Манастир Гомирје, најзападнији манастир Српске православне цркве, смјештен је у крају који свештенике традиционално не даје. Даје војнике, полицајце, жељезничаре, цугсфирере, дрвосјече, коваче, политичаре, академике, филозофе, Фотографе, глумце, писце, умјетнике, али попове ријетко, или никако. Ту, у Гомирју, покрај кога сам одрастао, укрштају се за мене неке видљиве и невидљиве силнице, сјећања и лектире, приватне и оне друге хисторије.

Гомирје, у Горском котару, у Хрватској. Мјесташце окупљено и раштркано дуж главне цесте што негдје вијуга у јаким полукружним завојима, мало пада равно и опет се уздиже, као да се инати случајном путнику. И онда кад пут доведе у удолину на крају мјеста и кад се пређе мостић преко Добре, на малој заравни на ситном повишењу, леђима додирујући густу, јаку и тамну шуму, лежи жућкастобијело обојена црква с два црна торњића и апсидом, и црквено имање за ниским зидићем.  

Манастир Гомирје.

И колико год само мјесташце спадало географски и емотивно у крајеве што их зовем својима, у она гдје ми је срце било - поглед на тај манастир и околину, откад памтим као дијете, нешто је што нисам волио. Плашило ме и дјеловало пријетеће. Колико сам се сунца и дивних зима науживао у том крају, толико би ми се касније, годинама, слике те грађевине и њеног непосредног окружења, које су се у сјећању јављале нагло и не увијек жељено, јављале у тамносивом тону, у облачном или кишном дану, онако како су дјеловале на мене у дјетињству.

За једнога дјечака из Загреба, доћи тамо значило је прије свега суочити се с мјестом потпуно другачијим од онога на што су се невине очи биле навикле, на градске панораме, на модерност његовог градског насеља и самог родног града, који је тада, седамдесетих, био на свом врхунцу, пун бјелина плоха, правоцртности и големости бетона, сјаја и одсјаја стакла или пак споја аустроугарског, „бидермајерског", ленуцијевског тона с раном модерном Ковачићевог и Планићевог центра.

Јер нешто  што се јављало при погледу на манастир било је као измјештено, као пренесено од другдје, из неке даљине непознате, на то како је постављен, како зрачи на читаву околину и како је мијења. „Оно тамо", укратко, та ведута није изгледала као западни дио Хрватске на које је око навикло. Ни кад се долазило са запада, преко оближњег питомог Врбовског, ни са истока, кад се крене из Огулина. Не, било је то нешто далеко и источно; да, као Русија, под оним шумама Горског котара, кад се и тај, мој крај, онакав, питом и европски, сасвим промијени, за неискуснога дјечака поготово.

Јер грађевина својим обликом, својим торњевима, већим и мањим, узимала је и прилагођавала себи одједном читав крајолик и поисточила га, присвојила га и изокренула као неком интервенцијом која није с овога свијета. Нагло, као да је какав старовјерачки бог пуцнуо прстом и природи рекао: „Tи ћеш се по мени мијењати, по моме средишту, а не ја по теби. Из Моје куће кад се гледа мијења се читава природа, све ово зеленило, и тама шума, и свијетле ливаде - и Моја је кућа средиште које даје изглед свему око себе, точка одакле се шире зраке на оно што се не мијења хиљадама и милионима година, макар расло и цвјетало, бујало и сушило се, венуло и поново ницало у складу са измјенама старима као свијет, онако како куца било природе".

Грађевина манастирска мијењала је читав видљиви радијус око себе и крајолик; она је печат на тлу и печат отиснут у зраку, најпре мало издигнут изнад земље, па подижући се изнад грађевине саме, горе, све више, изнад високих, густих, црних стабала и планина, све до комада неба докле год се може осјетити тај палац божји, његов отисак, и докле је цркви као Његовој кући на земљи дано пружити се.

Регистри очаја 

Манастир је свијетао извана, ни изнутра није мрачан како цркве знају бити, а кроз витраже пролази свјетлост у косим зракама. Али из тога ранога доба властитог, не памтим то свјетло као прву помисао. Памтим напротив монахиње у црном, самртноблиједих лица обрубљених црним, од обрва до браде, како промичу строго и скрушено. И памтим дјевојчицу од пет или шест година, чудно подрезане равне, сламнасте косе, и мусаву, која је, док одрасли гледају и не знају шта да учине, потресени, сједила непомично у крилу мога дједа и грлила га око врата не пуштајући га. То је било неко сироче из Босне, нахоче од оних каква су стизала понекад у манастир умјесто у дом. И никад нисам схватио послије како и зашто се та сцена уопће одвила, нити сам икада питао, али знам да сам тад први пут видио дједа како плаче. Памтим и неке жене у црном (све као да је у црном било тамо) како раде на црквеном имању и у рибњаку, жене које, знао сам, нису Гомирке. Очај и биједа избијала је из свега тамо. И тада.

А и касније. Умјесто оваквих архетипских слика, призора што су као из ранијих, мрачних вијекова, за то мјесто ми је у неком трену асоцијација постала тупост и губитништво, баналност и духовна сиротиња: на једну Велику Госпојину, тек коју годину послије овога рата, на моје питање има ли у манастирској библиотеци, или можда да ми нађе да понесем у Холандију, житије Светога Саве, незаинтересирани млади свештеник ми одговара изокрећући уста равнодушно: „A то једино у Србији да погледате..."

Друга је половица деведесетих, стање готово затворених граница између двије земље, али поп ми одговара то што ми одговара. Неки људи, малобројни, стигли аутобусима с регистрацијама разних градова Хрватске, стоје поред манастира; један развлачи хармонику и пјева: „Jа сам Далматинац из Книна..." Све је погубљено и изазива нелагоду и готово презир.

Зато нам и јест овако, кажем свом старом тада.

Тамо, овакав какав сам, расцрквљен, емигрант и негдашњи загребачки невјежа у „односу народа и цркве", први пут чујем како се свештеник старијим женама обраћа са „мајко". Дирљиво је нешто у томе, и необично. „Мајко, не знам где је тај човек...", каже свештеник-екавац у крају гдје се говори (ђе се говори) најчишћи Вуков језик, гдје се људи савршене дикције, нагласака и дуљина рађају и одрастају с нашим властитим тосканским. Али и у крају који свештеника традиционално не даје. Војника, полицајаца, жељезничара, цугсфирера, дрвосјеча, ковача, политичара, чланова академија, филозофа, глумаца, писаца, умјетника - да. Попова - ријетко, или никако.

Горчина и даљина

А онда, кад сам почео мало више да читам о народној хисторији, увезале су ми се додатне асоцијације. Утисци се нису поправили. Није то недалеки Плашки, чинило ми се - та леја, расадник и зборно мјесто величина кроз вијекове, малени Плашки гдје је владиком био велики, профињени, силно образовани и широки Мушицки, зналац Хорација у латинском оригиналу и њемачких грађанских пјесника, просвјетитељ и дидактичар који је отворио прву школу на нашем језику у Зрмањи и у самом Плашком, гдје се писало, водила богата кореспонденција, водила политика и радило на народној ствари и ослобођењу.

У крајњој точки заобилазној, није то Плашки тамне и опасне и, негдје, величанствене сјене нашег рођеног Миће Латаса - онога који ће запалити хисторију доброга комада босанске, јужнославенске али и европске територије - па још даље!, на Југ и на Исток, до силних и несхватљивих даљина.

Није то ни спона мојих оближњих и трагичних Моравица, понижених у имену и нагрђених већ тридесет година одузимањем придјева „Српске", одакле је у Плашки дошао да живи и да умре велики и просвијећени епископ Данило Јакшић. Не, у гомирском манастиру и на оном метоху мора да су вазда живјели и живе само зујани, неки заостао, мусав, православни а туђ свијет. Па онда, изгледа, да ни сви они наталожени дјечачки утисци нису могли бити случајни.

Морало је проћи још времена и још читања да схватим да су ствари некада стајале другачије: не само да то није била неписмена и заостала точка на иначе магистралном путу и на преважној позицији, него је, насупрот томе, кроз вијекове било средиште духовног и културног живота Срба Горњокарловачке епархије, којој је манастир припадао, штавише и читавог тог дијела K und K монархије; да је ту радила иконографска школа и развијао се неплатив преписивачки рад. Нисам знао да је у манастиру боравио сâм Рајачић, патријарх српски из кључне 1848, он који је установио Српску Војводину, регију што ће бити револуционарни залог будућег спајања са Матицом. Нисам тада знао ни најважније: да је ту живио невјеројатни и необјашњиви земљак наш, Сава Мркаљ, трагични реформатор нашег писма и у моме властитом културном канону једна од најважнијих личности.

И нисам знао ни то да ће се, путујући кроз тај крај, у Гомирју зауставити и Никола Тесла.

Али, не знајући још све то, невољко гледајући ка манастиру - „остајало ми је" само мјесто. Онај потез од наше куће, па преко два-три друга мјесташца, кад се сиђе у само Гомирје, то ми је у памћењу остало топосом среће. Не само у дјетињству него и касније, у раној младости, до прве зрелости. Нарочито кад се сјећање, одједном и трауматски, из загребачког претворило у емигрантско вишедеценијско сјећање на даљину. А онда су из таквога, промијењенога, горчега памћења, сретно и с много воље и љубави, почела излазити лица, драга и свијетла, некад дословно таква, а некад тамна и потамњела од времена и мука, али сва обасјана другачијом свјетлошћу.

Којо, Милан, Душан, Мане, Никола  

Гомирје и његов „Којо ковач", људескара најсвјетлијих плавих очију, човјек несхватљиве физичке снаге и голубије душе - онако голем и јак, мислим да је чак имао и кожним каишевима подвезана запешћа кад би тукао големим батом по наковњу што је звецкао и циликао фантастичним, племенитим звуком - Којо је био као Зампано из La Strade Фелинијеве, што га је играо Ентони Квин.

Па неки Милан, „са станице", који, што први пут видим тад, раних осамдесетих, у сусрету и поздраву пријатеља љуби трипут у образ.

Душан, који је држао трговину и кавану (Срби Горани не кажу „кафана", као ни „кафа", него је увијек „кавана" и „кава"), висок и лијеп човјек који је и у оном систему носио дугу црну, па послије сиједу браду до прса. Душан, преко чијега лица сам спознао да етничка разлика понекад може бити готово расна - да, то је смјела ствар да се каже данас, али лице и очи су то били каквих нисам видио у народа у окружењу. Те округле, црне очи, као сјајеће куглице, некад црне као угаљ, некад сјајне и свијетле као тамни јантар - ја сам те очи препознавао касније код оних што су их имали такве. Препознавао и на фотографијама, и у сјећању на живе и мртве, на анонимне и на највеће у хисторији: једном, тако, кад сам се дуље загледао у чувени портрет из полупрофила, онај који је својом камером окинуо фотограф и литограф Наполеон Сарони - очи и обрве, облик чела, загонетни поглед у објектив - Никола Тесла, као тридесетогодишњак. И помислио сам: ово је лице покојног Мане, трагично страдалог младог комшије из куће до наше, облик лица и очи исти су као Теслини. То је исти поглед, иста форма и боја.

Сто година разлике, у којима су сваки са свога краја манастир у Гомирју походили обојица, и несретни Мане, шумски радник и тракториста, што је одлазио да се причести тамо већ у ово наше вријеме, модерно вријеме дакле, и сто година раније човјек који је то модерно вријеме створио, он који се играо природним силама планете и небеса, као да је и сам бог. Исте су очи гледале и стајале пред иконостасом гомирске цркве. Другачијим и другим додуше, јер иконостас пред којим је стајао генијални Личанин, као и манастир, до зидова, спалиле су усташе 1943. године.

Имена и знаковље

Такве очи, облик који примјећујем и памтим, уходан у прављењу ове приватне „каталогизације", откривам недавно, има и један млађи епископ, баш у овим нашим западним крајевима. Врхунски интелектуалац, човјек свога доба и свјетски човјек, дошао је пак на тај положај у доба, у ери, сасвим другачијој за овај народ. И у времену другом и за моју властиту перспективу, баш некако кад сам први пут након толико десетљећа сјећања на гомирски манастир први пут напокон и прочитао каква је то заправо црква у њему.

Зачудо (?), тај црквени високодостојник округлих црних очију и оштрог продорног погледа, дијели име са свецем по којем је названа управо гомирска црква - Светим Јованом Претечом. Храм је то најзападнијег манастира што припада народу и култури која се без прекида пружа у дијагонали што тече баш од одавде: од Гомирја до крајњег југа и истока - до точке гдје су се стољећима чували род и вјера, онда кад је свуда около пала и нестајала под вјековним завојевачем. Дијагонала је то што иде непрекинута од Гомирја до Црне Горе, до самог Цетиња гдје се уз мошти Светог Петра Цетињског чува реликвија - свечева рука, рука Светог Јована Претече. Или познатијим именом: Јована Крститеља. Рука која је крстила Христоса. (Ту је за многе од нас дакако потребан немали кјеркегоровски „скок ка вјери", акт прихваћања без скепсе и изван рационалних граница. Али то сада није најважније овдје.)

Млади црноооки црквени високодостојник из Западних крајева (иако Крајишник поријеклом) - сувременик и земљак наш сада - имао је тамо у Црној Гори, на Цетињу, свога учитеља, митрополита, такођер интелектуалца, полиглота и човјека знања, који се недавно у тешким и драматичним околностима „преставио у Господу" и растао од земног живота. У најдубљем свом коријену Црногорац, чије је крштено, а тако народно, мирско име дошло од ријечи „Христијан", док се оно црквено, што је по правилу „греческо", тумачило као „онај што предвиђа" или чак „води војске" (ово потоње, наглашавали су неки с поносом, други злонамјерно, овиси с које стране црте идеолошког поља). Нека буде. Али мени је ближе било етимолошко тумачење по својим морфолошким елементима: име што је састављено од приједлога ἀμφί - „унаоколо, около" и именице λόχος - „засједа" или „бусија".

Готово да човјек помисли да мора да је било неке и свјесне ироније или ината у томе, кад је рукополагањем добио такво име.

Старац из Лохоса 

Иначе, нисам био његов љубитељ, иако је тешко било не остати фасциниран неким његовим особинама и нарочито вјештинама. Невјеројатан говорник, страховит реторичар, дикције која није јако заносила на црногорску, него као да је била ближа мојим Гомирцима и Горанима, па некако и по томе близак. Али, ипак... Идејно, и у друштвеним и хисторијским питањима и проблемима сувише смо били удаљени.

Штета.

Јер у очима које му се, дубоко усађене у дупље и вазда стиснуте, нису добро видјеле, иза дебелих и густих бијелих обрва старца којега су од миља звали „ђедо", што ми је лично, у таквој супротстављености рационалне разине и осјећаја, рађало тренутачну топлу фамилијарност од звука те ријечи, милости и њежности у њима - видио сам, као и у облику лица, да је и он „тај" - онај потпуно препознатљив тип, какав сам виђао код наших људи у Горском котару, код Душана, Мане и Милана. Помислио бих сваки пут да су сличности можебити потврђивале и обитељску „теорију" о томе да је већина нас из тога краја старином, негдје из црногорских брда.

Тамо, у „прапостојбини", међутим, недавно је манипулација, похлепа и корупција државе која се издаје за демократску и европску, иако њоме влада исти свемоћник пуне тридесет и двије године, досегла врхунац и ударила и на цркву. У прљавој политичкој и идеолошкој гести апсолутног фалсификата хисторије - и црквене и народне хисторије - одлучио јој је тај трећесвјетски властодржац одузети и што је црквено, а онда, у плану за сљедећи корак, промијенити јој и име.

И тада се догодило нешто неочекивано, и невјеројатно заправо: „Старац из Лохоса", ако се дозволи, покренуо је народ, дигао га, један етнос с два имена и два национална осјећаја, подијељен надвоје, напола супротстављен а напола у хармонији у два имена што стоје за једно исто. Народ који је онда почео да се диже сам и да ходом, у масама, без насиља, само запаљеним свијећама и ношењем светиња у невиђеном броју брани што је његово, а што се зове једним именом.

На самом крају живота, старац је, свему пријашњем унаточ, покренуо и остварио невјеројатну ствар: протести нису само сачували опстојност националне цркве, сачували од десакрализације храмове, него је тиме посредно заустављена десрбизација мјеста, топоса, земље у којој је сам национални осјећај - онако како га разумијемо и како му често и несвјесно видимо смисао - зачет. Тамо гдје је тај осјећај кодификован - Октоихом и штампаријом, сачуваним језиком, предањем, Косовским завјетом, мрвом и стопом камена гдје се очувала мала неосвојена земља,  једна точка - иако једва да се то тако може назвати из мјерила данашњице, али ипак - што је остала слободна. Мјесто гдје је ова припадност очувана на све начине, племените и стравичне, чојствене и потпуно супротне томе, очувана устанцима, похарама, ударцима и враћањима мило за драго (јер „само је камен невин", како рече један), очувана дакако „борбом непрестаном", и суровошћу, главосјеком, али и предајама и насљеђем.

И Његошем.

Од Гомирја до Цетиња и назад

У линији, у дијагонали на којој се без прекида прострла и спаја се национална супстанца, између двије крајње точке, од Гомирја на западу до Цетиња на истоку, на источнику, сјаји необично братство по очима. Очи те блистају некад мудро, бистро, некад управо генијално и јединствено у човјечанству, као очи онога што је, прије него што ће отићи у Америку да обасја читаву планету, походио гомирски манастир. А некад мутним сјајем, сурово, немилосрдно, у страсти заблуда које знају угушити и разум на неко вријеме. Али сјаје увијек јер је у њима и искра која чини да свему унаточ, чак и властитим, понекад силним гријеховима - народ којем припадају и који им припада (ако то изабере!, јер не мора), ипак и данас постоји и опстоји. 

Не могу се угасити такве очи, ни кад оду с овога свијета. 

Не може зато ни она точка гдје је усред горанских шума, у усјеку шуме и благој падини гдје је никао један храм, и ено, стоји тамо и чека да му дођу они који му вјером припадају. Но, једнако важно, и да му дођу и они чак који су одабрали другачији пут. Тај храм је такођер њихов, другом врстом припадања. Јер и кад се не моле у њему, и они су дио нечега већег, ако ни по чему а онда зато што им је то чега су дио, хтјели - не хтјели, узимано и убијано као ниједном народу у околини; дио су нечега што су сачували против свих правила и закона Хисторије, као и њеним контингенцијама и ишчашењима, насупрот околностима неумољивим и страшним.

Још их има, још су ту. У говору, у погледу на свијет, у својим појавностима физичким и умним, у својим посебностима, у својим разликама међусобним, големим, у свом добру и својим гријеховима. Још су ту. И сад поготово, кад је свим знаковима досадашњим, дуготрајним и овим скорима и новима успркос, стигао недавно још један знак, један пламичак који се разгорио у хиљаде, у десетине хиљада пламичака кад су се по Црној Гори попалиле свијеће и кандила у рукама људи. У тим је пламичцима знак да још није све готово, и да тај печат на души и у мисли, та ознака, то како су „уцијепљени" као сорта, чупана и кршена - неће нестати.

Не може другачије бити.