Светозар Цветковић и Бранка Шелић о феномену „Радио Милеве“

Гости Београдске хронике, глумци Светозар Цветковић и Бранка Шелић кажу да о успеху серије суде пре свега у непосредном контакту са публиком, посебно најмлађима, који са нестрпљењем ишчекују сваку нову епизоду.

„Очекивала су деца. Имамо стално сусрете на улици и питања када ће бити нове епизоде. Знали смо да деца највише чекају наставак и надам се да их нисмо разочарали“, каже Бранка Шелић.

Када публика помеша улогу и стварност

Светозар Цветковић истиче да је број гледалаца импресиван, али да је успех серије најбоља потврда идеје од које се кренуло – да се од свакодневне, наизглед обичне приче може направити серија за све генерације.

„То је да човек не поверује да толико људи у једном тренутку гледа једну ствар. То је велики комплимент за онога ко је дошао на идеју да се таква серија прави, укључујући продукцију РТС-а, а пре свега Нелета Гарића“, наводи Цветковић.

Као посебно занимљиво искуство издваја сусрете са децом, која често у потпуности поистовете глумце са њиховим ликовима.

„Један дечак ме је питао да ли сам стварно неуропсихијатар или само глумац. После је хтео да се сликамо, а онда ми је поверио да је заљубљен и да не зна шта да ради. Ту видите колико људи замене идентитете нас глумаца“, каже Цветковић.

Екипа као породица у једној згради

После шест година снимања, екипа серије функционише као права породица, сагласни су глумци. Тај осећај, кажу, препознаје и публика.

„Ми ово радимо шесту годину заредом и то је постао начин живота. Постали смо породица – са успонима, падовима, свађама и великим задовољствима. Све оно што чини једну породицу која живи у једној згради“, истиче Цветковић.

Сличан утисак има и Бранка Шелић.

„Зближили смо се и ушли у друге породице. Људи нас на улици доживљавају као да смо део њихове породице“, каже она.

Улоге које расту заједно са глумцима

Глумци признају да нису могли да предвиде да ће серија трајати и расти у оваквим размерама, али да је кључ био у осећају аутора и екипе која је радила на пројекту.

„Ми нисмо могли да претпоставимо да ће то ићи оволико далеко, али свака част онима који су то осетили и реализовали“, каже Цветковић.

Бранка Шелић наводи да је улогу од почетка прихватила са радошћу, јер јој је одмах било јасно шта игра и са ким сарађује.

„Одмах су ми рекли коју улогу играм и то ми је дивно. Лик се заснива на реакцији, а ја много волим такве улоге. Касније су се сви ликови развили и добили много више простора“, истиче она.

Цветковић каже да је за њега улога била излазак из зоне комфора.

„Нико ми раније није нудио такву врсту улоге. Редитељ Елмир Јукић ми је само рекао: ‘Поломи га’. Тражио је нешто што ми није било блиско, али сам пробао и схватио да и то може да функционише“, наводи Светозар Цветковић.

Уметничка слобода као основа успеха

Иако су ликови прецизно написани, простор за игру и импровизацију постоји, кажу глумци, пре свега током проба.

„На пробама волимо да се заиграмо, нарочито у групним сценама. Ако се деси нешто занимљиво, то остане. То је та колективна игра која је родила слободу“, каже Бранка Шелић.

За Светозара Цветковића управо је та слобода највећа вредност глумачког посла.

„Наш посао је најлепши на свету јер омогућава слободу. Када вам редитељ каже да имате слободу да нешто ‘поломите’ како желите, онда знате да ће из тога нешто настати. Кад се глумци добро осећају, и публика то осети“, закључује Цветковић.