Crne ruže maršala Tita za ženu koja je otpevala „Noć nad Beogradom“

Tokom leta i jeseni 1941. godine, u Sovjetskom Savezu, u znak podrške ustanicima u Jugoslaviji, ali i hrabrenju sopstvenih ljudi da nisu ostali sami na svetu da se tuku sa nacističkim zlom, snimaju se dva filma čija je radnja smeštena u Srbiju – Sto za jednoga i Noć nad Beogradom. Ovaj drugi film neposredno nakon rata dobiće i nastavak, i to u Beogradu, ali ne na filmskom platnu.

Leta 1941. Hitlerova Nemačka je na vrhuncu moći. Njene trupe, koje su pregazile Evropu i sada jurišaju prema Moskvi i Lenjingradu ostavljajući pustoš za sobom, čine se nepobedivim. Jugoslavija je raskomadana i izbrisana sa geografskih karata, ali već tokom jula u njoj se diže pokret otpora protiv okupatora, najsnažniji u Srbiji.

Tokom leta i jeseni 1941. godine, u Sovjetskom savezu, u znak podrške ustanicima, ali i hrabrenju sopstvenih ljudi da nisu ostali sami na svetu da se tuku sa nacističkim zlom, snimaju se dva filma čija je radnja smeštena u Srbiju – Sto za jednoga i Noć nad Beogradom. Ovaj drugi film neposredno nakon rata dobiće i nastavak, i to u Beogradu, ali ne na filmskom platnu.

Ali, krenimo redom.

Borbeni filmovi

Nekoliko nedelja po napadu Nemačke na Sovjetski savez, u moskovskim i lenjingradskim studijima počinju da se snimaju kraći propagandni igrani filmovi prikazivani u okviru filmskog žurnala naslovljenog Kolekcija borbenih filmova - Boevoй kinosbornik. Tokom 1941. i 1942. godine snimljeno je ukupno petnaest ovih žurnala u kojima je prikazano četrdesetak ostvarenja.

Isprva snimani u Moskvi i Lenjingradu, ovi filmovi su od kraja leta 1941. godine snimani uglavnom u Srednjoj Aziji, u Alma Ati i Taškentu, gde su sovjetski studiji bili izmešteni pred nemačkom ofanzivom. U filmovima Kinozbornika pored prikaza požrtvovane i herojske borbe Sovjeta protiv okupatora bilo je i nekoliko koji su za temu imali i rat saveznika protiv Nemačke – Britanaca i Jugoslovena.

Već u drugom Kinozborniku, s datumom 11. avgust 1941, među pet kratkih filmova prikazanih u njemu, emitovan je i dvadestominutni film Sto za jednoga (Sto za odnogo), reditelja Gerberta Rapaporta. Radnja ovog filma odvija se, kako se na njegovom početku kaže, „u jednom od gradova Jugoslavije, porobljene od nemačkih fašista“.

Film počinje scenom u kojoj dva nemačka vojnika tokom policijskog časa na ulici nailaze na jedan ljubavni par i počinju da ga maltretiraju, a kada jedan od njih pokuša da siluje devojku, mladić mu se suprotstavlja, u koškanju devojka otima pištolj i ubija vojnika.

Okupatorske vlasti objavljuju odmazdu koja glasi: „Sto za jednoga“ – sto civila će platiti životom smrt jednog nemačkog vojnika. Nemci sprovode raciju, a u pokušaju da spreče odmazdu, mladić i devojka se predaju priznajući krivicu. Međutim, Nemci ih samo priključuju ostalim taocima i vode na streljanje van grada. Kada stignu do mesta određenog za egzekuciju, taoci napadaju vojnike, oslobađaju se i beže u šumu gde se pridružuju partizanima.

Zanimljivo je da je ovaj film premijerno prikazan 11. avgusta 1941. godine, nedelju dana pre nego što će Nemci, s ciljem gušenja ustanka koji je Srbiji tokom leta te godine buknuo, na Terazijama u Beogradu obesiti tela pet srpskih rodoljuba, a dva meseca kasnije u Srbiji zaista početi sa odmazdama „sto za jednoga“ – naredba okupatorske vrhovne komande bila je da se za jednog ubijenog Nemca strelja 100, a za ranjenog 50 talaca, što će dovesti do masakara u Kragujevcu i Kraljevu u oktobru te godine.

Noć nad Beogradom

Iste te jeseni 1941, u dalekom Taškentu, u režiji Leonida Lukova sniman je film s temom iz okupiranog Beograda, naslovljen Noć nad Beogradom (Nočь nad Belgradom). Prvi put je u prikazan u osmom Kinozborniku, 7. februara 1942. godine.

Film počinje na ruskom frontu. Tamo se među crvenoarmejcima našao i jedan Srbin, bivši pripadnik pokreta otpora iz Beograda. On je nasilno mobilisan u Vermaht i poslat na Istočni front, gde je dezertirao i predao se sovjetskoj vojsci. On sada okupljenim vojnicima priča događaj iz okupiranog Beograda.

Uvodne kadrove Beograda prati pesma: „Spaljen je i srušen Beograd, i kamenje vrišti za osvetu... moj grad je stradao u velikom ratu, ali narod će izboriti pobedu... i srećni ljudi će pevati... moj voljeni slobodni Beograd...“.

Slede scene u kojima nemačke patrole na beogradskim ulicama hapse i ubijaju ilegalce, a zatim kako dvojica bahatih vojnika maltretiraju Mirka, vlasnika jedne beogradske kafane koji pred okupatorom nije pokazao dužnu poniznost. Kada nemački vojnici Mirka nazovu Jevrejinom, on im hladnokrvno odgovara da nije Jevrejin već Srbin, na šta mu ovi, uperivši u njega oržuje, kažu: „Firer će vam svima podići spomenik na glavnom trgu, a na tvom će pisati: 'Ovde leži grozna srpska svinja koja nije razumela veličinu germanske rase'“.

Kafedžija Mirko se tada poziva na zaštitu vojnog komandanta grada, oberlajtanta Fišera, koji stanuje na spratu njegove krčme, i oni ga poštede.

U sledećoj sceni vidimo Fišera koji je u sobu doveo lokalne muzičare da ga razonode. Muzikanti mu sviraju melodiju pesme o spaljenom Beogradu s početka filma, pokazujući time prkos. „Zašto muzikant ne plače“, obesno pita Fišer violinistu. „Ti ne poštuješ nemačke oficire, današnji muzikant mora da svira uz suze“.

Beograd u Taškentu

Ubrzo se ispostavlja da Mirko nije običan kafedžija, već vođa pokreta otpora u Beogradu. Pod njegovim vođstvom, beogradski ilegalci u maniru Otpisanih uzimaju Fišera za taoca i provaljuju u Radio Beograd. Mirko ulazi u studio i uživo čita proglas Slovenskog komiteta iz Moskve kojim se svi slovenski narodi pozivaju na borbu protiv okupatora.

Slušajte me, Srbi, Hrvati, Crnogorci, svi Sloveni - saslušajte me... Danas u Moskvi naši ustali su drugovi, predstavnici ugnjetenih naroda svih slovenskih zemalja... Ustajte i vi na borbu protiv germanskog fašizma... Beograd je zverski razrušen, Krv za krv, smrt za smrt!... narodi Sovjetskog saveza i Crvena armija je s nama, s nama su sve demokratske zemlje, čitavo napredno čovečanstvo. Ustanite u borbu za oslobođenje, protiv hitlerizma! Smrt fašističkim bandama Hitlera i Musolinija, tim ubicama slovenskih naroda! Da živi naša pobeda nad krvavim hitlerizmom!

Mirko s ilegalcima zatim napušta studio, a spikerka koja se u njemu zatekla zaključava se, staje pred mikrofon i počinje u etar da peva prkosnu pesmu Noć nad Beogradom, sa refrenom:

Plamen besa u grudima gori,

plamen besa u pohod nas vodi,

spreman je čas obračuna:

smrt za smrt, krv za krv,

u boj Sloveni, zora će svanuti!“.

Pristigli nemački vojnici ubijaju spikerku, ali njena pesma dalje odjekuje uz kadrove naroda koji se masovno diže na ustanak.

Reči pesme napisao je Boris Laskin, autor mnogih popularnih sovjetskih pesama, dok je melodiju napisao Nikita Bogoslovski, kompozitor, pored ostalih, i poznate pesme Tёmnaя nočь (Tamna je noć), na stihove Vladimira Agatova.

Uočljivo je da ni u filmu Noć nad Beogradom, kao ni u Sto za jednoga nema nikakvih ideoloških konotacija, nigde se ne spominje komunizam, već se bratski slovenski narodi pozivaju na borbu protiv hitlerizma koji svim Slovenima preti istrebljenjem.

Nema ni nacionalnih konotacija. Iako su junaci filma Srbi, poziv na ustanak upućen je i Hrvatima i Crnogorcima, a u samoj pesmi Noć nad Beogradom kaže se, pored ostalog: „Hrvatsko nebo milo, stenje karpatskih gora, groznom se kune silom, neprijatelju pružiće otpor“.

Ova pesma nadživela je i rat i film za koji je napisana. Svoj novi život započeće u – oslobođenom Beogradu.

Beogradska premijera

Oktobra 1944. godine, nekoliko dana pošto su borbe za oslobođenje Beograda završene, u Narodnom pozorištu, ispred koga na Trgu republike tek što je bila iskopana masovna grobnica u kojoj su sahranjeni crvenoarmejci poginuli u borbama, organizovana je priredba za sovjetske i jugoslovenske vojnike i oficire.

Ovu priredbu je u reportaži za moskovsku Pravdu opisao Konstantin Simonov, pisac, pesnik i novinar, kod nas najpoznatiji po pesmi Čekaj me, ja ću sigurno doći, koju je recitovao Rade Šerbedžija i pevao Toma Zdravković.

U publici su bili većinom jugoslovenski partizani, zatim crvenoarmejci, ali i nekoliko srpskih sveštenika u prvom redu, u crnim rizama i s velikim krstovima na grudima, piše Simonov. Vrhunac večeri u Narodnom pozorištu bio je nastup Ruskinje po imenu Dusja Željabova.

Dusja je 1941. radila kao rasvetljivačica u filmskom studiju u Taškentu gde je sniman film Noć nad Beogradom, a onda se u proleće 1942. prijavila u Crvenu armiju kao dobrovoljac, i na kraju stigla s njom do Beograda. Kako je pevačica orkestra koji je trebalo da nastupi u Beogradu poginula u borbi tri meseca ranije, zamenila ju je Dusja.

U Narodnom pozorištu je uz pratnju harmonike otpevala nekoliko pesama, a onda, zatvorenih očiju, prisećajući se snimanja filma prve ratne godine u Taškentu, i pesmu Noć nad Beogradom.

„Završila je pesmu i otvorila oči; publika je ćutala kao omađijana“, pisao je Konstantin Simonov. „A onda se dogodilo nešto što Dusja nikada nije videla. Ljudi su počeli da plješću. Pljeskali su sve jače i jače. Zatim su počeli nešto da viču i ustaju jedan po jedan, i dalje da stojeći plješću. I ona je shvatila je da neće ići nikuda ako ovu pesmu ne bi otpevala drugi put. Bespomoćno, poput deteta je podigla ruke pred uzvicima i tutnjavom koji su odjekivali. Dvorana je na to zaćutala isto onako iznenadno i pokorno, kao što se iznenada i silovito prethodno podigla...

'Ova pesma', rekla je tada Dusja koraknuvši napred, 'nastala je iz filma o vašem Beogradu. Snimili smo taj film pre tri godine, vrlo daleko odavde, u evakuaciji. Nemci su bili zauzeli Harkov i bili su blizu Moskve. Ali mi smo opet snimili taj film. Tada sam radila u filmskom studiju...'

I zbog toga što se sebe spomenula, postidela se, načinila korak unazad i rekla zbunjeno:

'Evo... pevaću ponovo'.

I ponovo je počela da peva.

Na velikoj pozornici Narodnog pozorišta u Beogradu stajala je mala, ružnjikava devojka u vojničkoj bluzi i grubim čizmama od kirze i nesigurnim, ponekad zvonkim, ponekad lomnim glasom pevala pesmu Noć nad Beogradom.

A u sali su svi plakali. Plakali su ti ljudi, bivši partizani koji su tri i po godine ne jednom gledali smrti u oči.

I kad se sada sećam ove večeri, mislim da je Dusja pevala, možda, ne baš dobro. Ali ljudi su plakali.

To je, u stvari, i sve što sam hteo da kažem“.

Simonov na kraju članka poziva nadležne da kada budu slali filmove u Jugoslaviju, da obavezno pošalju i taj Kinozbornik u kome je Noć nad Beogradom. „Možda taj film i nije dobro snimljen, ali u njemu je očito i snaga nade i dar predviđanja. A to je ono što dira ljudska srca, kao i najveća umetnost“.

Film u Beogradu

Dusjin nastup u Narodnom pozorištu, nakon koga je Noć nad Beogradom počela da se peva u Beogradu, i Simonovljev članak o beogradskoj priredbi objavljen decembra 1944. godine u moskovskoj Pravdi, skrenuli su pažnju i na pesmu i na film.

Sovjetske vlasti su pozvali Tatjanu Okunjevsku, glumicu koja je u filmu glumila spikerku i koja je Noć nad Beogradom prva i otpevala, da je ponovo snimi u studiju. Pesma je i u SSSR-u i u Jugoslaviji, ali i u celoj Istočnoj Evropi, munjevito postala veliki radijski hit.

Na talasu popularnosti pesme i još neokrnjenog prijateljstva sovjetskih i jugoslovenskih komunista, početkom 1945. godine dogovorena je i jugoslovenska distribucija filma Noć nad Beogradom, a uskoro je usledio i zvaničan poziv da glumica i pevačica Tatjana Okunjevska prisustvuje jugoslovenskoj premijeri filma i održi koncert.

Sovjetske vlasti ne samo da su se s predlogom složile već su odlučili da Okunjevskoj organizuju turneju u svim zemljama kud je prošla sovjetska vojska – u Bugarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Austriji, Poljskoj i Nemačkoj. U svakom mestu na turneji biće prikazivan jedan od popularnih filmova u kojima je Tatjana Okunjevska do tada igrala – Noć nad Beogradom, Aleksandar Parhomenko ili Bilo jednom u Donbasu, nakon čega će ona održati i solistički koncert.

Ova turneja odrediće dalju sudbinu Tatjane Okunjevske. O tome će ona sama svedočiti mnogo decenija kasnije u autobiografiji Tatjanin dan, objavljenoj u Rusiji nekoliko godina nakon njene smrti, 2002. godine. U ovoj knjizi Okunjevska opisuje svoj život, ali i svedoči o nekim događajima čija se verodostojnost dovodi u pitanje. Nešto od ovoga što sledi svakako se odigralo, a da li baš onako kako Tatjana Okunjevska opisuje u svojim memoarima, možda će se jednom i utvrditi.

Sovjetska zvezda

Tatjana Kirilovna Okunjevska rođena je 1914. godine, u mestu Zavidovo u Moskovskoj guberniji. Sa sedamnaest se udala za studenta režije Dmitrija Varlamova, kasnijeg Ejzenštajnovog asistenta i poznatog reditelja naučnih filmova. S njim je 1933. dobila ćerku Ingu, ali se ubrzo potom od njega i rastala.

Godine 1934. snimila je prvi film, Dundu u režiji Mihaila Roma, po Mopasanovoj priči, a već sledeće godine dobila je glavnu ulogu u komediju Vreli dani (Gorяčie denёčki). Uloga u ovom filmu učiniće je sovjetskom filmskom zvezdom – drusna, jedra, puna života, Okunjevska je izgledala kao da je na veliko platno sišla s nekih Dejnekinih slika koje su veličale socijalističku svakodnevicu – likom i stasom bila je oličenje uzorne komsomolke.

Nakon Vrelih dana Okunjevska počinje da nastupa i u pozorištu, zatim snima film Poslednja noć 1936. godine, a onda se njena filmska karijera naglo ugasila pošto su u Staljinovim čistkama 1937. nestali njeni otac i baba, a ona bila stavljena na crnu listu. 

Tek kada se 1940. godine udala za uticajnog sovjetskog književnika Borisa Gorbatova, sekretara partije Saveza pisaca SSSR-a, Okunjevska nastavlja da snima filmove. Film Noć u Beogradu (1941) označiće njen veliki povratak, a za njim uslediće ratni naslovi Aleksandar Parhomenko (1942) i Bilo jednom u Donbasu (1945), koji su obnovili njenu predratnu slavu. Pozorišna predstava Sirano de Beržerak u režiji Serafima Birmana, u kojoj je igrala Roksanu, glavnu rolu, bio je moskovski pozorišni hit.

Krajem rata Tatjana Okunjevska ima status državne umetnice prvog reda, uz sve privilegije koje s takvim statusom idu, uključujući i druženje s visokim partijskim funkcionerima. Uoči turneje tokom koje će nastupiti u Jugoslaviji, Okunjevska dobija poziv da pred partijskim vođama održi koncert u Kremlju, ali posle ponoći, što je bio uobičajeno doba za razonodu sovjetskih moćnika. Okunjevska odlazi u Kremlj, ali koncert nije održala. U svojim sećanjima opisuje mučnu scenu – te noći ju je silovao svemoćni i zloglasni šef NKVD-a Lavrentij Berija.

Beogradski koncert

Marta 1945. godine Okunjevska stiže u Jugoslaviju. Film Noć nad Beogradom već je već distribuiran i ona je dočekana kao velika zvezda, što je za nju iznenađenje. Čini joj se da su je Jugosloveni pomešali s Marlen Ditrih i Gretom Garbo. Nastupa u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Titogradu, Skoplju i Beogradu. Predusretljiv domaćin i vodič na jugoslovenskoj turneji bio joj je Radovan Lalić, slavista i urednik kulturne rubrike Borbe.

Beogradski koncert bio je glavni događaj na jugoslovenskoj turneji. U publici je u prvom redu sedeo maršal Tito s čitavim generalštabom. Koncert je završen ovacijama. Pesmu Noć nad Beogradom Tatjana Okunjevska otpevala je na bis tri puta. Bina je bila zatrpana cvećem.

Sutradan je dobila poziv na ručak u Beli dvor, Titovu novu rezidenciju. U knjizi se Okunjevska seća prvog susreta s Titom.

„Obična kapija, i iza nje prema meni ide maršal u civilnom odelu – na koncertu je bio u uniformi – sa baštenskim makazama i upravo odrezanim crnim ružama, uz nogu mu je lep ovčarski pas koji očima pilji u mene.

'Sada ćemo da proverimo kako se vi odnosite prema meni. Ako loše, Reks će Vas odmah pred mojim očima raskomadati!'“.

Okunjevska u Tatjaninom danu opisuje Tita, njegov veliki prsten s crnim brilijantom koji mu, kako joj rekao, donosi sreću, zatim članove njegovog generalštaba koji su prisutni na ručku – „svi mladi, visoki, lepi, u divno sašivenim uniformama“. Među njima je i Vladimir Vlado Popović s nadimkom Španac, predratni pitomac NKVD-ove škole, španski borac, partizanski general, prvi ambasador nove Jugoslavije u Moskvi i Titov čovek od najvećeg poverenja.

Atmosfera je bila vesela, opuštena, Tito se Tatjani udvarao, a ručak koji je poslužen iznenadio ju je obilatošću, za razliku od skoro sirotinjskog kakav joj je poslužen u Crnoj Gori. Sećaće se Okunjevska kasnije i „šarmantnog Đilasa“ i drugih jugoslovenskih komunista, sasvim drugačijih od sovjetskih kojima je bila okružena.

Za dedinjski prijem u čast sovjetske glumice i Titovu zainteresovanost, naravno, znali su i Sovjeti.

Tatjana napušta Beograd, nastavlja turneju po Istočnoj Evropi, a po povratku u Moskvu Berija je ponovo siluje. Ona je ponižena i posramljena. „Što ne pričaš kako te je dočekao jugoslovenski maršal“, pita je Berija cinično. „Lepotan, a?“.

Valcer s Titom u hotelu „Metropol“

Već sledećeg meseca, aprila 1945. godine Tito dolazi u Moskvu na susret sa Staljinom i na potpisivanje Ugovora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između vlada SSSR i Demokratske Federativne Jugoslavije. O ovoj poseti i atmosferi u kojoj održana iscrpno piše Đilas u Razgovorima sa Staljinom. Knjiga Tatjanin dan je evocira na drugačiji, čini se dosta slobodan način, navodeći jednu epizodu u kojoj je ona odigrala glavnu rolu.

U Titovu čast, po rečima Okunjevske, organizovan je prijem u moskovskom hotelu „Metropol“. Na prijemu je došla s mužem, Borisom Gorbatovom.

Na prve zvuke valcera, praćen pogledima prisutnih, Tito joj prilazi i moli je za ples. On je u maršalskoj uniformi opervaženoj zlatom, a ona u „somotskoj haljini boje krvi“, piše Okunjevska u svojoj knjizi. „Nisam mogla da pretpostavim da jedan maršal tako sjajno pleše“, kaže, „kao carski oficiri što su plesali“. Rekonstruišući noć u „Metropolu“, Okunjevska opisuje razgovor koji su ona i Tito vodili tokom plesa, sami na podijumu, okruženi pogledima zvanica.

Dok plešu, Tito joj na uvo tiho govori:

„Evo, konačno vas držim u zagrljaju. Mislio sam da vas nikada neću dočekati, čak ni moji obaveštajci nisu mogli da vas pronađu. Ja sam lično udesio ovaj prijem i brinuo se da li ćete biti slobodni da dođete. Sutra igrate u Siranu, mogu li da dođem da vas gledam u pozorištu?

'Šta je s vama! U našem pozorištu nema zvaničnih loža, oni bi rasturili pozorište da bi vas svejedno primili, i sve bi to otišlo do Centralnog komiteta'.

Onda dozvolite, pozvaću pozorište da s vašom predstavom dođe k nama u Jugoslaviju... A sada, molim vas, nastavite da se osmehujete i slušajte me, drugu mogućnost da razgovaram s vama neću imati... Vi ste mi neodoljivo potrebni, ja bez vas ne mogu ni da živim, ni da postojim, sada već odavno, od kada sam vas u ratu video u Noći nad Beogradom, ja sam bio taj koji je naredio ambasadoru da vas pozove u Jugoslaviju! Ne, ne, smešite se, molim vas, kao da ćaskamo o sitnicama.

Ja znam sve o vašoj porodici, ali čak i kada biste se vi saglasili da budete moja žena, među nama su nepremostive prepreke: ja nemam prava da se vama oženim, u zemlji su smutna vremena i ja se nikako ne bih mogao oženiti strankinjom, pa još Ruskinjom, vidite kako se menjaju odnosi Rusije prema nama posle rata, pa prosudite kako bi to izgledalo da vas oženim. Ali ja vas pozivam u moju domovinu Hrvatsku, mi ćemo za vas u Zagrebu, koji vam se toliko svideo, izgraditi studio, moći ćete da snimate šta želite, jezik ćete naučiti, a u prvo vreme će vam prevoditi. Sve sam smislio. Vi ste videli kako vas je primio narod u Jugoslaviji, zaboravićete sve teškoće.

'Ja ne mogu da odem iz svoje zemlje... Ali imam i ja ideju: preselite se vi kod nas, a mi bismo vam pripremili neko toplo mestašce u CK! Osmehujte se! Kao da govorimo o beznačajnim sitnicama!'

On se nasmejao.

Bila sam zadihana od valcera, uzbuđenja, napora.

- Molim vas, mislite na mene, razmislite dobro o svemu, i ako ja ne budem došao još jednom da vas zagrlim, makar u plesu, vi svoju odluku recite Vladu, ambasadoru, s kojim ste se već upoznali, ja njemu apsolutno verujem“.

Kada je ples završen, priča Okunjevska, Tito ju je otpratio do njenog muža Borisa Gorbatova, koji je sijao od sreće: „Bilo me je sramota kada je Boris poskočio i ulizički nam potrčao u susret svojim sitnim koračićima“. Odnosi između supružnika odavno, blago rečeno, nisu bili dobri.

Sutradan su Tatjanu nazvali iz njenog pozorišta i rekli joj da ih je zvao lično maršal Tito, raspitivao se može li dođe na predstavu Sirana, a kad mu je rečeno da protokol to ne dozvoljava, Tito je onda uputio poziv pozorištu da gostuje u Jugoslaviji. Trebalo je samo dobiti dozvolu sovjetskih vlasti.

Okunjevska je uveče nastupila u Siranu. U publici nije bio „njen maršal“, kako su je u pozorištu već zadirkivali. Ali bio je tu jugoslovenski ambasador Vladimir Popović.

Nakon zavese, na pozornicu su izneli ogromnu korpu sa dve stotine crnih ruža. Publika je bila zatečena. To nije bio uobičajen poklon glumici u moskovskim pozorištima. Na poruci zakačenoj za korpu pisalo je: „Ove ruže nisu ubrane mojom rukom, ali jesu u onom vrtu, pre nekoliko sati... Ja stalno mislim na vas, a vi nikada nećete moći sasvim da me izbrišete iz svoga srca...“.

Tatjana i Tito se više nisu videli. Gostovanje njenog pozorišta u Jugoslaviji sovjetske vlasti nisu dozvolile.

Lepi Crnogorac

Nakon epizode u „Metropolu", ambasador Vlado Popović nastavlja da poziva Okunjevsku u Jugoslaviju. Maršal traži od nje da dođe, govorio joj je, ali Okunjevska to ne želi. A onda, nakon nekoliko susreta, ambasador i glumica započinju strasnu ljubavnu vezu.

Okunjevska se zaljubila u lepog i kršnog Crnogorca „s neverovatnim hristolikim očima kakve imaju gotovo svi Južni Sloveni, i divnim, iskrenim, dobrim rukama“, kako ga opisuje. I ambasador je, kaže, do ušiju zaljubljen. „Oprosti mi sve – i netaktičnost, i uplitanje u lične odnose s maršalom“, govorio joj je Popović. „Izgubio sam glavu, volim prvi put, volim te svim svojim bićem, nepromišljeno, još od prvih kadrova filma u kome sam te video...“.

„Opijenost... opsesija... Topim se u njegovim hristolikim crnogorskim očima...“, sećala se kasnije Okunjevska svoje najveće životne strasti.

S vremenom njihova veza postaje sve komplikovanija. Popović joj navodno nudi brak, ali ona ne može da se razvede. Ambasador čak poziva na razgovor nesrećnog Borisa Gorbatova kako bi razrešio mučnu situaciju... Uzalud.

U međuvremenu, odnosi Jugoslavije i Sovjetskog saveza postaju sve lošiji. Nakon Rezolucije Informbiroa, sovjetski tenkovi su na granicama Jugoslavije, a Konstantin Simonov potpisuje pamflet u kome Tita upoređuje s Gebelsom i naziva ga izdajnikom i zapadnim špijunom.

Veza Tatjane Okunjevske i Vladimira Popovića se prekida. Godine 1948. Popović je opozvan iz Moskve. Nakon toga on uskoro odlazi za ambasadora Jugoslavije u Vašington, a Tatjana Okunjevska – u logor.

Pesma Noć nad Beogradom skinuta je sa svih radio stanica i u Sovjetskom savezu i u Jugoslaviji i vremenom je pala u zaborav.

Od zvezda do logora

Septembra meseca 1948. po Okunjevsku u njen stan dolazi tajna policija. Nalog za hapšenje potpisao je, kako navodi u svojoj knjizi, Berijin naslednik na mestu šefa policije Viktor Abakumov.

Abakumov, bivši šef SMERŠ-a („Smrt špijunima") bio je ne samo brutalan egzekutor kakvog ga opisuje Solženjicin u Prvom krugu već i opsednut glumicama i pevačicama. Okunjevska je jednom odbila njegovo nasrtanje i ošamarila ga. Sada ju je poslao u zloglasnu Lubjanku, pod optužbom za izdaju, protivdržavno delovanje, veze sa strancima, planirano bekstvo u Jugoslaviju i beogradski prijem na kome je navodno igrala gola na stolu pred Titom...

Istraga je trajala trinaest meseci i Tatjana Okunjevska je na kraju osuđena za antisovjetsku agitaciju i propagandu na deset godina zatvora. Šalju je u gulag, najpre u Steplag u Kazahstanu, a zatim Vjatlag na Kirovskoj oblasti. Dok je ona u logoru, 1953. umire Staljin, krajem godine ubijen je Berija, sledeće Abakumov.

Godine 1954. umire i njen muž Boris Gorbatov. Ništa dobro o njemu Okunjevska u svojim memoarima nije napisala, prezirala ga je dok su bili u braku. Konstantin Simonov je povodom smrti Gorbatova, čiji je prijatelj bio, napisao pesmu o Okunjevskoj, opisujući je kao lenju, histeričnu i lažljivu.

Nakon pet logorskih godina, Okunjevska je puštena na slobodu. Pokušava da se vrati glumi, ali dobija samo sporedne uloge u pozorištu i na filmu. Optužuje Konstantina Simonova da spletkari protiv nje. Do kraja sedamdesetih nastupa kao pevačica, peva pored ostalog meksikanske i argentinske pesme.

Nakratko je u braku s gruzijskim glumcem Arčilom Gomijašvilijem, koji će se kasnije proslaviti u ulozi Ostapa Bendera u ekranizaciji Dvanaest stolica Iljfa i Petrova iz 1971. godine. Od osamdesetih godina ponovo počinje da igra na filmu i televiziji, uglavnom epizodne uloge.

S padom SSSR-a, njeno ime počinje češće da se pojavljuje u ruskim medijima. Nekadašnja diva sovjetske kinematografije dobija zakasnele počasti, novinari s njom rade intervjue, o njenoj sudbini se snimaju dokumentarni filmovi.

Tatjana Okunjevska je imala 86 godina kada je otišla na plastičnu operaciju zatezanja lica. Operacija se iskomplikovala, ona je dobila hepatitis C, zatim cirozu jetre, pa rak kostiju. Dve godine provodi u krevetu, ne primajući nikoga. Umrla je 15. maja 2002. godine.

Kada je 2005. posthumno izašla njena autobiografija Tatjanin dan, Tatjanina ćerka Inga, udata za Viktora Suhodreva, ličnog prevodioca za engleski Hruščova, Brežnjeva, Kosigina, Andropova i Gorbačova, izjavila je da u memoarima njene majke ima verodostojnih činjenica, ali i dosta preterivanja i konfabuliranja, te da njenoj majci ne treba verovati baš sve što je u knjizi napisala.

Titovih crnih ruža, recimo, Inga se nije sećala. Popovićevih buketa – da.

Pesma Noć nad Beogradom, koja je promenila sudbinu Tatjane Okunjevske, poslednjih godina izronila je iz poluvekovnog zaborava i sve češće se pojavljuje na Jutjub kanalima.

broj komentara 7 pošalji komentar
(ponedeljak, 17. avg 2020, 07:01) - anonymous [neregistrovani]

Jako lepo

Tekst u koga je autor ulozio puno truda i znanja. Velika pohvala za njega. Otkrio je dosta nepoznatih ili malo poznatih cinjenica i zanimljivosti.

(petak, 14. avg 2020, 22:13) - Lazar [neregistrovani]

Rasvetljivaci

Postoji rec rasvetljivaci, tj. zanimanje, rasvetljivac ili dizajner osvetljenja specijalizovan za rad sa rasvetnim telima u filmskoj i TV proizvodnji. Njegov zadatak je da brine o celokupnom priboru za rasvetu i da postavlja rasvetna tela tokom snimanja prema uputstvima šefa rasvete i direktora fotografije. i Rafaela kaze dizes glas na roditeljicu koja je malo starija rec za majku... tako da se nista ne krivi nas jezik, jednostavno smo ga modernizovali... stare reci zaboravili, pa nam zvuce cudno.

(četvrtak, 13. avg 2020, 23:40) - anonymous [neregistrovani]

Rasvetljivacica

Hvala na lepoj i zanimljivoj prici!
Jedino ne znam odakle je autor, ili vas lektor, izvukao rec "rasvetljivacica" u filmskom studiju. Malo je reci da para usi, mozda zato sto ne postoji u nasem jeziku. Deluje kao sleng ili da se segaci sa jezikom. Podseca me na film Davitelj protiv davitelja kada Rahaela Ferari, u ulozi majke Taska Nacica, kao Pere Mitica, opominje ovog da postuje svoju "roditeljku".

(četvrtak, 13. avg 2020, 13:59) - Marko [neregistrovani]

Hvala!

Lep i zanimljiv tekst. Primer pravog novinarstva.

(četvrtak, 13. avg 2020, 11:51) - anonymous [neregistrovani]

agitprop globalista

Ovo je istinita, divna (mozda malo ulepsana) prica iz davne proslosti. Ne vidim kakve to ima veze sa globalistima!!! Kao da svaki put kad se pojavi lepa prica treba komentarom unistiti sve ljudsko u nama uz suludu teoriju zavere.

(četvrtak, 13. avg 2020, 06:38) - Pera [neregistrovani]

.

Klasični agitprop globalista

(sreda, 12. avg 2020, 21:18) - anonymous [neregistrovani]

Noc nad Beogradom i crne ruze marsala Tita

Izvanredan tekst koji nam otkriva neverovatnu pricu. Bila bi zaista prava steta da se o ovome ne snimi film.