Avinjonska ruža Miloša Crnjanskog iz venerične bolnice

„Odiseja je najveća poema čovečanstva, a povratak iz rata najtužniji doživljaj čovekov“, pisao je i govorio Miloš Crnjanski.

Onaj koji se „rodio s tim" (Andrićeva formulacija o vrsti književnog talenta Crnjanskog u odnosu na sve druge pisce koji su, kaže nobelovac, „naučili da pišu") nije drugačije ni mogao da sudi: proživevši neopisivu životnu odiseju koja ga je iz rodnog Čongrada u uniformi K. und K. monarhije vodila do galicijskih rovova Velikog rata, pa preko San Vita al Taljamento, Stražilova i Hiperboreje do seobe u londonsku emigraciju i napokon do smiraja u čuburskom soliteru, Miloš Crnjanski (1893-1977) uspeo se džombastim putem slave i iskušenja kome nema premca u ovdašnjoj književnoj istoriji.

Na tom početku, u rovovima Galicije, gde pesnik čučeći u blatu iza linije fronta zapisuje Liriku Itake, ima jedan zapis koji nama, danas i ovde, izolovanima i tihima, zvuči posebnim zvukom i nosi poruku čije značenje cenimo, pored estetičkog kriterijuma i svojim novostečenim iskustvom. (Čar neprolazne poezije oduvek je i bio u tome što se pred vašim okom uvek pojavljuje nova, kao da sa sebe zbacuje veo po veo, vodeći vas kroz prostore vašeg sopstvenog bića i kao da vam šapuće: Jesam ti rekao, jesam ti rekao?! Trebalo je samo da doživiš dovde, čestitam ti na životu, živi dalje, još velova ima ova poema da ih skine za tebe!) 

Elem, Apoteoza. Izvorno, reč znači uzdizanje među bogove, deifikovanje, obogotvorenje nekoga ili nečega. Ali Crnjanski, obeležen jetkim cinizmom žrtvovanog ratnika izgubljene generacije kako je te mladiće nazvala Gertruda Stajn i ne znajući za Crnjanskog ali znajući Hemingveja, u unikatnoj, neponovljivoj kratkoj prozi sa ovim naslovom slavi jednog kaplara 29. banatske regimente K. und K. monarhije, svog ratnog druga, namerno zaraženog sifilisom i streljanog zbog dezerterstva. Kakav samo zaokret od uzvišenog naslova ka kaljuzi ratne stvarnosti. Kakvo odustajanje od rodoljubne patetike Rakićevog tipa (dajem život i znam zašto ga dajem). Kakvo samouzdizanje nad skrupulama javnog morala i dobrim ukusom buržoazije. „Sudbina mi je stara/a stihovi malo novi", kaže Crnjanski u jednoj od pesama Itake. Pesniče, i danas su novi, noviji ne mogu biti, sve su noviji i noviji!

Dakle, tu je reč, kad razgrnete te velove poezije i ogromnu količinu nataloženog jeda, naprosto o jednoj priči iz ratnog bolničkog života. Ona sadrži sve što takve priče sadrže: glavnog junaka ‒ generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, zatim „jednu veneričnu bolnicu slavne habzburške dinastije", potom jednu verolomnu bludnicu koja će se pokajati kad već bude kasno, a imate tu i prezriv smeh glavnog junaka nad tim pokajanjem, imate uspomene mladosti tih jadnika sateranih u bolnički kotao, regrutovanih da se bore i ginu za tuđ račun, imate jednu majku koja u bolnicu svom sifilističnom sinu donosi kolače, imate na kraju i te bele čaršave sa krvavim mrljama koje se „ne mogu opisati, jer ne liče na avinjonske ruže".

I imate mladog pesnika koji kreće Odisejevim tragom, i koji će se tek u životu nalomatati prugama i putevima života i bola, kako diže čašu u zdravlje svih tih svojih sapatnika koji nisu preskočili tu životnu stepenicu pa su se pogubili u krivinama istorije, bezimeni, sada antički hor u apoteozi kojom ih Miloš Crnjanski iz gnojnih, krvavih čaršava uzdiže u zvezde.

„Gospodo", peva na početku Miloš Crnjanski, „jednu pijanu čašu Banatu! Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir."

Saznajemo odmah potom da je šuster Proka Naturalov streljan „916, novembra prvog". I da je bio iz „velike selendre, Kekende", i kao da mu miris možemo osetiti, tom bosiljku, što su ga našli „u svilenoj vrpci oko njegovog vrata". A onda nam taj kivni pesnik koji ne može da zaboravi svoje ratne drugove pruža sliku te divizije „pogrbljene od najgadnijih bolesti" kako takva izlazi pred - Obilića.

Evo apoteoze u svom izvornom obliku: bezimeni mladići, iz mitskog banatskog blata i jedne sramne bolnice, čekajući streljački vod jer su se namerno zarazili od prostitutki koje rade za jeftin novac, odlaze na smotru kosovskom junaku, nebeskom predvodniku nekad smelih i uzvišenih vojski. Nikad u poeziji ne beše takvog kontrasta. (Posle smo i mi doživeli svašta, videsmo i mi kako na naše oči nestaje svet koji je bio naš, i mnogi su se snovi srušili, ali ta slika Miloša Obilića na smotri stroja odrpanih i bolesnih... tako još niko nikada nije osenčio dubinu sveopšteg pada).

A ta majka, koja za Sv. Aranđela donosi sinu kolače u poslednju bolnicu njegovog kratkog života, za nju Crnjanski kaže: „Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater". Opori glas, iznebuha u zdravici: te dve linije nacionalnog bića, nacionalisti i internacionalisti, i nepomirljivost njihova koja se oseća kao što se oseća ledeni dan otvorenih vrata kad prođete goli pored njih, te dve Srbije koje mi danas živimo, kao između dve vatre, neprestano? Prekognicija kao jedina sudbina poezije.

Diže se, dalje u Apoteozi, čaša mladićima što su ležali na tim posteljama punim krvavih mrlja što, videli smo, ne behu nalik avinjonskim ružama, mladićima koji su pisali sa tih postelja poslednja pisma i u njima pitali: „Da li je žito niklo"? Diže se čaša „šupama dernim i smradnim i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke". Diže se čaša „u slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog". Želi Miloš Crnjanski da se u njegovom vinu „zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša".

Pesnik, ratnik i mladi Odisej Crnjanski traži da njegova zdravica „zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan", i pije za prostitutku kojoj je njegov drug, generalštabni kaplar Proka Naturalov, platio stotinarku da ga zarazi, i pije u zdravlje te prostitutke koja ga je izdala. „Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena. A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski".

I na kraju, malo pre nego što će taj u svilu uvijeni bosiljak o Prokinom vratu biti nađen, pesnik i ratni drug i brat njegov po krvavom oružju diže čašu u slavu poslednje poruke streljanog vojaka: „Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim". 

I tako, dok taj vašar careva i naroda nikako ne prestaje, mi danas, u našim bolnicama bez voznog reda, beskrajnim vašarskim bolnicama... čekamo dan prosvetljenja. Virus će jednom otići. Možda će, njegovim tragom, doći neki novi jahači da opet poremete naš život, i red.

Ali ti dani provedeni u samoći stanova pretvorenih u samice, u hladnim sajamskim halama sa hiljadama glava što ućutano pilje u svod koncentričnih krugova mnogih mutnih prozora, u noćnim šetnjama začuđenih pasa što ih izvodimo u nevreme... biće onaj zalog kojim ćemo i mi, ovakvi kakvi smo, jednom moći da skrušeno stanemo pred oba Miloša iz ove neobične priče, i da kažemo: I mi smo patili, i ludeli, i bili sami i pobeđeni i utučeni ali smo se ipak malo i smejali dok smo plakali, i mislili smo pomalo i na druge, mislili na Italiju, nostri amici Italiani sa svojim harmonikama, gitarama i dairama na prozorima s pogledom na dvorište... i tako je sve to, eto, prošlo. Tada će nas, ovakve kakvi smo, jedan veliki pesnik, i jedan veliki ratnik, pogledati milo. Tada ćemo svakako znati da je sve ovo vredelo izdržati.

broj komentara 7 pošalji komentar
(četvrtak, 28. maj 2020, 15:57) - anonimous [neregistrovani]

Izvor Aopteoze M. Crnjanskog

PRIČE O MUŠKOM, Beograd, S. B. Cvijanović, 1920.

(četvrtak, 28. maj 2020, 14:08) - Neba [neregistrovani]

...

Одакле је овај текст од Црњанског?

(subota, 25. apr 2020, 15:09) - Grkinja [neregistrovani]

Volim da čitam

Bilo bi bolje da kažem da Crnjanski i Svetolik Ranković su najbolji pisci.:)

(subota, 25. apr 2020, 14:51) - Grkinja [neregistrovani]

2

Čitala sam njegova dela ali više mi se svidelo kako Svetolik Ranković piše

(subota, 25. apr 2020, 13:41) - Čarnojević početnik [neregistrovani]

Dubina

Hodočasniče, sve pesme koje spominjete, pa i ta "Sumatra", napisane su mnogo pre "Titovog režima" i njegovog "internacionalizma". A u bibliografiji Crnjanskog nema nijednog naslova koji glasi "Seoba Srba". Ima naslov koji glasi "Seobe". Uostalom, taj se "rodio s tim", pa teško da mu se tako lako može suditi danas, iz ove dubine, namerno ne kažem daljine.

(subota, 25. apr 2020, 12:36) - predrag perisic [neregistrovani]

crnjanski

odlican tekst...cestitam

(subota, 25. apr 2020, 09:42) - Ђурађ Ходочасник [neregistrovani]

Мој рођак је био политички наиван

Мој рођак Милош Црњански је био политички наиван. Због те наивности је био поштеђен од Титовог режима и могао је даље да пише своје, почесто дефетистичке песме и прозу. Срби који често тону у депресије и нихилизам су ваљали у Титовом "интернационализму". Песма "Суматра" је одличан пример за то. Исто му замерам што је у "Сеоби Срба" користио само аустро-католичке изворе о историји нашег народа.