Mark Levin, nekadašnji zaposlenik u Reganovoj administraciji i autor više bestselera o američkoj politici, u julu ove godine objavio je knjigu "Američki marksizam", koja je samo u prve tri nedelje u Americi prodata u 700.000 primeraka i postala apolutni bestseler ovog leta. Opisujući trenutnu situaciju u srcu opadajućeg svetskog hegemona Levin je vidi kao posledicu infiltracije marksističke misli.

Već više od veka, velika avet hara Sjedinjenim Državama - avet marksizma.

Kao što se u filmovima strave protagonisti plaše da greškom ne prizovu zle sile u svoj dom, američki sistem je dugo bio opsednut zaštitom od ove aveti: naši preci koji su išli trbuhom za kruhom u Ameriku početkom dvadesetog veka su, da bi bili primljeni u „zemlju slobodnih", morali da izjave da nisu anarhisti ili, kasnije, komunisti.

Strah od prodora i pobede ovih subverzivnih ideja, bilo bukvalno kroz špijunske mreže bilo ideološki kroz umetnost i medije, rastao je i padao u ponekad dramatičnim talasima, posebno od Oktobarske revolucije, kada je Prva crvena panika zavladala SAD, da bi se obrušio na celo američko društvo, a pogotovo kulturnu scenu, na početku Hladnog rata, tokom (poznatije) Druge crvene panike.

Ni pobeda u Hladnom ratu protiv omraženog geopolitičkog i ideološkog rivala, kada je komunizam u SSSR-u ne samo upokojen, već je neprijatelj podeljen na broj manjih zemalja, nije uspela da umiri nemirnu maštu jednog dela Amerikanaca. Oni su možda sa manje žara nastavili svoju borbu protiv aveti „komunizma", „marksizma" i „socijalizma", definisanih dovoljno široko da pokriju sve od levog liberalizma sa primesama socijaldemokratije i akademskog marksizma do staljinizma i maoizma.

Strah od naizgled nemrtvog neprijatelja je opstao čak i 1990-ih i ranih 2000-ih kada su američke korporacije i njihovi vlasnici i upravnici uživali u izuzetnim privilegijama dok su radnička prava bila toliko erodirana da je u pitanje doveden i sam pojam postojanja klasične radničke klase na Zapadu, pogotovo uvođenjem novih tehnologija koje su smanjile potrebu za radnicima i premeštanjem proizvodnje u siromašnije zemlje.

Virus marksizma

Tri decenije posle kolapsa SSSR-a, a naročito nakon ogromne ekonomske krize u poslednjim godinama prve decenije novog milenijuma, strah od „crvene aveti" se ponovo pojačao u američkoj političkoj pop-kulturi, posredstvom ekscentričnog i harizmatičnog kanadskog profesora psihologije i zvezde društvenih mreža, Džordana Pitersona (Jordan Peterson).

Pored svojih popularnih saveta o samopomoći, Piterson je privukao pažnju javnosti jer je promovisao ideju da su zapadna, a pre svega američka kultura i politika zaražene virusom „kulturalnog marksizma" koji je kriv za većinu njihovih problema.

Kroz taj pojam on je objedinio fenomen sve većeg društvenog fokusa na pitanja ugroženih grupa (rasnih, klasnih, LGBT itd), ali i sve češćih primera uskraćivanja mogućnosti da se određene ideje, a pogotovo one „neprogresivne", čuju bez ideološkog filtera, što na stvarnim forumima u akademskoj zajednici, što na društvenim mrežama.

Nezavisno od Pitersonove dijagnoze, politička i kulturna dešavanja od sredine drugog mandata Baraka Obame svakako su dovela u pitanje status SAD kao zemlje koja funkcioniše na principima klasičnog liberalizma, makar u sferi medija.

Sve užu ideološku profilisanost američkih kampusa primetili su i (samoproklamovani) levi liberali, poput društvenog psihologa i profesora na Njujorškom univerzitetu Džonatana Hajdta (Jonathan Haidt), dok su proteklih godinu dana samoproklamovano „progresivni" mediji i tehnoloških giganti demonstrirali ogromnu cenzorsku moć.

Na više primera se pokazalo da su oni ne samo spremni i voljni da kontrolišu protok informacija koje su smatrali politički neoportunim - kao, na primer, kada je cenzurisana priča najstarije američke novine, Njujork posta, o ekcesima Hantera Bajdena, sina tadašnjeg predsedničkog kandidata a sadašnjeg predsednika - već i da cenzurišu Donalda Trampa koji je bio predsednik SAD kada je Tviter odlučio da ukine njegov profil na ovoj društvenoj mreži.

Ta potreba za kontrolom ne samo informacija, već i za direktnom demonstracijom sile protiv političkih neistomišljenika, videla se i u sve širim definicijama šta čini „terorizam" posle upada demonstranata u zgradu Senata i Kongresa na Kapitolu 6. januara 2021.

Uporedo sa ovim, posle ubistva Džordža Flojda i nasilnih protesta zbog rasne nejednakosti koji su 2020. usledili, američke korporacije sve više organizuju treninge za zaposlene zasnovane na „kritičkoj teoriji rase", baziranoj na nečemu što bi se pre samo par godina smatralo avangardnim akademskim interpretacijama američkog društva i istorije. Ne samo da one američko društvo predstavljaju kao strukturalno diskriminatorno na osnovu pre svega rase, ali i pola, polnosti i seksualne orijentacije, već se zalažu i za korigovanje ličnog ponašanja u skladu sa identitetskim kategorijama kojima osoba pripada, suprotno liberalnoj pretpostavci suštinske jednakosti kao osnove društva.  

Ove promene su dodatno zagrejale već duboke rascepe u američkom društvu između Republikanaca i Demokrata, a iako „socijalizam" većina Amerikanaca i dalje posmatra negativno, dodatno su podgrejani i stari strahovi od „crvene pošasti". 

Poziv dolazi iz kuće

Kao borac protiv utvara, ovoga leta na scenu je stupio Mark Levin (Mark Levin), radio voditelj i autor više bestselera o američkoj politici, koji je politiku osetio u praksi dok je radio u Reganovoj administraciji tokom 1980-ih.

Već iskusni pisac knjiga koje na američku politiku gledaju kroz reganovsko-libertarijansku prizmu sukoba autoritarnog etatizma i klasičnog antietatističkog liberalizma, Levin je u julu 2021. izdao knjigu Američki marksizam (American Marxism) u kojoj trenutnu situaciju u srcu opadajućeg svetskog hegemona objašnjava kao posledicu, pogađate, infiltracije marksističke misli.

Kao i u slučaju sve češćih rimejkova kultnih filmova strave, američka publika je entuzijastično dočekala novog-starog neprijatelja. U prve tri nedelje je prodato 700 hiljada primeraka Američkog marksizma, a knjiga je dostigla i prvo mesto na listi Njujork Tajmsa za publicitsiku, kao i na listi najprodavanijih knjiga preko američkog Amazona. Od strane kritike, ona je, očekivano u trenutno oštro polarizovanom američkom društvu, dočekana sa pohvalama u glavnim republikanskim publikacijama i, naravno, sa podsmehom u onim drugim.

Američki marksizam sebi daje za cilj da izgoni avet tako što će „razgoliti" ideologiju koja je, po Levinovim rečima, preuzela Ameriku. Levin se trudi da u različitim sferama pokaže koliko je „američki marksizam" u suprotnosti sa slobodarskim duhom Amerike i da predloži korake kako SAD mogu da izbace ovu avet i da se vrate na stari, klasično liberalni kurs.

Već u prvim rečenicama knjige on upozorava da je američki marksizam (definisan kao manje više preimenovani kulturalni marksizam iz Pitersonovih nastupa) „kontrarevolucija Američke revolucije", da je prisutan već svuda u SAD i da preti da uništi „najveću naciju u istoriji, a da uz to uništi i (...) slobode, porodicu i bezbednost".

Kako bi to dokazao, Levin posle prilično dramatičnog uvoda prelazi na pet poglavlja u kojima detaljno citira ključne mislioce koji su navodno doveli do „američkog marksizma" - od Rusoa do Markuzea - da bi objasnio kako se ova prikaza uvukla u vitalne delove sistema i kako se manifestuje u političkim pokretima poput BLM-a (Black lives matter), borbi za očuvanje prirodne sredine, borbi protiv diskriminacije u koroporacijama i medijima, i na kraju daje savete kako američke patriote marksističku avet mogu da izgone.

Indoktrinacija sleva

Osnovni problem Američkog marksizma jeste što polje političke borbe svodi isključivo na ezoteričnu borbu ideja, koje ni sam Levin ne razume u potpunosti, ni na stvarnom političkom ni na konceptualnom nivou.

Dobar primer nekoherentnosti Levinove analize vidi se u gore citiranoj rečenici, u kojoj se marksizam, suprotno svim dosadašnjim shvatanjima i istorijskom iskustvu, predstavlja kao kontrarevolucionarna snaga u odnosu na američki liberalizam. Ovim Levin praktično prihvata premisu fenomena koji kritikuje - da je revolucija u SAD neophodna - ali umesto napretka nudi povratak na staro. Sa druge strane, njegovi ideološki neprijatelji, „američki marksisti", slažu se da je revolucionaran napredak neophodan ali predlažu suštinski nove (iako možda ne skroz realno promišljene) ideje, bilo u vezi reforme policije bilo u vezi antirasizma, jer hoće da demontiraju i unaprede ono što smatraju korumpiranim sistemom. 

Još jedna velika rupa u Levinovom objašnjenju trenutne situacije jeste što se više bavi donekle opskurnim akademskim teorijama nauštrb objašnjenja političkih mehanizama zahvaljujući kojima je „marksizam" postao toliko moćan.

Da bi mogao da pruži realnu analizu, Levin bi morao da predstavi koherentnu sliku „američkih marksista", ali čak ni to ne radi: u jednom trenutku oni su nesnađeni i povodljivi studenti vođeni zavišću prema bogatima i uspešnima, a u drugom su oni svemoćni direktori korporacija i političari u vrhuški Demokratske stranke koji sa par klikova ućutkuju svoje protivnike.

Čak i da prihvatimo da se „američki marksizam" proširio kao duševna pandemija (kao u kultnoj hladnoratovskoj priči Invazija otimača tela), nema jasnog objašnjenja kako je postao tako moćan i zašto se niko u bogatoj SAD nije suprotstavio nečemu tako razornom.

Umesto rasprave o tome kako se ključne privredne i društvene promene koje su se desile u Americi - ekonomska kriza, deindustrijalizacija, migracija - uklapaju u prihvatanje ideologije, Levin odlučuje da naširoko citira Rusoa, Hegela i Erika Hofera. Teško je poverovati da su dela mislilaca koji se čitaju na univerzitetima imala veći uticaj na široku percepciju toga koliko je dobar američki sistem, u odnosu na skandale poput kolapsa Enrona, opijatske krize ili najskorijeg debakla u Avganistanu.

Međutim, Levin izgleda da veruje da su Demokrate jednostavno uspele da indoktriniraju veći deo društva kroz univerzitete i medije, kako bi mogli da imaju veći uticaj i nakače se na grbaču vrednih američkih Republikanaca.

Egzorcizam u politici 

Objašnjenje zašto Levin nije zainteresovan da pruži model pobede „američkih marksista" možda treba da nađemo u činjenici da on, uz normativne i moralne sudove omraženih mu marksista, odbacuje i njihov analitički, materijalistički pristup.

On rezignirano odbacuje model građanina kao nekoga pre svega motivisanog ekonomskim poticajima, to jest potrošnjom, kao reduktivan, a zatim kao apsurdno odbacuje postojanje čvrstih klasa ili kasti u kapitalističkim društvima. Iako je jasno da je Levinov željeni povratak na Reganovo doba slobodnog tržišta, rasta i relativne harmonije moguć ako se zanemare realna ograničenja u funkcionisanju društva, to nije opravdanje da se ceo politički sistem predstavi kao borba ideja koje jedinke kupe kroz obrazovanje.

Međutim knjiga Američki marksizam se ne da čitati ni kao filozofska diskusija, zbog jasnog ideološkog profilisanja autora: sve što marksisti kažu je po automatizmu netačno, zlo ili oboje, dok je Amerika, ne ova trenutna, već njen ideal iz Deklaracije nezavisnosti i Ustava - najbolja i jedina dobra.

Takođe, pored predugih citata svojih marksističkih meta, Levin ne deluje da je dublje zainteresovan za njihov rad. U jednom intervjuu je iskazao opravdane sumnje da ni sam ne zna puno o Frankfurtskoj školi, koju tradicionalno smatraju kao najuticajniju na ideje američkih levičara, jer je dosta njenih pripadnika završilo u Americi zbog nacista. Pričajući o njenom opasnom uticaju, Levin je u intervjuu Frankfurtsku školu nazvao „Frenklin školom iz Berlina"; ista greška postoji i u knjizi gde se takođe pominje „Frenklin škola", iako su Adorno i Markuze naširoko citirani.

Stara magijska tradicija kaže da aveti možete da se otarasite samo kao znate njeno pravo ime, međutim kako Levin suštinski ne razume ono što proganja SAD, njegovi saveti za egzorcizam teško da mogu da upale.

Ma koliko se Levin trudio da zvuči radikalno u svojoj borbi za povratak zlatnog doba liberalizma, slobodnih korporacija i individualizma, on savetuje svojim čitaocima da nastave da se bore kroz sistem (sa par bojkota korporacija i par oštrih pisama političkim predstavnicima), koji on na prethodnim stranicama smatra nepopravljivo okrenutim protiv njih. 

Novi demoni 

Uprkos njenoj popularnosti među Republikacima, Levinova analiza je prevaziđena novim tendencijama, kako u američkoj tako i u svetskoj političkoj misli, koja se jednako protivi Levinovom reganovskom liberalizmu koliko i trenutnom „progresivnom" talasu u politici i kulturi.

Trampov populistički uspeh je stvorio nove debate i pokrete koji odbacuju liberalizam (ili bar neke njegove osnovne postulate poput individualizma) zajedno sa levičaskim stavovima, što iz vrednosnih razloga, što iz nemogućnosti liberalnih i levih teoretičara da objasne i predvide društvene promene. Hladnoratovske teorije, podele i ideologije, kao one o revolucionarnoj levici koja se bori protiv moćnih korporacija i konzervativnoj desnici koju ti interesi podržavaju, bivaju nemoćne da objasne kako to da ne samo korporacije inkorporiraju levičarske ideje u svoje funkcionisanje i kulturu i kažnjavaju konzervativce, već i da navodna levica prihvata njihovu pomoć i donacije?

Oslobođenje od te podele na revolucionarnu levicu i društveno konzervativnu a ekonomski liberalnu desnicu, dovelo je do procvata raznih načina promišljanja trenutne situacije, koji se uglavnom baziraju na istorijskoj i materijalnoj analizi, a manje na apstraktnim teorijama. To se vidi i po drugim knjigama koje su izašle ove godine i koje se trude da objasne trenutnu situaciju.

Taker Karlson (Tucker Carlson), zvezda Foks-njuza i najvidljiviji podržavalac trampovskog ideološki oportunističkog populizma, u svojoj novoj knjizi eseja Dugo klizanje (The Long Slide) bavi se temama kojima i Levin, ali na realniji način. Kao iskusni novinar, on gleda trenutne ideologije kao na oružje raznih interesnih grupa bliskih Demokratama da održe i zadrže političku moć.

Iako na drugom kraju političkog spektra - ako uopšte tako nešto više postoji - Aleks Hošuli (Alex Hochuli), Džordž Hoar (George Hoare) i Filip Kanlif (Philip Cunliffe) u svojoj knjizi Kraj kraja istorije (The End of the End of History) takođe gledaju na novu „levu" ideologiju samo kao na način da se delegitimizuju protivnici, a ne kao rezultat nekog koherentnog ili egalitarnog svetonazora. Oni pišu o postliberalnoj politici širom sveta i kolapsu tehnokrataskog sistema s kraja dvadesetog veka, predviđajući da će biti zamenjeni ili državnim kapitalizmom ili jačim desnim ideologijama ili nekom vrstom radničkog samoupravljanja, koji neće imati vremena za ono što se sada smatra „kulturalnim marksizmom".

Ovi načini gledanja nastavak su već par decenija duge potrebe da se shvati šta postoji iza „liberalizma" i Fukujaminog poslednjeg čoveka.

Tako je, na primer, pre više od decenije Piter Turčin (Peter Turchin) kroz dovođenje u vezu „prekobrojnosti" elita i ekonomski razvoj „predvideo" velike lomove u američkom društvu na početku 2020-ih jer ono ne uspeva da stvori dovoljno prostora da se nove generacije elitno obrazovanog stanovništva ekonomski i statusno ostvare.

Manje mehanička objašnjenja trenutne situacije nudio je i Kristofer Laš (Christopher Lasch), koji je započeo svoju karijeru kao levičar-istoričar, a koji je smatrao da je opsesija napretkom i od strane levice i od strane desnice ono što stvara ozbiljne probleme u njihovom svetonazoru, ali je i istakao odvojenost profesionalnih (uglavnom levih) elita od ostatka države kao nešto što može da politički sistem učini nefunkcionalnim.

Nestandardne teorije  

Trenutni problemi su inspirisali i nestandarnije teorije i predloge za spas američkog društva, koje postaju popularne zahvaljujući društvenim medijima i predvidivosti stavova koji se mogu naći u polarizovanim, ali sve manje uticajnim tradicionalnim medijima.

Kertis Jarvin (Curtis Yarvin), jedan od glavnih alternativnih političkih teoretičara koga povezuju sa „neoreakcijom", na socijalizam i liberalizam gleda kao na dve strane istog projekta i zalaže se za „neofeudalnu" budućnost, idealno vođenu po ugledu na start-apove iz Silikonske doline.

Na još bizarnijem delu spektra, popularni anonimni tviteraš i konceptualni umetnik koji sebe naziva „Perverznjakom iz bronzanog doba" (Bronze Age Pervert), uspeo je da se lansira na scenu knjigom Mentalitet bronzanog doba (Bronze Age Mindset) u kojoj promoviše povratak varvarizmu - kao naši Zenitisti pre tačno jednog veka - kao reakciju na ono što smatra sve autoritarnijim i dekadentnijim društvom.

Svi ovi mislioci bi se složili da je Levinov Američki marksizam samo nastavak američkog liberalizma i da nije dovoljno samo „vratiti kazaljku" na osamdesete ili devedesete prošlog veka, jer je situacija takva da bi se stvari samo par decenija kasnije svakako završile u 2020-im. Mnogi bi rekli i da su institucije koje su američki liberalizam održavale i dovele do cvetanja idilične Amerike do devedesetih, stvari koje je liberalizam Levinovog tipa ne samo uzimao zdravo za gotovo već i sam krunio politikama za koje se u praksi zalagao.

Vera u porodicu i američki individualistički san za kojima Levin žali, možda mogu da postoje samo kada vam niko neće reći da morate da se preselite na drugi kraj države (ili sveta) da bi našli posao - često kao dostavljač ili privremeni radnik - što je situacija kojoj je u velikoj meri kumovala vera u potpuni individualizam i slobodno tržište.

Kao i u mnogim dobrim hororima, i ovde se ispostavlja da je avet, protiv čijeg se zla protagonista besomučno borio, zapravo protagonista sam, i da je neophodno da možda neki drugi lik nađe način da povrati mir.