Археолози открили место где су се обављали најстарији ритуали током кремације покојника

Угљенисани остаци, стари 9.500 година, откривају да је покојница имала између 18 и 60 година када је умрла, и да је њено тело пажљиво припремљено за кремацију на великој ломачи која је горела сатима. Ово се одвијало као део планираног погребног ритуала на месту које је већ служило као „позорница" за посмртне обреде најмање 8.000 година.

То је „најранији доказ планиране кремације у Африци, најстарија ломача за одрасле на свету“, пише тим научника који предводи антрополошкиња Џесика Серезо-Роман са Универзитета у Оклахоми и додаје: „Ово откриће продубљује наше разумевање сахрана ловаца-сакупљача, показујући да би њихови обреди могли бити далеко сложенији него што се раније претпостављало".

Ова церемонија је подразумевала планирање као и значајна улагања у ресурсе за сакупљање и неговање велике количине дрвета потребног да ломача гори сатима или дуже.

Континуирано коришћење једног истог локалитета такође подразумева заједничко друштвено (колективно) памћење, а могуће чак и облике поштовања предака међу појединцима у друштвима сакупљача хране.

Озбиљност са којом људи приступају смрти присутна је већ миленијумима, а најраније познато сахрањивање датира од пре 78.000 година. Ранији докази о планираним сахранама, вероватно од стране других врста хоминина, још су предмет жестоких спорова.

Када је реч о кремацији, докази су оскудни до пре око 7.000 година, посебно међу културама ловаца-сакупљача. Кремирани људски остаци, пронађени на месту где су и сахрањени – на језеру Мунго у Аустралији, датирају из периода од пре око 40.000 година, али није пронађена ломача.

Најранија потврђена ломача in situ (где се остаци налазе на месту кремације, на посебно направљеној ватри) датира од пре 11.500 година на подручју данашње Аљаске, и у питању је био погребни обред за дете.

Након тога, нису се појавили никакви докази о кремацији на ломачи све до пре око 7.000 година у Беисамуну у јужном Леванту.

У подножју планине Хора у Малавију налази се археолошко налазиште познато као HOR-1 где су људи били активни око 21.000 година. Пре између 16.000 и 8.000 година, то место коришћено је за погребне обреде. Археолози су тамо идентификовали остатке најмање 11 сахрањених особа.

Само једна особа показује трагове кремације пре сахране. Њена званична ознака је Хора 3, и иако су пронађени само делови њеног скелета – кости удова, делови пршљенова и карлице и неке фрагменте костију шаке – ти делови, и велики слој пепела у коме су пронађени, сликају живописну слику погребних обреда.

Паљење a потом и ломљење остатака костију указују на то да су покојници били изложене високим температурама током дужег времена. Трагови посекотина на костима показују да су неки делови тела Хоре 3 били растављени пре кремације.

Различите боје на костима такође показују да су остаци покојника померани током кремације, можда док је ватра распламсавана.

Није пронађен ниједан део лобање жене нити зуби, што указује на то да јој је глава можда уклоњена пре спаљивања. Ова пракса, чији су докази пронађени на другим археолошким локалитетима у региону, вероватно је „повезана са погребним праксама повезаним са сећањем, друштвеним памћењем и поштовањем предака, што је укључивало постхумну манипулацију и чувањем делова тела“, пишу истраживачи.

У међувремену, обим и садржај наслага пепела су у складу са ломачом која се састоји од најмање 30 килограма спаљеног дрвета, траве и лишћа – значајне количине сакупљених ресурса која би створила дуготрајан пламен. Наслаге пепела преко остатака такође указују на то да је исто место коришћено за паљење ломаче неколико стотина година након кремације.

Истраживачи сматрају да је локалитет вероватно био оно што археолози називају „трајним местом“ које је можда било везано за територију и одражава посебне везе предака.

„Историја великих ломача на тој локацији, одржавање ритуала везаних за кремацију и каснији велики догађаји спаљивања одражавају дубоко укорењену традицију вишеструког коришћења и поновног посећивања локације, сложено повезану са стварањем сећања и успостављањем 'трајног места'“, пишу истраживачи.

„Ове праксе наглашавају сложене погребне и ритуалне активности чије порекло претходи појави производње хране и доводе у питање традиционалне претпоставке о сарадњи на нивоу заједнице и стварању култних у тропским друштвима ловаца-сакупљача.“

Истраживање је објављено у часопису Science Advances.