Čitaj mi!

Milčo Mančevski: Nije teško ne sarađivati sa okupatorom

Nije Tramp polarizovao Ameriku, ali je on kao pravi oportunista to iskoristio i doveo do usijanja, kaže za RTS Milčo Mančevski. „Najveću zaslugu za istinsku zloupotrebu svog glasačkog tela koja je neminovno vodila do polarizacije imaju Nikson, Regan, Njut Gingrič i Mič Mekonel. Demagogija ide ruku pod ruku sa politikom, ali ono što je ova četvorka uradila sopstvenom glasačkom telu imaće dalekosežne posledice.“

Jedinstvena poetika i prepoznatljiv autorski pečat koje je negovao od debitantskog filma Pre kiše, ovenčanog Zlatnim lavom u Veneciji 1994, preko Prašine 2001, Senki 2007, Majki 2010, i Bikini Muna iz 2017, do poslednjeg filma Vrba iz 2019, uvrstili su makedonskog reditelja Milča Mančevskog u red najistaknutijih savremenih evropskih filmskih stvaralaca.

Mančevski se bavio i kraćim filmskim formama, spotovima, eksperimentalnim filmom, fotografijom i pisanjem, a pored profesure na filmskoj školi Bruklin koledža u Njujorku, predavao je širom sveta, uključujući gostovanja na Jejlu, Oksfordu, u Tokiju, Čikagu, Bolonji, Bangkoku, Gerasimovom institutu kinematografije u Moskvi, kao i na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. 

Uprkos okolnostima, ova godina je protekla vrlo dinamično za Milča Mančevskog. Dokumentarni film posvećen njegovom opusu Kade li ti ode glasot? u avgustu je premijerno prikazan na makedonskoj televiziji, a odnedavno je dostupan i onlajn.

Njegov poslednji film Vrba, koji je domaća publika imala prilike da vidi na ovogodišnjem Festu, kandidat je Severne Makedonije za Oskara, a njegova samostalna izložba fotografija obeležila je izložbenu sezonu u Skoplju.

U Muzeju savremene umetnosti u Skoplju nedavno je završena vaša izložba fotografija „Tamo“, prilikom koje je predstavljena i istoimena knjiga. Šta je sve prethodilo ovom projektu?

– Puno pocepanih cipela po ulicama, susreti sa svakojakim ljudima od Indije do Brazila, nekoliko izgubljenih foto-aparata, nekih devedesetak hiljada fotografija, dug proces selekcije... 

Ulica je magično mesto, svačije, a ničije. Možda je najvažnije to što je meni lepo na ulici, obožavam da se šunjam, zalazim u ulaze i dvorišta, vozim se autobusima za koje ne znam gde idu u nepoznatim gradovima. Volim da otkrivam fasade, ljude, mačke, trotoare, pešačke prelaze – i slike koje njihovi odnosi stvaraju.

Irski umetnik i kritičar Konor Makgrejdi u predgovoru za vašu knjigu primećuje da je vaše rano zanimanje za konceptualizam i dalje prisutno u različitim oblastima vašeg izražavanja. Možemo li vaše interesovanje za fragmentarnu naraciju povezati sa fragmentima stvarnosti „uhvaćenim“ na ulici? 

– Verovatno da, ali nisam na to nikad mislio. Mutaciju konceptualizma obično radim veoma svesno i disciplinovano, kao u eksperimentalnim filmovima „1.73“ (koji je svojevremeno pobedio na Festivalu alternative u Beogradu), Kraj vremena ili u nastupima umetničkog kolektiva 1AM svojevremeno. To je svesno prisutno i kod strukture mojih igranih filmova –Pre kiše, Prašina, Majke, Bikini Mun... 

A fotografije radim kompletno intuitivno, imam dijalog samo sa onim što je unutar frejma. U svakom slučaju, važno mi je da emotivni naboj bude prisutan nezavisno od konceptuale ili strukturalizma.

Postoje li razlike u vašem pristupu fotografiji i filmu? Šta vas najviše privlači baš uličnoj fotografiji? 

– Fotografiju radim sto odsto spontano. Tretiram fotografije kao vizuelna umetnička dela i narativni elemenat mi je sasvim nebitan. Maltene kao apstraktne slike. 

Igrani film ne možeš da tretiraš tako slobodno jer je očekivanje publike (a bogami i finansijera, festivala, distributera...) da narativni element bude centralan. Proces je, naravno, veoma različit – za fotografiju treba delić sekunde (i proces izbora, naravno), dok je za film potrebno puno racionalnog i praktičnog rada koji se integralno prepliće sa kreativnim radom u periodu od nekoliko godina. 

Uličnu fotografiju volim više od studijske zbog toga što je umetnik uhvaćen u vrtlog nepredvidljivog. Ulica u svakom trenutku pruža puno interesantnije, luđe i neočekivanije mogućnosti nego što bi bilo ko mogao da stvori u studiju.

Vaš aktuelni film Vrba sastoji se od tri priče, ili „dve i po“, kako ste naveli: dve savremene i jedne mitske. Vaše junakinje moraju da se bore sa kontrolom nad svojim telom, tradicijom, trudnoćom, usvajanjem deteta... Mitsko nas uvodi u temu i čini kontrapunkt sadašnjosti. Na koji način se još prepliću mitsko i savremeno, Kakvi odnosi nastaju između istine i fikcije?

– To su fluidni odnosi koji se uvek menjaju i zavise od konteksta. Ja postavim kontraste i trudim se da budem pošten i prema jednoj i prema drugoj suprotstavljenoj strani. Recimo, interesantno je otkriti kako se mitovi, pa čak i istorija, na kojima smo odrasli u stvari veoma razlikuju od istine jer služe neku pragmatičnu svrhu danas. 

S druge strane, ova istorija i ovi mitovi su neophodni današnjici jer se ona gradi na njihovim leđima. Faktička istina me interesuje kao čoveka, ali za umetnost je važna umetnička, a ne faktička istina. 

Ja nikad ne bih radio film po istinitim događajima ili o istinitim ličnostima jer imam previše poštovanja prema istini – otkud ja znam šta je Nikola Tesla rekao Edisonu ili gospođici Morgan kad su se prvi put sreli? Otkud znam kako je Miloš Obilić ubio sultana Murata? Ili kako se Džordž Vašington odnosio prema svojim robovima? 

Ali umetnička istina ume da bude vrednija od faktičke jer nam pomogne da izgradimo emotivni odnos prema svetu oko sebe.

Prilikom ovdašnje premijere ste pomenuli da, po završetku dela, od publike očekujete poruku? Kakve poruke ste do sada čuli?

– Hteo sam da kažem da dok radim film ne razmišljam o poruci, već o drugim aspektima dela – da li funkcioniše dramaturgija, da li je harmonija različitih elemenata (glume, kamere, muzike) skladna, kakav je emocionalni ritam filma. Poruka se sama iznedri iz dobrog dela. 

Znači, ne krećem sa agendom, već imam dijalog sa samim delom koji je delimično pitanje zdravog razuma i logike, a delimično pitanje umetničke kohezije. Radim po instinktu, i ako je delo dobro, publika u njemu nađe ne jednu, već više poruka. 

U slučaju Vrbe, ljudi govore o ljubavi majke koja nije uvek pitanje biološke veze, o kontroli nad ženskim telom (i uopšte telom pojedinca), o lojalnosti i razumevanju.

Svoj jedini „američki“ film ste napravili u formi lažnog dokumentarca. Bikini Mun se bavi ličnom psihološkom dramom, ali i socijalnom dramom savremene Amerike. Sniman je pre četiri godine, koliko se stanje u međuvremenu promenilo? Šta vidite kao najveću dramu današnje Amerike?

– Neke od tema o kojima smo govorili u Bikini Munu danas su još aktuelnije, kao na primer polarizacija društva ili konstantno povećanje socijalnih razlika ili rasne tenzije. 

Na početku filma je postojala samo formalna ideja – snimiti film za koji mislimo da je dokumentarac, a na kraju se to pretvori u nešto nerealno, znači nedokumentarno. 

Kasnije, dok smo radili film, razvila se ideja o granici između istine i priče, kao i sledeća tema – šta se dešava sa istinom dok je snimamo, kako je prisustvo medija menja. 

U isto vreme smo razvili i psihologiju glavnog lika, žene sa mentalnim problemima koja je bila vojnik u Iraku i sad se na ulicama Njujorka nosi sa PTSP-om (posttraumatskim stresnim poremećajem), ali i sa svojom bolešću i sa problemima u društvu. 

Što se tiče vašeg pitanja o najvećoj drami današnje Amerike, mislim da je polarizacija društva veoma opasna i da samo pogoršava druge probleme, kao jaz između bogatih i svih ostalih i problem rasizma. Polarizacija otežava traženje rešenja. 

Pored toga, sada je već postalo OK da čovek bude besramno sebičan i agresivan.

U poslednje četiri godine, tokom predsedničkog mandata Donalda Trampa, govorilo se o ekstremnoj polarizaciji američkog društva, čak se licitiralo i o mogućnosti pravog, a ne samo medijskog građanskog rata. S obzirom na iskustvo sa Balkana, kako vama to izgleda u Americi, a u kontekstu proteklih izbora za američkog predsednika?

– Amerika nije bila ovako podeljena od građanskog rata. Mislim čak da ni velika socijalna talasanja šezdesetih nisu dovela do ovako duboke polarizacije, i čak – mržnje. 

Plava i crvena Amerika se ne razumeju i ne podnose, što je nešto na šta nisam navikao, zato što je politika u Americi, bar u zadnjih pola veka, bila relativno civilizovana nezavisno od posledica te politike. 

Nije Tramp polarizovao Ameriku, ali je on kao pravi oportunista to iskoristio i doveo do usijanja. 

Najveću zaslugu za istinsku zloupotrebu svog glasačkog tela koja je neminovno vodila do polarizacije imaju Nikson, Regan, Njut Gingrič i Mič Mekonel. Demagogija ide ruku pod ruku sa politikom, ali ono što je ova četvorka uradila sopstvenom glasačkom telu će imati dalekosežne posledice.

Kolika je cena autorske slobode danas? 

– U jednu ruku ogromna je, zato što autorska sloboda često znači i bitke sa umišljenim autoritetima, koji imaju moć. Ponekad je to šef holivudskog studija, ponekad direktor agencije za film ili distributer, a ponekad premijer. 

Puno je ljudi koji nemaju veze sa filmskom umetnošću ili čak i sa filmskim zanatom koji bi da nametnu svoju ideju bez obzira na to koliko ona bila nebulozna. Naravno, ti treba da je na kraju potpišeš. 

Bio sam u situacijama kada šef distribucije holivudskog studija na licu mesta pokušava da promeni scenario koji jedva da je i pročitao, ili kad mi premijer države plasira svoju ideju za istorijski spektakl sa sve dramskim zapletom i detaljima. 

Bio sam cenzurisan i od strane Holivuda, i u bivšoj Jugoslaviji, i u modernoj Makedoniji. 

U najgorem slučaju, ako odbiješ da sarađuješ to znači da ti projekat neće biti finansiran, da neće dobiti distribuciju, da će neko plasirati natpise protiv tebe u holivudskim ili domaćim medijima. Umesto da snimaš, ti ćeš da juriš finansije ili da se pravdaš pred plaćenim novinarima.

Ja devet godina nisam snimao u Makedoniji, ali mi je to omogućilo da snimam u Njujorku, na Kubi, da predajem od Njujorka do Moskve, Berlina i Havane. 

S druge strane, nije uopšte teško odbiti, zato što dileme uopšte nema da li treba da se sarađuje sa okupatorom – jednostavno i učtivo odbiješ „saradnju“ bez obzira na to koliko se moćnik ljutio. To mu dođe nekako prirodno, i zato je veoma lako.

Prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, najavili ste svoj novi projekat. Šta vas je privuklo ovoga puta, koji „okidač“? 

– Da, spremam crnu komediju i zove se Kajmak, kao onaj domaći preukusni kajmak. 

Jeste, obično mi je kreativni okidač formalne prirode, recimo pitanje strukture, ali ovog puta sam krenuo od namere da pričam i slušam ljubavne priče. Ali ne one lažljive holivudske konzervativne priče. 

Pitao sam se zašto ima veoma malo filmova koji govore o ljubavnim situacijama kakve zaista jesu. Većina filmova tretira ljubav kao da je samo za tinejdžere iz pedesetih. Retke su kompleksne, vesele, bezobrazne, realistične ljubavne priče na filmu. 

To me je navelo da razmišljam o komplikovanijim i kompleksnijim ljubavnim pričama, pa sam počeo da surfujem po memoriji i po situacijama o kojima su mi ljudi pričali ili koje sam zamišljao. Tako sam došao do jedne, odnosno dve isprepletene priče koje zaviruju ispod balkanskog miljenceta i razbijaju tabue.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">