Kad god bi prešao Savu i Vuk je morao da sedi u karantinu

Nakon Beogradskog mira iz 1739, kojim se Beograd vraća Turskoj, zemunski kontumac iliti karantin, postaće tačka na kojoj se tadašnja Evropa štitila od kuge koja je, po pravilu, dolazila sa istoka, iz Turske. To živopisno mesto postaće, za naredni vek i po, poprište začudnih događaja i priča, i privremeno odredište nekih od najznačajnijih ljudi u kulturama svojih naroda. Jedan od njih biće i Vuk Stefanović Karadžić.

Kontumac se nalazio na mestu današnjeg Zemunskog parka u kome se i danas mogu videti dve crkve izgrađene u karantinsko vreme, da bi bile duhovno pribežište nevoljnicima koji su bili primorani da uživaju gostoprimstvo ovog čudnog mesta: pravoslavna Crkva Sv. arhangela Gavrila i katolička Crkva Sv. Roka, jedna do druge.

Dugi su i dosadni bili karantinski dani, ispunjeni blagom zebnjom da li će se znaci bolesti pojaviti po telu, pa će onda životni put putnika biti završen na "Kužnom groblju" na zemunskoj Kalvariji, ili će se putovanje u dobrom zdravlju ipak nastaviti. Visoke palisade odvajale su karantince od spoljnjeg sveta, i jedina razonoda mogla se naći na Parlatoriji (Razgovornici), mestu gde su, uz nadzor, putnici s istoka, štićenici kontumaca, mogli da se porazgovaraju sa svojim posetiocima.

Budući da je bio grad na raskrsnici svetova, Zemun – koji je uvek u istoriji bio pratilac Beograda a pre toga Singidunuma – i njegov kontumac, koji kao da je bio mali grad u gradu, primali su u tim godinama kuge mnoge putnike: bezimene trgovce, svirače, skitnice... ali i velikane duha koje je put u nemirna vremena naneo na ušće Save u Dunav.

Među njima su francuski pesnik Alfons de Lamartin koji je kontumačku samoću osetio 1833. godine, kao i slavni danski bajkopisac Hans Kristijan Andersen koji je svoj karantinski rok u zemunskom kontumacu, šest dugih nedelja, izdržao 1842.

Jedan od najznamenitijih štićenika zemunskog kontumaca bio je, godine 1832, jezički reformator i kodifikator usmene poezije Vuk Stefanović Karadžić. Kada se, naime, posle kratke i neslavne karijere predsednika beogradskog suda i magistrata povukao sa te dužnosti za koju je shvatio da je samo ceremonijalna i da prikriva samodržačku vlast knjaza Miloša, Vuk je svio put pod noge i krenuo ka Beču. Iza sebe je ostavio besnog knjaza jer takve stvari ljudi nisu radili Milošu Obrenoviću. Ali Vuku je bilo prekipelo: kao sudija morao je da rešava, sa nepismenim svetom, njihove razmirice, da sluša psovke, i da mu moćni i bogati (svaka revolucija stvori svoje bogataše) prete što nije presudio po njihovom ćeifu. Pritom plata mu nije ni bila određena, a živeo je u sasvim neuslovnom sobičku.

Sledeća stanica neumornom putniku i jezičkom revolucionaru bio je dakle – kontumac, u kome će čekati austrijski pasoš. I, kako to obično biva onda kada je čoveku nešto uskraćeno, u kontumacu je Vuk najjače mislio o – slobodi. Iza sebe je ostavio Srbiju, sa namerom da se u nju više nikad ne vrati. To mu se neće ispuniti; čekale su ga tolike narodne pesme, i njihovi pevači. Njih će morati da sasluša. Ali sada, u kontumacu, Vuk je imao druge misli u glavi: jedno Pismo je čekalo da bude napisano.

Ogorčen načinom vladavine knjaza Miloša, Vuk mu iz Zemuna piše pismo („Pismo u pet tabaka", kako će ga kasnije nazivati), u kojem svoje gorke ocene njegove vladavine umotava u oblandu servilne ljubaznosti koja, međutim, puca od britkosti. 

(Prethodno, 1828. u Budimu, Vuk je objavio jedno pompezno pohvalno žitije Miloša Obrenovića, pod naslovom Građa za srpsku istoriju našega vremena, da bi sad, četiri godine kasnije, prilično skršenih iluzija spram prirode Miloševe vladavine, poželeo da vladaru Srbije koji ga je ponizio prethodnim naimenovanjem, saopšti drugu stranu istine. Rekosmo to, na mestima gde je sloboda uskraćena, misao o njoj se posebno izoštrava.) 

Vuk nije štedeo Miloša; njegovo Pismo je danas primer briljantne analize i vivisekcije vladalačkog manira jednog nepismenog i brutalnog ali oštroumnog vladara koji je od Turaka umeo da za Srbiju isposluje (baš tako: isposluje) autonomiju i nazavisnost, ali je u odnosu na svoj narod umeo da ispolji osobine beskrupulozne surovosti i odsustva saosećanja.

Sedeći pod svodovima zemunskog kontumaca, Vuk Karadžić piše o samovolji, svevlasti, o praviteljstvu kojeg nema tamo gde knjaza nema, o slobodi govora, itd., itd. Pismo Vuka Karadžića Milošu Obrenoviću blistavi je primer hrabrosti i lucidnog duha pisca, dokument koji je moralni zavet potomcima.

Kao što rekosmo, Milošu se pismo nije svidelo. U evropske prestonice odmah je otposlao abere kojima je klevetao Vuka (tu ga je Vuk nadmudrio), a u Zemun, na Parlatoriju, trojicu svojih momaka da ga, vičući na Vuka pred ljudima, izvređaju i javno osramote: pred zgranutim karantincima ta trojica su ga nazvali „nikakvim, nevaljalim, bestidnim i zlim čovekom", „nesretnikom sakatim i pakosnim", i na kraju opsovali „njemu i njegovu savetniku sve staro i mlado, koje su imali, koje imaju i koje će još imati". Ostalo je zapisano da im je Vuk odgovorio istom merom... Parlatorija je još dugo odzvanjala glasovima bahatih vladarevih čauša i čoveka zgrčene noge sa crvenim fesom na glavi, koji je branio svoje dostojanstvo.

I tako, zemunski kontumac je, u ranu jesen 1832, ispratio Vuka, zdravog, u Beč. Narodne pesme su čekale svog beležnika. I Novi zavjet je čekao svog prevodioca, i čitav jedan jezik je čekao da bude oslobođen suvišnih znakova, i pretvoren u jezik kojim danas govorimo i pišemo.

Kontumac je nastavio da postoji do osamdesetih godina 19. veka, kada je počelo njegovo gašenje. U današnjem Zemunskom parku uspomenu na zloslutni karantin čuvaju dve male crkve. I jedno veliko pismo u pet tabaka.

broj komentara 2 pošalji komentar
(utorak, 31. mar 2020, 19:21) - Djuradj [neregistrovani]

@I tako...

A zato sada Hrvati beze od tog "tvojeg" hrvatskog jezika,izmisljaju druge reci,da se razlikuje od srbskog.Znaci, po tvojem Srbi preuzeli hrvatski jezik?

(utorak, 31. mar 2020, 17:36) - anonymous [neregistrovani]

I tako...

...je Karadžić otišao u Europu iz karantene i donio Srbima hrvatski jezik kojim i danas govore.