Успон до кратера Везува – тамо где је лава створила лепоту

Сви су чули за Везув, али мало ко зна шта је Монте Сома. Ова друга планина је заправо родила Везув. Али то је дуга прича. У њу улазим туристичким аутобусом у којем су накрцани докази вавилонске пометње – људи који међусобно причају на најмање петнаестак језика.

Жена која нам је додељена као водич говори енглески са јаким италијанским нагласком. Али њену причу нећемо слушати дуго. Везув се налази на свега девет километара од Напуља. Само што смо изашли из града, већ се искључујемо са ауто-пута и пењемо се серпентинама ка врху чувене планине.

Успут сазнајемо да заправо живот на ободу активног вулкана у дословном смислу те речи – цвета. Иако је, према речима водича, забрањено да се сади вегетација у самом угроженом појасу, возимо се поред кућа са изузетно бујним баштама у којима доминира зимзелено, медитеранско растиње. Као и у Напуљу, и овде, у подножју вулкана, правила су само необавезни предлог.

Пулчинела и букет

Размишљам о томе да је околина у античким временима, барем према причама, била пуна џиновских, ватрених бандита, гиганата, синова Земље. И њих је победио Херкул. Много трајнији траг је оставила прича из римских времена, према којој Вулкан, бог ватре, римска верзија грчког Хефеста, овде има радно место. Његове подземне ковачнице изазивају земљотресе и ерупције. Не треба да се изостави ни Дизнијева вештица Магика Врач која живи на ивици кратера и мућка своје чаробне напитке.

Уместо њих, кроз прозор угледам Пулчинелу, карневалски лик из народног напуљског позоришта. Шта би био овдашњи хумор, када се не би спрдао са смртним опасностима?

Аутор базалтне скулптуре тешке 45 тона јесте овдашњи уметник Лело Еспосито. Назвао ју је Gli Occhi del Vesuvio – Очи Везува. Уметнички покушај да се очима вулкана, сведеним на безазлену маску Пулчинелу, погледа Напуљски залив.

Нешто даље је место на којем нас аутобус искрцава. Наредна два километра мораћемо да се попнемо макадамским путем. Ако постоји правично обештећење за ходање по врелом дану до кратера вулкана, онда су то предели које око упија и заувек чува у трезору лепих слика са путовања.

Напуљски залив и град који се пружио као лења дама са раскошним хаљинама од камене чипке.

Црне стене из којих ниче цвеће ведрих боја.

Смрт спава, а лепота узима маха.

Вулкан је ружан, али његова жена Венера је лепотица.

У сусрет нам долази старији пар. Он је, судећи по мелодији жалопојке, негде из Далмације. Каже да је престар за верање по брдима, шта ће му то.

Као противаргумент уберем неколико цветова и сложим их у везувски букет. Због њега се вредело пењати овамо.

На успону се понавља преплитање језика овог света. Ваљало би поставити једноставно питање свима нама – шта нас је довело овамо? Свакако, Везув је вероватно најславнији вулкан света. Али то није довољно, као ни туристички маркетинг или инстаграмско лудило – лов на слику са кратером.

Претпостављам да је људски порив који га гура на овакве излете нешто сложенији. Није ли невероватна снага вулкана, која је 79. године после Христа – дакле скоро пре два миленијума – разорила четири околна античка града, то што нас фасцинира? Вулкан тренутно спава. Али он то уме да ради стотинама година па онда опет покаже своје право лице. Појаве се огњени џинови, Вулкан прегреје своје ковачнице па из њих потече река истопљеног стења.

И то голица нашу машту. Ми се пењемо стомаком саме базалтне смрти, све до њених разјапљених раља. Тешимо себе да она спава. Али нам записана историја, народно памћење у причама као и научни налази кажу – пробудиће се.

Везув је сада висок једва 1.300 метара. Пре чувене ерупције имао је много већи врх. Он је заправо последица, а не узрок експлозивног уништавања огромног планинског масива.

Према врху се пење и старо и младо. Старац са штапом. Тинејџерке. Отац са троје деце. Једно је упртио у носиљку – некада би људи употребили реч сепет.

Све личи на бизарно ходочашће.

Вулкан старији од човека

Сама реч Везув старија је од латинско-грчког света и има своје корене у најстаријем индоевропском језичком супстрату. Повезана је са значењима као што су ватра, блесак, горење. Ватрени би био можда најближи превод.

Геолози кажу да се вулкан налази у субдукционој зони између афричке и евроазијске плоче. Обим самог вулкана је у подножју 80 километара. Историја вулканизма овде почиње пре 400.000 година, у плеистоцену.

То значи да је ово што гледамо старије од свега људског.

Пре више од 18.000 година – тако тврде научници – дошло је до ерупције која је избацила вулканску изнутрицу у стуб висок 20 километара. Десетак километара од вулкана наталожио се слој од преко шест метара. Више таквих догађаја забележили су вулканолози – људи који умеју да читају земљу, њене ожиљке и слојеве као текст.

Знао сам све ово и пре успона. Све то може да се искуси у паметним документарцима и добрим књигама. Али без размишљања и даље корачам косином Везувове купе, као да ме горе чекају одговори на питања, за које и не знам да сам их поставио.

Осврнем се и погледом обухватим пређени пут. Улаз у Национални парк Везув сада изгледа као макета. А друга половина планине од које је настао Везув стоји наспрам нас као црни зид.

Неколико пута застајемо да дођемо до даха. Они млађи нас претичу. Онда се деси да их сретнемо негде пред циљем како они хватају дах. Као да вулкан каже – приђи ми споро, с поштовањем.

Сви смо чули за судбину која је задесила Помпеју. Хроника ерупција неумољиво указује на то да са овог места смрт међу људе силази периодично. Такозване плинијске ерупције назване су по Плинију Млађем. Он је као сведок ерупције 79. године описао црни облак који силази низ падине вулкана. Сада знамо да је то најопаснији облик вулканизма. У мешавини гасова, уситњене лаве, камења, вулканског пепела не може ништа да преживи. Температура од 300 до 800 степени гарантује брзу смрт свим живим бићима. Нема склоништа. Облак се креће брзином до 700 километара на час.

Пре четири миленијума једна таква ерупција је оставила трагове и до 15 километара од вулкана. Уништила је сва људска насеља бронзаног доба у околини. Седамдесетих су италијански грађевински радници, прокопавајући трасу ауто-пута, пронашли остатке села из бронзаног доба које је било покривено вулканским пепелом.

Под вулканом

Дуги периоди успаваности вулкана стално су заваравали људе. Плодно вулканско тло, згодно за узгајање најбољег воћа – посебно грожђа – привлачило је насељенике после сваке катастрофе. Због близине метрополе Напуља и околног, густо насељеног подручја, у потенцијално опасном кругу око вулкана – у црној зони – живи три милиона људи.

Гледам Напуљски залив и размишљам о правцу ветра који је одлучио да Напуљ буде поштеђен, а Помпеја уништена. Сетим се култне књиге Испод вулкана, британског писца Малкома Лаурија те истоименог филмског ремек-дела Џона Хјустона. Било је то испод неког другог вулкана у Мексику. Али опомена је актуелна.

Овде на Везуву се види јасније него на другим местима – проблем нису вулкани него људи.

Тачне мисли се јављају у покрету, на висини. Можда је њихов ток заправо смисао успона до ивице кратера. На Везуву схватимо колико смо мали. Колико је крхка нит која нас веже за све што познајемо и волимо.

Још неколико корака и коначно смо ту. Последњи пут се Везув јавио 1944. Од тада изгледа овако мирно, скоро безазлено. Али треба веровати научницима да дубоко у његовој утроби има довољно магме. Примећујем и мерне станице са сензорима. На њима посетиоци остављају налепнице.

Моја сапутница, изнервирана врућином и успоном, изнад кратера поставља реторичко питање: „Све ли смо претурили преко главе да видимо ову – рупу?“

Тако је. Наднесени за трен над овај поткожни чир Земљине коре, над ружну, опасну акну, моћи ћемо да се радосно вратимо својим обичним животима и да се правимо да вулкани не постоје.

Ипак, сваки пут када низ грло клизне добро кампанијско или сицилијанско вино, ја ћу у себи да се захвалим богу Вулкану који је свој пепео поклонио виновој лози.

Лимун као дуња

Узео сам један камичак и ставио га у џеп. Он ће код куће да се дружи са истим таквим материјалом из Кохема или из Царичиног града. Шта би то камење једно другом могло да исприча, када би умело да говори? Или можда уме али, то чини углавном ноћу. Само ми не умемо да чујемо?

Силазак је био опаснији од успона. Као на шљаци, патике су проклизавале. Сишли смо до полазне тачке без падова и ломова. Нисмо срели ни огњене џинове, ни хромог Хефеста ни Магику Врач. Али сам видео Богородичине слике на црном зиду кратера. Људи који живе са вулканом научили су да се моле.

Из аутобуса сам махнуо Пулчинели. Пре силаска са планине зауставили смо се код једног произвођача лимончела. Било је довољно да нам покаже своје џиновске примерке лимуна. Однос величина између лимунова који успевају на вулканској земљи и оних које купујемо у продавници јесте однос између крупне дуње и ситног кокошијег јајета.

Пробали смо његове напитке – ликере од лимуна са додацима моцареле или пистаћа. Лако је њему да буде газда и уметник када му је воћњак пођубрио Хефест.

Окрепили смо се у ресторану на падини вулкана. Преко пице маргарете пукао је поглед на цели Напуљски залив.

Добро је да се понекад наднесеш над вулкан, да посматраш његово гротло. Ниче би рекао да – уколико то довољно дуго радиш – можеш да осетиш и како гротло посматра тебе.

Па си срећан што си жив. И што вулкан спава.