Буцатијева „Татарска пустиња“ и смисао чекања

Дино Буцати је прослављени италијански писац чија су дела, пре свега роман „Татарска пустиња“ и књига одабраних прича „Продавница тајни“, ушла у саме врхове класичне књижевности. Многи су га поредили са Кафком и Бекетом, пре свега због присуства филозофије апсурда у романима.

На апсурд су се у приповеткама нарочито, надовезали и надреализам, фантастика, као и алегорија и гротеска и постали кључне одреднице његовог препознатљивог стила. Дино Буцати је целог живота је за себе (попут Маркеса) тврдио да је новинар. 

Радни век је провео у најпознатијим италијанским новинама, Коријере дела сера, једно време и као специјални извештач и ратни дописник из Африке током Другог светског рата. Иако његов роман Татарска пустиња, који је настајао у праскозорје рата и био објављен 1940, иако говори о војсци и ишчекивању рата, дело је које далеко надилази сваку дневну политику или историјски документаризам и са реалитетом се сусреће тек на метафизичком нивоу.

Роман почиње једноставном реченицом да је млади Ђовани Дрого, унапређен у потпоручника, добио своју прву прекоманду и кренуо у тврђаву Бастијани и да је тај дан почетак његовог правог живота за који се школовао. За тврђаву ће се испоставити да се налази много даље од града, на ободу Татарске пустиње, потпуно пустог каменог пространства где само прича говори да су ту некада давно били Татари.

Место при првом сусрету изневерава сва очекивања младог потпоручника, те он испрва жели да се врати назад. У томе га нико не спречава, чак му се нуде решења како би то могао учинити. Буцати вешто уводи читаоца у атмосферу језе и неизвесности већ на првим странама романа доводећи свог јунака у амбијент Де Кирикове испражњености, у сурову природу планине на северу и камените пустиње чију границу брани огромна оронула тврђава. Анксиозност се појачава апсурдном ситуацијом када Ђовани Дрого доноси одлуку да остане у овом по свему непривлачном месту иако га на то нико не присиљава.

Буцати са Кафком и Бекетом дели атмосферу неизвесности, као и атемпоралност и непостојање било каквих јасних топонимских, историјских или националних одредница што све доприноси метафизичкој димензији наратива. Међутим, одсуство више силе као узрока страдања јунака, делимично укида нека од могућих поређења са Кафком или Бекетом јер Буцатијев јунак, Ђовани Дрого, сам доноси одлуке, без икаквих притисака више инстанце као што је то код Кафке случај, и без икаквог видокруга присуства (односно одсуства) више силе, као код Бекета.

Непостојање самосталности 

Апсурд се овде препознаје и у колизији два могућа аспекта човековог битисања - самосталности и одлучности. Један од законодавности војничког позива лежи и у непостојању могућности да се доносе сопствене одлуке и Буцати донекле иронично анализира осећање сигурности које његови јунаци проналазе у непостојању самосталности. Сигурност произлази из правила да се наредбе надређених морају следити дословно и да се донесени прописи и дневна рутина морају беспоговорно поштовати.

Главном јунаку ће тако бити понуђено да самостално донесе одлуку само једном, на самом почетку романа, када ће и његова одлука да остане уместо да се врати у град, постати фатална.Нада и вера да је увек могуће променити почетну одлуку и напустити тврђаву, после извесног периода ће неприметно сасвим ишчилети и потпоручник Дрого ће заробљен сопственим неделањем у чекању, изгубити сваки појам о времену.

Свакодневно понављање дневне рутине, у овом случају војничке, нагриза и обесмишљава и сам појам времена и главни јунак ће се наћи између две апсурдне временске тачке - осећања да време уопште не протиче због рутинског понављања истоветних дана који се ни по чему не разликују и ишчекивања да се догоди нешто што ће дати смисао његовом постојању и војничком позиву, ишчекивању напада непостојећег непријатеља или барем инцидента на граници.

Многи су тумачи Буцатијевог романа приметили да Татарска пустиња кореспондира са чувеном Кавафијевом песмом, Ишчекујући варваре (која ће касније бити инспирација и нобеловцу Џ.М.Куцију за роман Чекајући варваре). Два пута ће Буцати у роману наговестити могућност да одиста неки непознати непријатељ стиже из даљине, али ће се у магли он и изгубити и претворити у илузију на ивици фатаморгане.

Мотив чекања да стигну неки фиктивни варвари и започне рат који ће потпоручнику Дрогу донети славу, унапређење, односно сам смисао његовог постојања и смисао војничког позива уопште, остаје у роману онај замајац који оправдава само постојање и у исто време он обесмишљава све аспекте постојања.

То што се ништа не догађа, било због заблуда, уверења да ништа изван понуђеног и не постоји, било из страха да нека гора судбина чека или због илузија да најбоље тек следи, а понајвише из немоћи да се сопствени живот узме у своје руке, апсурдно је и свакодневно у исто време.

Роман Татарска пустиња се може, дакле, читати и као апострофа једној великој теми - теми чекања да живот изађе из рутине и изолације и започне, теми која је овде досегла размере метафоре безделатног живота у коме је осећај безбедности дубоко скривен и замаскиран илузијом жртвовања за неки виши смисао. Звучи познато?

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 26. мај 2020, 00:32) - Dmitra [нерегистровани]

Klasik

Vrhunska literatura, sećam se da sam Bucatija otkrila još u osnovnoj školi i do danas pamtim Tatarsku pustinju.