Čitaj mi!

Rastko Ćirić - Animirani Faust sa srećnim krajem

Rastko Ćirić, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu za predmete Ilustracija i Animacija, decenijama uspešno stvara u oblastima grafike, primenjene grafike (ilustracija, zaštitini znakovi, ekslibris, strip), animacije i muzike, a za svoje radove dobio je preko 70 međunarodnih i domaćih priznanja. Do sada je imao preko 40 samostalnih izložbi širom sveta, autor je 15 animiranih filmova i muzičkog projekta „The Rubber Soul Project“ inspirisanog Bitlsima.

Sa profesorom Ćirićem smo razgovarali na Međunarodnom festivalu animacije „Balkanima" u Domu kulture „Studentski grad" prilikom domaće premijere njegovog kratkometražnog filma Svetlosti i senke.

Kako ocenjujete program ovogodišnje „Balkanime", da li on predstavlja adekvatan presek aktuelne produkcije?

-U ovo doba korone, to je teško reći. Festival ima tradiciju, postoji već 17 godina, ljudi znaju za njega i šalju filmove, a koliko je taj izbor reprezentativan, u ovoj situaciji ne možemo precizno znati. Istina se najbolje pokaže kad se isprati nekoliko festivala, pa se uporede utisci. Na primer, festival u Anesiju u Francuskoj je nekad prikazivao više zapadne filmove, festival u Zagrebu i istočne i zapadne, a festival u Hirošimi, pored nekog svetskog preseka, ipak najinteresantnije istočne autore.

Za film Svetlosti i senke, koji je prikazan na „Balkanimi", potpisujete scenario, režiju, dizajn i animaciju. Sama ideja, kako kažete, nastala je pre čak trideset godina, koliko su promene koje su se desile u međuvremenu uticale na finalno rešenje?

-Da, tada je napravljena knjiga snimanja u kojoj je opisana radnja filma. Na početku je uvek scenario na osnovu kojeg se, kada se vizuelizuju scene, pravi knjiga snimanja, po kojoj se kasnije radi film. Ovaj film je trebalo da bude urađen pre 30 godina, ali da jeste, ne bi izgledao ovako kao sada. U to vreme bih morao da ga uradim ručno.

Iako bi bili isti crtež i dešavanja, imao bih imao manju kontrolu nad lejerima, nad površinama koje su u kompjuteru transparentne, a kada se crtaju na papiru, ispadnu ipak drugačije. Prošlo je već godinu dana otkako je film završen, planirano je da premijera bude na Martovskom festivalu, ali se odigrala na „Balkanimi".

Ovo je srpska premijera, svetska je bila u januaru u Geteborgu u Švedskoj, u okviru programa filmova koje je izabrao i priredio Midhad Ajanović, koji tamo predaje animaciju i uvrstio je moj film u program, tako da sam ipak uspeo da negde prikažem film i pre korone.

Zvuk i muzika značajno doprinose ritmu i kreiranju atmosfere.

Muziku je komponovao Nebojša Ignjatović, profesor kontrabasa sa Muzičke akademije, sa kojim sam dugo sarađivao, između ostalog, i na mom projektu sa Bitlsima „The Rubber Soul". Svetolik Mića Zajc, poznati Kusturičin saradnik, zaslužan je za montažu i dizajn zvuka.

Takođe se dugo znamo, i moram da kažem da je on ovde uradio sjajan posao. Ovom prilikom nije bilo promocije same muzike, ali se nadam da ćemo i to organizovati prvom prilikom kad bude moguće, možda uz neki mali koncert, videćemo.

Vaš film je svojevrsna adaptacija Geteovog Fausta. Izgrađen je na igri različitih simbola, metafora i asocijacija koje nose glavni junaci, Ruka i Senka?

- To je pozorište senki. Ruka predstavlja čoveka, ona je trodimenzionalna i nalazi se u prostoru, dok je Senka dvodimenzionalna i nalazi se na zidu, odnosno na filmskom platnu. Na početku filma se čuje zvuk filmskog projektora, vide se linije koje su obično na početku celuloidnog filma, i sve se nastavlja kao nekakva medijska igra: postoji prednje svetlo, postoje akteri i njihove senke koje su, u stvari, pravi karakteri. Na senkama vidimo šta oni zaista jesu.

Đavo se čoveku obraća govoreći stihove Geteovog Fausta na nemačkom, naopačke. On nudi strast, moć i znanje. Jesu li to i danas jednaka iskušenja kao i u vreme kada ste zamislili priču?

- Iskušenja su uvek individualna. Za vlast znamo, to vidimo svuda oko sebe. Verovatno deluje da je znanje sve manje traženo, ali i nije, ako pogledamo na internet kao beskonačan izvor znanja. Malo smo se opustili u tom traganju za znanjem.

Vaš film takođe nije ni nalik nekoj poznatoj adaptaciji Fausta. Ima neočekivan kraj.

- Da, Senka se vraća, jedino što je čovek je ponovo star, jer ga je đavo bio podmladio. Senka se vraća pomoću tog dalekog svetla, zvezde, koja se pojavljuje na samom početku filma i potom još nekoliko puta, ali je đavo sprečavao čoveka da joj priđe. Ta zvezda je neka daleka idealna svetlost, božanska, sve suprotno od đavola: ideja, inspiracija, nešto pozitivno i dobro.

Verujete li u srećan kraj?

- U ovom filmu da. Od nesrećnog više naučimo, ali srećan nam je ipak prijatniji.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">