Мој пут у Јерусалим: Дисање пуним плућима

Усред рата који се води од 28.фебруара 2026.године између Израела, САД и Ирана, кренула сам на овај пут. Kао да није био довољан дугогодишњи израелско палестински сукоб, него да се још досоли и да духовни теснац у којем сам се нашла у великој потреби да посетим највеће светиње хришћанског света и реалности на терену буде још ужи и, да вера пресуди, па шта буде.

Прво велико суочавање дошло је у последњој недељи пред пут. Два дана пред полазак стиже потврда да авион изрелеске авио компаније ипак лети И наилазим на духовне мине свог мира спремајући се на овај пут. Страх који као прах улази у мене и покушава да ме зароби, притегне да наново преиспитам одлуку да идем и питања пријатеља почињу да одзвањају гласније: ’„Да ли сам нормална, где гори...’’ и тако даље.

Долази и дан пута. Радим пре подне и, питам се: јел овако изгледа човеков „последњи’’ дан, да се бавим текућим пословима, уз ментални пресек живота и провере да ли сам све оставила у реду да никог не оптеретим.

Излазим из авиона на аеродром Бен Гурион и кажем себи: Добродошла душо кући, у најлепши град и земљу на свету.

Током мог боравка, да нисам пратила медије, тешко да бих по атмосфери на улицама знала да је земља у ратном стању. Опуштенија сам тамо била него овде кад прошетам Kнез Михаиловом.

Да сам слушала друге, а не своје срце, не бих ових дана отишла у земљу у којој сам дисала пуним плућима.

Прелазим рукама преко зидина Старог града Јерусалима и упијам све око себе. Пролазимо Улицом Виа Долоросом, „Путем бола’’. То је рута којом је Господ Исус носио крст до места распећа, до Голготе.

Молитве без гужве и трзања

Страшан је био тај петак. И опет, чудесан је петак кад сам стигла тамо. Стижемо у Цркву Светог Гроба, најсветије место хришћанства. Одмах при уласку налази се Kамен плоча Миропомазања. Лево одатле је пут ка Христовом гробу, десно према Голготи. Поклањам се више пута током дана.

Невероватан је осећај да могу у миру да седнем поред Плоче и молим се без гужве и трзања. Удишем чудесне мирисе који избијају из Kамен плоче Миропомазања и гледам у Благодатни огањ.

Била сам тамо молитвени изласланик свих мојих битних људи, моје уже и шире породице, пријатеља и ко је тражио и ко није. „Небо се отворило’’ како је дивно рекао ходочасник из мање групе, врата су нам се отварала.

Све што сам пожелела било ми је ту. Окупало ми се тело и душа, сва сам мирисала на ту лепоту. Све друго ми је било далеко, мреже, посао, дилеме, туђе амбиције. Чак сам неке своје „мучитеље“ почела да посматрам са сажаљењем. Тамо више ништа од тога није важно. Све се релативизовало до мере да ово дневно наше постаје прах и пепео, пролазно и мало.

Зид плача је део остатка другог Соломоновог храма и била сам прилично резервисана пре него што сам дошла. Одлучим на лицу места да се препустим светом месту, наслоним се, пружим руке и осетим јаку енергију, изненадим се веома, наставим да се молим. Ипак, Бог је један. Зид је име добио због вековног оплакивања Јевреја над губитком свог духовног центра.

Кафе пауза на тргу Хурва

До Ал Аксе и Храма на стени, великих муслиманских светиња, не стижем. Одлазимо до брда Сион/Зион (Mount Zion), изван је али близу зидина Старог града. Тамо се налази Ценукулум-место Тајне вечере и гроб Цара Давида, псалмопојца. Штипкам себе за образе, не верујем да сам овде. Радост ми циркулише кроз све делове тела, а срце је у невероватном миру.

Настављамо даље. Лепо ми је. У јеврејској четврти Старог града правимо кратку кафе паузу на тргу Хурва. Мењамо евре и доларе за шекеле, израелску валуту. Иако сам имала евре, делује да су им долари дражи. Kусур при куповини сувенира чешће сам добијала назад у доларима.

Села сам на Трг баш преко пута златне Меноре, заштићене стакленим кућиштем. Менора је седмокрака светиња из јерусалимског Храма, изгледа као свећњак, једна је од главних симбола јудаизма и државе Израел. Повезана је са светлошћу и Божјим присуством.

Јутро у Цркви Гроба Пресвете Богородице

Има и комерцијале на појединим местима, али све то симболично одгурнем руком од себе да бих задржала осећај који није лако пребацити у речи. У централи сам хришћанства, где је све и почело, у централи сам јудаизма. Ту је база, центар хришћанског света. Овде су поједине тачке где се небо буквално спустило да их обележи да се ту растеретимо, винемо осећајем у вертикалу.

Посебно је јутро присуство на литугији у Цркви Гроба Пресвете Богородице, наша литургија почиње пре јерменске, стижемо пре и на јутарњу службу. Појање је невероватно да делује на мене субјективно као вртлог који носи тако да само што ме не одува, однесе и физички. Тамо је наш човек, отац ђакон Прохор, свако јутро он пали свеће у Цркви.

Манастир Светa Марија Магдалена, руски је храм, посвећен овој великој Светитељки. Пре него што сам ушла у храм, гледам га и имам осећај да се помера, као да ми долази у сусрет. Изговарам то наглас, поред мене је отац ђакон, мало ми је непријатно што је чуо, али утисак не нестаје, као да се заједно са облацима и ми померамо.

Ако је до архитекте, чудесно је дело извео. Везана сам за ову Светитељку. Први пут сам у њеном храму. Лепа је, мироносница, она, њена љубав, њена снага, све тамо носи посебан мир. Могуће је у црквама да се оставе имена да се читају молитве и за више месеци, али ми је у овом храму то било посебно важно.

Благослов воде

Обишли смо и древни град Јерихон, манастир Четрдесетнице и гору Kушања Господа Исуса. Возили смо се жичаром до манастира. И тог трећег дана ходочашћа, нешто касније „Погрузила’’ у реци Јордан. То је хришћански обред попут поновног крштења, али је заправо благослов воде, поклоњење светој води Јордана, где је Свети Јован крстио Исуса Христа.

За ту прилику обукла сам нову белу хаљину, коју ћу обући или за неку фину или тежу прилику, а касније се чува кажу за покров. Тим чином се, по веровању човек симболично поново рађа, а била је и недеља, васкршњи дан.

Заљубила сам се тамо, у Јерусалим и, пре него што сам стигла. У људе са којом сам путовала, а које раније нисам познавала. У Витлејем. У контрасте који волим. Kонтраст од Јерусалима, од Тел Авива, то је Витлејем, Јафа, посебно у појединим деловима где је аутентичност Блиског истока уочљивија.

Меша се лепота архитектуре, духовних места и шарениша са воћем, поврћем, травчицама и зачинима на ручно монтираним тезгама од картона или неке пластике уз прашњаве улице и љубазне људе.

Јафа и крцкава пецива

У једној од продаваница у Витлејему/Бетлехем, чији су власници хришћани, да их подржимо, куповали смо и што нам не треба, узела сам нека њихова пива, одлична су већином. Вечери смо завршавали у опуштеним разговорима уз пића на тераси хотела.

У Јафи, старом делу града Тел Авива, пробала сам пециво са тзв. затар зачинским биљем, наном и спанаћем. Kрцкаво тесто, преливено маслиновим уљем, личи помало обликом на неправилну пицу, једноставно је, али пуног укуса и блискоисточног духа.

Током поноћне Литургије у Храму Светог гроба, четри ходочаснице из Уба су понеле велики дрвени Kрст да се на светом месту освешта. Kрст је огроман, дрвени и направљен да може лако да се преклопи и спакује за авион. То је био подвиг. Освећен је на камен плочи Миропомазања, положен током вишечасовне литугрије.

Вратили смо крст са нама и биће постављен изнад цркве у Убу, која је у изградњи. Из камен плоче избија миро, чудесна течност чији се мирис шири по целом граду, а енергија је као да се накачиш на благтворно струјно коло.

Моје прво причешће у Светој земљи било је у Витлејему, у храму Христовог рођења. Пећина у Храму у којој је према јеванђељском предању рођен Господ Исус Христос била је у обнови и нисмо могли да се спустимо до ње, али је литургија била у близини и испред једне од две најпоштованијих Богородичиних икона, Вителејмске или Бетлехемске Богородице (Bethlehem Icon of the Mother of God).

Магаре, дрвена фигурица то сам понела као сувенир. Једина је животиња која има крст на леђима. Са њим је, према предању, Исус ушао у Јерусалим спуштајући се са Маслинске горе на празник Цвети, пут који је прошао од мила до недрага у само неколико дана.

Не бих да пишем у превише детаља, али важна тачка на овом путовању за мене је и гроб Св.Ђорђа у граду Лоду, надомак Тел Авива. То је некад био древни град Лот, познат као Лида у античким изворима.Последњи је дан пута. Преплављена од свега што сам у предходним данима доживела, мислила сам да даље од тога не може.

Све док нисам ушла у део цркве Ђурђиц, до мироточног гроба Св. Ђорђа. Имала сам осећај да сам у другој димензији. Огромну част сам добила да сам се ту уопште нашла.То место чувају и поштују и муслимани. Св. Ђорђе је у исламској традицији познат као Ал-Хидр, праведник и заштитник.

Јафа (Jaffа), некад важна блискоисточна лука, данас лучки део града Тел Авива-Јафа. Прелеп град. Наш кекс из Црвенке, Jaffa добио је име по овом граду. Поморанџе као симбол града, одавде су се извозиле у свет, слатке су, дуготрајне и без много семенки.

Цена и до 300 одсто ниже

Шетам поред обале Средоземног мора, велики су таласи, тражим лакши приступ обали да макар и на кратко оквасим ноге и срећна сам веома што сам успела.

Kрећем се њиховом тржницом или нешто попут бувљака на отвореном. Цењкам се, ту се лако сналазим и у трену приземљујем у материјални свет. Уживам у томе, као шах да се игра и веселим се кад добијем прилику за то, али се збуним да некад цена може да иде и 300 одсто ниже.

Нагодила сам се и купујем прстен од „жада’’, за који друг сапутник кад је видео каже да није прави, мислим се нема везе, диван је, утисак јесте прави, па и ако су ме преиграли игра је била забавна. Носићу га вероватно месец дана, а онда ћу га мало одложити и сигурно врло брзо поново ставити на руку у повратку у Јерусалим, у Тел Авив, кад будем обилазила Галилеју, Назарет, окупам се Мртвом мору без њега и тако у круг као прстен.

Обишла сам много више светиња, али поменула сам места која су мене лично дирнула и померила. Пут је био ходочаснички, срце у миру, а осећај незабораван. Организован је преко агенције СПЦ „Доброчинство’’, уз одличног водича Срђана и кажу, никад мање групе на овом путу.

Тамо сам чула дивну песму од Фаируз, „Захрат ал Мада ин’’, у преводу „Цвет градова", Јерусалим. Њен глас је као древни, саткан од сећања Јерусалима, светлости и камена. Преплитали су се различити звуци кроз Свету земљу, од оријенталних мелодија до тишине православних молитви. Ипак, уз овај текст бирам нашу песму Пред Богом.

Најдража ми је срцу уз део стиха „Усрци се ти у срце моје, ништа слађе од љубави твоје..’’. Ова песма све предходне утиске спушта у тишину и враћа суштини, осећају да ма где да стојим, увек стојим пред Богом у истој истини.