Čitaj mi!

I pored ličnih i kolektivnih trauma moguće je normalno nastaviti život

„Pošao sam od dve istorijske teme koje su me najviše fascinirale – od Jasenovca i Španskog građanskog rata“, kaže Igor Marojević o svom novom romanu "Ostaci sveta", u kome se bavi nekim od najtraumatičnijih događaja 20 veka, sve do Srebrenice 1995. godine i Nato bombardovanja 1999. godine.

Igor Marojević (Vrbas, 1968), pisac je sa dugogodišnjom karijerom čoveka koji nikada ne ostavlja ravnodušnim one znatiželjnike kojima je preče inovativno rasuđivanje stvari, no utopljavanje u repeticiju mogućeg i poznatog.

Bibliografiju je otvorio radikalnim viđenjem problema samoubistva, i u godinama smutne rezignacije i „nepodnošljive lakoće postojanja" otvorio sezonu lova na odstupanje od standardnog prikazivanja pojedinih književnih tema, koja, evo, traje već duže od dvadeset godina.

Za to vreme, u promenadnom toku dve decenije, Igor Marojević je ispisao novelu "Obmana boga", tri zbirke priča (Tragači, Mediterani, Beograđanke) i osam romana (Dvadeset i četiri zida, Žega, Šnit, Parter, Majčina ruka, Prave Beograđanke, Tuđine, Roman o pijanstvima), a komponujući dva šira prozna ciklusa (Beogradsko petoknjižje i Etnofikcija (nedovršeno) sistematizovao je saznanja do kojih je dolazio i iskustvo stranca u tuđini (boravio je dosta godina u Kataloniji).

Marojevićev književni postupak nesumnjivo karakteriše originalan pristup narativu, koji na prvom mestu polazi od pripovedanja o dotle, na polju književnosti, neispitanom problemu. 

Tako je ovaj pisac prvi pisao o okupiranom nacističkom Zemunu, folkdojčerskom Vrbasu, dinastičkom sukobu u Crnoj Gori neposredno posle Velikog rata.

Pritom, on nema problem da o istorijskim zbivanjima (konstruisanim preko arhiva i pisane građe) piše slobodno, pa je realizam njegovog dela oslobođen suve i hroničarske note, anticipirajući umetničku svežinu i fleksibilni kritički pledoaje.

U pripovetkama je dokazao da se stilistika srpske književnosti može voditi i digitalnim svojstvima modernog jezika, te je zabeležen kao prvi pisac „digitalnog realizma".

Njegove Beograđanke su devojke kojima je telefonski uređaj prozor u svet, isto kao što je piscu Katalonija, mesto njegove neprestane inspiracije, bila prozor u slobodu, onda kada je u Mediteranima pravio kompromis sa samim sobom. Njegove priče rezultat su unutrašnje teskobe, spoljnjeg pritiska i osvedočenog razumevanja ljudskog karaktera.

Aktuelnim romanom "Ostaci sveta" Igor Marojević je na korak od toga da dovrši ciklus Etnofikcije preko kojeg je sebi dao zadatak da u fragmentizovanom nizu ispriča tragikomiku dvadesetog veka.

Čitalac će se već u početku romana sresti sa jednim novim postupkom iz piščeve radionice, jer model "road movie" proze Marojević nikad ranije nije koristio. A opet, on savršeno leže u kontekst mnogobrojnih dešavanja ove knjige.

Čudo je iščitati istoriju masovnih pogubljenja, a kamoli je pisati, no to preko junaka romana Martina Inića, Marojevićevog mogućeg alter-ega, sve deluje lako, kao da je u njega ubrizgana moć nepresušnog bibliotečkog bogatstva. Zamislite događaje poput Srebrenice, Jasenovca, Španskog građanskog rata, i biće vam jasno da je i moralna komponenta u pisanju morala da bude čista, da mrtvi ne bi bili uvređeni.

Knjigu pisac završava u stilu koji ne ostavlja prostor za mnogo diskusije, ali ni mnogo optimizma za buduće dane.

Roman "Ostaci" sveta objavila je izdavačka kuća „Dereta".

Za ove dvadeset tri godine napisali ste trinaest knjiga proze (Ostaci sveta su trinaesta), i dve knjige eseja. U proseku, to je nešto manje od dve godine po knjizi. Taj podatak nedvosmisleno govori o plodnosti Vašeg talenta. U tekstu povodom Romana o pijanstvima karakterisao sam ga pojmom „skribomanija". Imate li za njega neko bolje određenje ili, možda, dublje obrazloženje?

-Ne u svojstvu ikakvog poređenja, nego kriterijuma, navešću da je Tomas Bernhard za dve kalendarske godine, ne računajući pozorišne predstave, objavio četiri romana - "Dete", "Beton", "Vitgenštajnov sinovac" i "Gubitnik" - među kojima su, u najgorem slučaju, dva remek-dela. Nisam čuo da je to ikom u Austriji zasmetalo ili bilo čudno a, znate, Bernhard je imao mnogo kritičara i neprijatelja koji bi mu malo šta oprostili.

Ali tako je u najrazvijenijim kulturama, dok ovde merila šta je skribomanija uglavnom određuju pisci i kritičari koji uz navodni primarni, imaju i još ko zna koliko poslova i obaveza.

Ja niti imam familiju, mimo dela primarne, što narod veli ni kučeta, ni mačeta, niti se - ako ne računamo čitanje - bavim ičim drugim osim pisanjem i, ponekad, prevođenjem. Drugim rečima, valjda za posvećenika, kakav god on bio, ne bi trebalo da važe merila za skribomaniju onih koji se pisanjem bave iz pojačanog hobija.

Verujem da ste građu za ovaj roman prikupljali dugo, ali ste pisanje završili u jeku pandemije korona virusom. Kućna izolacija, policijski čas, zatvorenost, morala je pogodovati osamljivanju i radnoj disciplini, ali kako je taj postupak države i odgovornih emidemioloških institucija uticao na čoveka? Da li ste neke zaključke izvukli i iz te situacije?

-Posle prvobitnog bunjenja zbog okolnosti i njihovog kasnijeg prihvatanja u značajnoj meri, posvećenik je, ogrnut bezmalo beskrajem vremena, postao još veći posvećenik i tako je došlo do završavanja, pa čak i objavljivanja, Ostataka sveta ove godine.

Pandemija je svakako uticala na duh romana, jer gde god je smrt blizu a posebno kad je njena blizina posvemašnja, delo koje se hrani stradanjem dobija osveženje. Nema tu mnogo izbora: kada je situacija vanredna, može se krenuti putem autodestrukcije, inercije ili stvaranja. 

Žalosno je što se iskreno bavljenje književnošću isplati jedino u vanrednim stanjima, kad čovek literature, za razliku od ogromne većine ostalih, nema problema da osmisli vreme, osim ako je i sam - ili neko od njegovih najbližih - mentalno ili fizički ranjen ili na samrti.

Sad kad je projekat Etnofikcije, u koji ste uložili već šesnaest godina, pri kraju, da li osećate radost zbog ispunjenog zaveta, sebi datog, ili, pak, onu specifičnu vrstu praznine što je umetnici osećaju pred pitanjem koju temu odabrati, a da ona sobom ponese dovoljno poleta, koji bi pisca odveo ka radu?

Niti sam sasvim ispunio zavet, niti osećam prazninu, ni radost. Trenutno sam obuzet iscrpljenošću istorijom jer sam poslednjih godinu dana najpre priveo kraju istraživanja neophodna za roman, a zatim i sam roman.

Osećam potrebu da se bar za potrebe sledećeg projekta, ako ne i dvaju, vratim obradi savremenosti kako bih stekao snage neophodne da ispunim rečeni mikro-zavet i, prethodno se opet baveći istorijom, finalizujem Etnofikciju romanom Etno.

Tema Ostataka sveta je istorijska, na dva izvora okrenuta; pripovedate jednako živopisno i o nacionalnim zlodelima, kao i o svetskim katastrofama. Indeks događaja uzeo bi u obzir Srebrenicu 1995, Španski građanski rat), ženski logor u Jasenovcu, kratki pregled ustaške misli (sa osloncem na specifičan jezik i pravopis kojim je ona izražavana), bombardovanje Nato i agresiju na SRJ 1999... Možete li da mi objasnite kojim ste se kriterijumom vodili u izboru ovih istorijskih situacija? Meni ovo liči na kratku istoriju satiranja, ne nužno borhesovske tradicije.

-Pošao sam od dve istorijske teme koje su me najviše fascinirale - od Jasenovca i Španskog građanskog rata - i od njihove suštinske nepoznatosti, s obzirom na to da ni mnogi znalci nisu upućeni, na primer, u pomenuti ženski logor, odnosno u učešće stranaca u vojnoj pobuni iz jula 1936. koja se iz Maroka prenela na Iberijsko poluostrvo. 

Na početku pisanja, imao sam dva definisana junaka: protagonistu sa kraja devedesetih, Martina Inića, i Nadu Esperansu Marković koja je učestvovala u Španskom građanskom ratu i u ilegalnim komunističkim delatnostima u Kraljevini Jugoslaviji da bi bila uhapšena i poslata u Jasenovac.

Njen sin, špansko-srpski psihijatar Boško Čipelj koji drži sesije pacijentima dolazeći im na noge, kojim poslom stiže i do Srebrenice; njegova devojka Ivanka Novčić, Nadina ispovest o učešću njenog supruga na Blajburgu, bombardovanje 1999. i beg dela „savremene" ekipe od NATO vazdušne kampanje u Madrid, dopisani su spontano.

Pišući ovu knjigu, nisam baš mnogo razmišljao o Borhesu, slava mu i milost.

U romanu menjate i postupak, pa primenjujete nešto što se viđalo kod Keruaka, ali u drugačijem smislu, tako da u knjizi nemate jedinstvenog junaka (jedinstvo junaka, prostora, vremena), već je koncepcija da jedan junak (možda Vaš alter-ego?) daje drugima prostor da ispovedaju svoje sudbine, baš kao kada bi postojala tribina, i na njoj moderator i sagovornici, a u centru debata o određenoj temi.

-Potonje mi se čini prilično tačnim poređenjem. Ni pominjanu koncepciju nisam unapred osmislio, a Martin Inić jeste moj delimični alter-ago, mada to važi i za junake i likove moje proze uopšte. 

Iako sam ih opisivao u okolnostima koje nisam prolazio, svakako sam pripisivao neke svoje opažaje lokalne ili univerzalnije vrste i stradalnicima i, znatno manje, dželatima iz Jasenovca, Španskog građanskog rata ili Srebrenice.

A opet, neposredno proživljene delove priče sam modifikovao. Na primer, sve vreme Nato bombardovanja sam proveo u Beogradu, dakle za razliku od svog delimičnog alter-ega nisam bežao ni do Crne Gore i Madrida niti i do jednog drugog mesta, osim ako kao lokaciju povremenog izbivanja računamo Vranić.

Ne prezate od grozomornih scena, i sad se tu čitalac pita da li mislite da šokirate ili da predstavite realnu sliku. Koja je funkcija, recimo, motiva starca iz okoline Srebrenice sa sopstvenim genitalijama u ustima, ili niza silovanja u Jasenovcu? Da li se može i bez te deskripcije, ili se njenim izostankom gubi bit istorijske istine?

-Nisam izmislio rečeni motiv, možda sam ga dodatno uobličio. Još manje je plod moje mašte da je u ženskom logoru - i ne samo onde, nego i u drugim delovima Jasenovca - bilo mnogo napastvovanja.

Ako bi se, recimo, potonje izostavilo, ne samo da bih se pridružio opštem tabuizovanju krupnih i više nego bitnih tema, nego bih i povratno rehabilitovao patrijarhalni sistem u kojem je maltene žena kriva što je silovana. 

Nisam se trudio da šokiram već, naprotiv, da tako teške scene učinim prijemčivijima kroz smisao žrtve za autoironijski ili groteskan detalj prilikom predaje bolne ispovesti: kroz njen veličanstveni smisao za dostojanstvenost.

Koliko Vam je pomoglo iskustvo iz Katalonije (boravak, studije, poznanstva, učenje španskog jezika) da čitaocima donesete temu iz Građanskog rata, i to sagledanu obe strane?

-Malo je čak i reći da mi je mnogo pomoglo. Štaviše, da se 2001. nisam bio preselio iz Beograda u Barselonu, ne bih imao pojma o istinskom značaju te teme.

E sad, da me ona nije zainteresovala, niti bih na terenu i iz knjiga i filmova, pretežno dokumentarnih, izučio amblematična mesta barselonskog i madridskog - i ne samo barselonskog i madridskog - sektora Španskog građanskog rata, niti bih saznao da i mnogim znalcima promiču podaci o učešću stranaca u njemu: na primer, o tome da je neuporedivo manje stranaca bilo na strani ondašnje levice, nego desnice, uključujući i nekoliko desetina hiljada Marokanaca koji su bili motivisani za učešće ne samo mesečnom platom nego i obećanjem da kad „oslobode" neko mesto, kao plen im pripadaju vrednosti i žene iz levičarskih kuća. To obećanje je ispunjavano.

Kakvu sudbinu pisac predviđa ovom romanu? I s čim ga može uporediti, a da služi slavi naše književnosti?

-Najviše što mogu da prognoziram, jeste da će se čitati duže od drugih mojih knjiga, ne samo zahvaljujući izbegavanim temama nego i novom postupku ulančanog skaza.
Zbog tih njegovih crta, na svoju žalost ne bih, uz sve poštovanje prema romanima Dan šesti Rastka Petrovića, Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića, Knjiga o Blamu Aleksandra Tišme, Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog i pojedinim Pekićevim, Andrićevim ili Selimovićevim... mogao da uporedim svoj roman ni sa jednom od meni najdražih knjiga srpske literature.

Odali ste i dužnu poštu ekspresionizmu, za koji nam je poznato da ga izučavate, a ovde ga dajete preko ustaškog fanatika koji čak piše jedan manifest, po kojem je rat osnovna svrha ljudske zajednice

-Nije Vilim Petrač, napasnik Nade Marković u Jasenovcu, izmislio zaključke ni futurizma ni borbene strane ekspresionizma. Još manje je izmislio takozvani korienski hrvatski, a meni je bio izazov da na njemu napišem nekoliko Petračevih radova. 

Mnogo bi mi bilo lakše napisati ih na španskom, pa čak i na engleskom, ali se nadam da sam zauzvrat barem postigao verodostojnost, pa i razvoj dotičnog lika, koji na kraju baš nije siguran u svoje početne ustaške zaključke, koji opadaju uporedo s njegovim prelazom sa korienskog na savremeniji hrvatski.

Da ne budem shvaćen pogrešno, ostatak romana je sročen, naravno, na srpskom.

A kraj knjige, kao svaki Vaš, uostalom: pesimističan, beznadan... Verujete li, uopšte u srećne završetke?

-Čak mi se čini da nešto od toga ima i u ovom romanu. 

Urednik knjige Zoran Bognar je primetio vitalizam i čudnovati eros Ivanke Novčić kao svojevrsni balans svetla i tame u Ostacima sveta, a meni je u tom smislu značajniji lik Alisije Gomes Gomes koju glavni junak upoznaje u Madridu.

Konačno, ne verujem ni da je baš pesimistična mogućnost da neko i pored ličnih i kolektivnih trauma nekako normalno nastavi život, čega mi se takođe čini da ima u romanu.
Ali svako čitanje je ne samo legitimno, nego bezmalo i ravnopravno.

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">