Goranka Matić: Pečat autora fotografije je kao šara na palcu

Retrospektivna izložba fotografkinje i istoričarke umetnosti Goranke Matić, koja je u julu trebalo da bude priređena u beogradskom Muzeju savremene umetnosti, odložena je za mart 2021. Sveobuhvatne pripreme za ovu izložbu traju već mesecima, a jedna od važnih delatnosti u njihovom sklopu jeste skeniranje fotografija nastalih pre digitalne epohe, što je delatnost koja Goranku Matić okupira i u nedeljama izolacije.

Goranka Matić je diplomirala istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu, a 1980. godine počinje da se bavi fotografijom. Od osnivanja Studentskog kulturnog centra u Beogradu radila je kao asistent likovnog programa, a zatim kao stručni saradnik i kustos galerije "Srećna nova umetnost". 

Fotografije je objavljivala u brojnim časopisima i magazinima: Džuboks, Start, Svijet, Omladinske novine, Duga, Delo, Liberation, Polet, (New) Moment, Beorama, Ritam, itd.

Bila je urednik fotografije u nedeljniku Vreme, u Politici i na RTS-u. Paralelno sa namenskom fotografijom, radi i umetničke projekte. Predavala je fotožurnalizam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bila je gostujući profesor na Fakultetu za medije i komunikacije. Izlagala je na brojnim izložbama kod nas i u svetu. Dobitnik je nagrade Oktobarskog salona, nagrade „Osvajanje slobode", Politikine nagrade za najbolju izložbu, godišnje nagrade ULUPUDS-a, nagrade UNS-a za životno delo. 

Od početka bavljenja fotografijom 1980, pa sve do trenutka kada ste u ruke uzeli digitalni foto-aparat, negde početkom 2000-ih, čitava Vaša „analogna" produkcija, uskladištena je na negativima i fotografijama razvijenim na foto-papiru. A to je ogroman deo Vašeg stvaralačkog opusa, koji treba sistematizovati, istražiti i pretočiti u digitalni format. Da li, kopajući po vlastitom rudniku, nailazite na iznenađenja?

- Ma zbog tog skeniranja sam u dobrovoljnoj izolaciji već tri meseca pre ove sveopšte izolacije. To su hiljade negativa koji u ovom trenutku ne zavređuju da budu na izložbi ali su deo života i mog i mog grada i moje bivše i sadašnje zemlje. 

Nekih stvari se više i ne sećam, pa se obradujem i iznenadim. Četiri decenije je u pitanju. Ljudi koje sam slikala osamdesetih bili su mladi i ja sam bila mlada. Za razliku od današnjih selfija mi smo se slikali autoknipsom ili u ogledalu, pa šta bude, a iz današnje perspektive je lepo. Veliki sentiment.

Čini se da su osamdesete i dalje do kraja neispričana priča. A jedan veliki deo te priče zabeležili ste upravo Vi na svojim fotografijama. Šta bi još dodali slici Beograda i Jugoslavije 80-ih? Možda nešto iz najnovije arhive skenova?

- Osamdesetih sam paralelno fotografisala rok scenu, likovnu scenu i to sve, pretežno u SKC-u . Putovalo se u Zagreb, Pulu na festival, Skoplje, Ljubljanu... Nekad privatno, nekad službeno. A sve je bilo, čini mi se skoro isto, jer radilo se ono što te je interesovalo. E, jednom sam bila i u Bajinoj Bašti da slikam reverzibilnu hidroelektranu, i to po snegu, posle sam se pravila važna kako sve znam o njoj. 

Sada mi je žao sto sam malo slikala Beograd osamdesetih, našla sam nešto što sam zaboravila, hemijsku čistionicu, kiosk sa viršlama, šofera u autobusu kako liže sladoled, mladu koja je došla iz unutrašnjosti sa familijom da kupi venčanicu u Balkanskoj, mlade Rome u autobusu sa tetovažama. Divno sada, ali onda sam skoro svaki dan slikala neki koncert ili rok grupu ili nekog umetnika.

Fotografijom ste počeli da se bavite u vreme kada se tačno znalo šta taj medij podrazumeva: foto-aparat, film, foto-labratoriju, fiksir, razvijač, kontakt-kopije... Digitalno doba, digitalni aparati i tehnologija izrade fotografije redefinisali su pojam fotografije. No, sada fotografija prolazi najnoviju razvojnu etapu, reč je o onim koje se rade mobilnim telefonima. O kavoj je evoluciji fotografske slike reč?

- Digitalni aparat je bilo olakšanje za fotografa, novine i posao uopšte. Ja nisam romantičan tip pa da nosim samo ručno pletene džempere, prihvatam i mašinske. Bila je to novost, ali ne tako velika kao pojava „pametnih" telefona sa kvalitetnom slikom i mogućnošću trenutne distribucije po društvenim mrežama, u redakcije... Mogli smo videti egzekuciju Sadama Huseina, lepoticu sa novim dečkom, kako policija mlati nekoga, milo dete kome je upravo izrastao zubić. Nastupila je vizuelna pismenost. E sad, svi znaju da pišu, a neko je pisac i u toj telefonskoj igri. Nemam ništa protiv ako je dobra fotka. 

Bili ste dugogodišnji urednik fotografije u Vremenu, Politici i na RTS-u. Fotografija ima ogromnu ulogu u medijskom prostoru, no, na sreću ili na žalost, ta njena uloga nije u potpunosti prepoznata u javnosti. Na koji način fotografije koje se objavljuju u domaćim i svetskim medijima svedoče o aktuelnoj pandemiji korona virusa? Da li uočavate neke specifične aspekte fotografije u epohi korone?

- Mislim da postoji nekoliko šablona po kojima se rade sve agencijske, novinske fotografije, doda se samo simbol nove teme. U ovom slučaju su maske za lice, rukavice, pustoš na ulicama koje su nekad bile prepune ljudi, sva ova galanterija medicinske zaštite u bolnicama, koja je vrlo atraktivna. A kako vreme prolazi i relaksirajuće teme, venčanja u ovo doba, porodice kod kuće sa decom i skajp komunikacija sa bližnjima. Stari u šetnji... Ratnih tema nema a ni kriminal nije u jeku. 

Bavili ste se reporterskom fotografijom, rok fotografijom, portretima, nazovimo taj segment - namenskom fotografijom. No, jedan značajan segment Vašeg delanja predstavlja autorski rad u domenu fotografije u širem polju vizuelne umetnosti. Retrospektivna izložba u MSUB bila je najavljena za juli ove godine, no odložena je za mart 2021. Koja je koncepcija te izložbe?

- Da, tako je rečeno, a šta će biti - videćemo. U svakom slučaju, imamo vremena da se spremimo, Una Popović, autorka i kustoskinja izložbe, i ja. Osnovna koncepcija je napravljena. Neće ići hronološki, već po temama, a ima ih.

Vaši autorski radovi nastaju polako, lagano se slažu, bruse i sedimentiraju. Na primer projekat Prvi sneg. Već 15 godina, sa Vašeg novobeogradskog prozora snimate prvi sneg. Čini se da je to vrlo jednostavna i zanimljiva priča?

- To je više privatna priča, nego projekat, ali je simpatično. Jednoj prijateljici šaljem fotku prvog snega te godine, kako je počelo ni same ne znamo, ali istrajavamo. Nije ambiciozno, niti fotografski previše korektno, ali je bitno da se odvija sa više ili manje uspeha. Dužina trajajanja, godine koje prolaze, daju priči na vrednosti. 

Vaše fotografije su prepoznatljive. Nije potreban potpis da bi se identifikovalo ko je bio iza kamere. Kako se ostvaruje inidividualni, autorski pečat u mehanički reprodukovanoj slici?

- E, to morate pitati druge. Verovatno svako ima svoj pečat, kao što svako ima na palcu drugu šaru za identifikaciju u policiji. Tu se doda još malo obrazovanja, sreće, upornosti i trajanja u poslu.

broj komentara 1 pošalji komentar
(petak, 01. maj 2020, 11:00) - Dr [neregistrovani]

Dr

Pa realno je tako, najbolji deo je moj, moze da se nabaca malo vise kvalitetnog kamenja vestackim putem precnika po 3, 4 metra da bi se stigla italija ali tamo vec ima mnogo samo se nevidi. I mala ostrvca, to ce malo teze ici posto je dubina ogromna