интелигенција може постати свесна, већ да ли то можемо ми.