Akademik Milosav Tešić: Stvarni svet jedino postoji u stalnoj zebnji i večitom nespokoju

Ono o čemu govori moderna nauka, da voda pamti, da biljke imaju emotivni život, da je duhovna čistota u harmoniji sa prirodom, opisuje akademik Milosav Tešić u svojim pesmama, koje najbolje karakterišu reči: tradicija, nacionalno pamćenje i otadžbina.

Akademik Milosav Tešić je pesnik, leksikograf i esejist; u Institutu za srpski jezik urednik Rečnika SANU; urednik časopisa Poetika i Jezik danas; predsednik Odbora za izradu Rečnika SANU; predsednik Zadužbine Branka Ćopića; član Akademijskog Odbora za proučavanje flore i vegetacije Srbije.

Prvu zbirku pesama Kupinovo objavio je 1986. U nizu od dvadestak pesničkih knjiga poslednja je Privid kruga (2019). Dobitnik je velikog broja književnih nagrada, među kojima su i ove: „Miloš Crnjanski“, Zmajeva nagrada Matice srpske, „Branko Miljković“, triput nagrade lista Borba za knjigu godine, Račanska povelja, „Branko Ćopić“, Žička hrisovulja, Disova nagrada, „Desanka Maksimović“, Nagrada Nj. K. V. knez Pavle Karađorđević, „Jovan Dučić“, „Meša Selimović“, „Jefimijin vez“, Zlatni krst kneza Lazara, „Skender Kulenović“, „Zaplanjski Orfej“ (dvaput: za pesmu Grom o Svetom Savi i za pesmu Plava grobnica – Vido), „Biblios“, Bazjaška povelja, Vidovdanska povelja, Petrovdanski venac, Nagrada Grada Beograda, „Đorđe Jovanović“, „Rade Drainac“...

Čitav svet se u jednom trenutku našao u istoj situaciji zbog pandemije virusa korona. I pojedinci i društvo bili su suočeni sa novim iskušenjima. O čemu ste razmišljali kada je delovalo da je vreme stalo?

- Ako ništa drugo, shvatio sam šta stvarno znači izraz sloboda kretanja, a padali su mi na pamet (istina ne i prvi put) i ovi biblijski stihovi: „Baš je ništa svaki čovjek živ. Baš hodi čovjek kao utvara; baš se uzalud kida, sabira, a ne zna kome će dopasti.“ Pokazalo se, sa druge strane, koliko su pred tim opakim mikroorganizmom, bar u početku pandemije, i ekonomski najjače svetske zemlje delovale nemoćno, jadno i tužno. Imali smo i priliku da se – pošto je nakratko umukla, ili se bar donekle primirila, satiruća industrija zabave sa svojim bezbrojnim estradnim rukavcima – priberemo i da shvatimo da stvarni svet jedino i postoji u stalnoj zebnji i večitom nespokoju. 

Veoma ste iskreni u svom stvaralaštvu. Vaša poetika je deo Vašeg iskustva. Motivi i slike sa kojima ste odrastali dobile su pesnički glas i antologijsku vrednost pesme Šljiva srpska. Da li je ova himna šljivi i rodoljubiva pesma?

- Delom je ona i rodoljubiva pesma (radije bih rekao otadžbinska), ali ne u klasičnom smislu, jer se u modernom pesništvu u taj pojam uključuju motivi tradicije, kulture i sveukupnog nacionalnog pamćenja, pri čemu ne izostaju ni ironijski ni kritički tonovi. Mada je ljubav čoveka prema narodu kojem pripada sasvim prirodna pojava, danas se taj lirski žanr neretko uzima kao oznaka za manje vredno pesništvo. Sa omalovažavanjem takvog pevanja ide se toliko daleko da se ono, u globalistički opredeljenim i neoliberalno usmerenim krugovima, smatra arhaičnim nacionalizmom. To bi moglo biti i tačno ukoliko bi u postojećem svetu sve bilo idealno – što je predaleko od svake iole razumne pomisli – i ukoliko je sramota biti ono što zaista jesi. Razume se da ovde mislim na estetički vredno otadžbinsko pesništvo, a ne na tovare rđavih pesama s takvim sadržajem.

Vi ste član Akademijskog Odbora za proučavanje flore i vegetacije Srbije. Voda i bilje su zaštitni znak Vaše poezije. Šta je u osnovi Vaše povezanosti sa njima?

- Rečeno jednostavno i bez ikakve mistifikacije: ako je neko rođen u kući među šljivama, koja je okružena livadama i šumarcima, kuda teku i potoci, a uz to potiče i iz vodeničarske porodice, onda je sasvim prirodno da su mu bliski svetovi bilja i vode. Preneseni u sferu lirike ti svetovi (pretežno opevani u zbirkama Dar i kob i Mlinsko kolo) mogu da se preobraze u sadržajno složen izraz ljudskog postojanja i da dočaraju raznolika čovekova emotivna stanja, kao i estetički pročišćenje vibracije njegovog duha. 

(Da napomenem: u članstvo pomenutog Odbora izabran sam kao leksikograf koji se posebno bavio obradom bogate botaničke građe u R. SANU, preciznije fitonimima (imenima biljaka). Takav saradnik može da bude koristan u poslu oko uspostavljanja odgovarajućih srpskih korelata za naučna imena biljaka koja se navode u višetomnoj ediciji Flora Srbije.) 

Vaša pesma Plava grobnica – Vido predmet je velikog interesovanja i tumačenja. Posle Bojića i Lalića, i Vi pevate o istoj temi, što je Vaš prilog čuvanju sećanja na jedno od najdramatičnijih srpskih stradanja u Prvom svetskom ratu. Kako sačuvati nešto tako krhko kao što je sećanje?

- Pisanjem pomenutih pesama – u kojima se ukrštaju glasovi trojice pesnika – na dostojan se način obnavljaju i produžuju sećanja na značajne događaje iz nacionalne istorije. Time se oživljuje nešto što se kod nas, pod pritiskom različitih političkih ideologija, kao i mnogih teških nacionalnih iskušenja, gotovo survalo u zaborav. Sećanjima ove vrste potomci se odužuju precima. Pomenuta pesma, koliko mi je poznato, imala je izvestan odjek i u širim čitalačkim krugovima, pa i kod onog sveta koji se ne zanima naročito za književnost. To bar donekle pokazuje da se još nismo potpuno lišili nacionalnog samopoštovanja. 

Pišući o Vašoj knjizi Privid kruga (SKZ, 2019), prof. dr Radivoje Mikić ističe da nju „suštinski boji melnaholija“. Šta Vi kažete?

- O čemu god da pevam na to se i mimo moje volje, kao sama od sebe, često navuče neka senka, a u zavisnosti od predmeta pevanja ona je nekad blaže, a ponekad jače naneta. Kroz mnoge lepe pesme, u poeziji uopšte, provučena je melanholična žica.

Vi ste urednik Rečnika SANU. Dokle se stiglo sa ovim projektom?

- Trebalo bi da se uskoro odštampa 21. tom, tog svakako najvažnijeg poduhvata u srpskoj kulturi, čijeg značaja, nažalost, nismo u potpunosti svesni. Da bi se ubrzala njegova izrada, moralo bi se ponešto i u organizacionom i u tehničkom smislu preurediti i modernizovati. Za to kod nas na širem društvenom, pa ni na institucionalnom planu nema, a retko je kad i bilo, prave spremnosti, ali je uvek bilo, što se odnosi na mnoge njegove autore, velikog leksikografskog zanosa i posvećeničkog rada. 

Kroz Vaše pesništvo govori kolektivno nesvesno našeg naroda. Vreme donosi promene u ponašanju, mišljenju, jeziku... Koje promene Vam najviše smetaju?

- Najviše mi smetaju promene nagore. Pomenimo samo ove: prihvatanje neoliberalne ideologije, koju svetski plutokratski krugovi perfidno šire i nasilnički nameću; korišćenje vrednosne inverzije u tumačenjima događaja iz nacionalne istorije, što dovodi do izvođenja tragikomičnih zaključaka; izvrgavanje ruglu nacionalnih mitova; svođenje pojedinca na sve spremnijeg korisnika svega i svačega; odbacivanje ćirilice kao osnovnog nacionalnog pisma; stvaranje u leksičkom smislu neke vrste anglosrpskog jezika; upotreba bezličnog termina regionalna književnost umesto preciznog određenja srpska književnost, s ciljem da se sve obezliči; isključivanje iz školske lektire identitetski bitnih i estetički vrednih dela najznačajnijih srpskih pisaca... 

Ne isključujmo se iz sveta, ali sačuvajmo samopoštovanje i svoj primarni identitet: mi smo stari narod sa svojom osobenom tradicijom, istorijom i kulturom.

broj komentara 1 pošalji komentar
(četvrtak, 18. jun 2020, 11:22) - anonymous [neregistrovani]

Sjajno

Koncizni i briljantni odgovori na postavljena pitanja o ključnim temama od značaja za duhovni opstanak naroda.