Pre pedeset godina, na pitanje kakav će biti 21. vek, Henri Kisindžer je rekao: „Biće okrutan i biću srećan što neću morati da budem svedok u njegovom najvećem delu“. Ali Kisindžer je i u trećoj deceniji 21. veka, samo dve godine od svog 100. rođendana, i dalje aktivan. Nedavno je učestvovao u video razgovoru „World minds“ u kojem je učestvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Održan po pravilima Četam hausa, detalji razgovora Vučića i Kisindžera nisu saopšteni

Henrija Kisindžera prvi put sam intervjuisao 1994. u Drezdenu. Bila je to konferencija Interakcijskog saveta, organizacije Ujedinjenih nacija koja je okupljala bivše šefove država i vlada u potrazi za najboljim rešenjem za reformu UN u novom dobu, bez blokova i „hladnog rata" velikih sila. Na njoj je učestvovao i Kisindžer, koji je upravo objavio svoje, kako se pokazalo, veliko delo Diplomatiju.

Usred američkog trijumfalizma i uverenja da Amerika gradi uniformni globalni sistem koji će ona sama neprikosnoveno da vodi, Kisindžer je ukazivao da svetski poredak nije ništa drugo nego traganje za najboljim modelom odnosa snaga i ravnoteže u svetu, gde svaka država ima svoju ulogu.

„Putevi ne postoje, oni se stvaranju hodanjem", završna je rečenica njegove knjige Diplomatija. Od tada do danas sreli smo se desetak puta, a u međuvremenu sam učestvovao u prevođenju i objavljivanju svih njegovih knjiga u Srbiji.

Kineski slučaj

Henri Kisindžer je u 98. godini nesumnjivo današnji najuticajniji svetski diplomata. Dok je od prve Niksonove administracije 1968. do kraja Fordovog predsedavanja posle Niksonove ostavke 1976, bio na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost, a zatim zajedno s tim i državnog sekretara, pokrenuo je i upravljao događajima koji su oblikovali konfiguraciju današnjeg sveta: okončanje Vijetnamskog rata, popuštanje (detant) sa Sovjetskim Savezom, bliskoistočni sukob a zatim mir, događaje u Latinskoj Americi, a posebno Čileu.

Njegovo najvažnije dostignuće bilo je otvaranje prema Kini. To je potez zbog kojeg su ga pojedini zvaničnici Trampove administracije u privatnim razgovorima častili titulom „idiota", jer su smatrali da je upravo taj potez omogućio meteorski uspon Kine i da zbog toga SAD imaju aktualne probleme s njom.

Kisindžer je, međutim, već tada video snagu Kine, ne samo kao „marksističku kontratežu" sovjetskoj dominaciji u komunističkom svetu, nego budućeg ekonomskog džina na koga SAD moraju na vreme da se navikavaju. 

O tome govori njegova poslednja knjiga O Kini u kojoj upozorava da Amerika neće moći da se silom izbori protiv ove države u velikoj ekspanziji.

Mnogi u međunarodnoj praksi postavljaju suprotnost između „jastrebovskih" pogleda Zbignjeva Bžežinskog, Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednost i osnivača „Trilaterale", i Kisindžera. „Istočni establišment" Bžežinskom je prigovarao da „ne smatra da je nedozvoljivo otvarati tuđa pisma i čitati tuđu poštu". Razlika između njih dvojice je kao razlika između Mančestar junajteda Aleksa Fergusona i Real Madrida - gde bi Kisindžer bio sličan Realu.

Dok je Fergusnov Mančester sve vreme bio okrenut rezultatu i uspehu, Real je bio glamur koji sija i onda kada ne uspeva, jer daleko ispred njega ide njegova slava. 

Sada je na čelu vlastite fondacije „Kissinger Associations". Uprkos svom nesportskom duhu, i još nesportskijem izgledu, uspeo je da bude prvi predsednik Fudbalskog saveza SAD. On je čovek koji je praktično ličnom inicijativom najpopularniji evropski sport uveo u američki život.

„Ako jednog dana istorija demantuje sve što sam uradio u politici i diplomatiji, verujem da će moj portret opstati makar u Američkom fudbalskom savezu", rekao mi je ponosno.

U vreme čuvenog šahovskog meča Fišer-Spaski u Rejkjaviku, telefonom je pozvao Fišera i zatražio: „Pobedi!"

Konspirologija

Sve to, naravno, nije moglo razuveriti mnoge koji istoriju sveta vide kao zamaskiranu vladavinu tajnih društava i večnu konspiraciju. U takvim teorijama svetske zavere, Kisindžer već decenijama igra najvažniju ulogu. On je navodni šef „Komiteta 666", predsednik Bilderberg grupe, predsednik Okruglog stola, šef svih američkih slobodnih zidara.

U apokrifnoj literaturi, koja je najveću popularnost postizala tokom ratova u Jugoslaviji, Kisindžer je kao oličenje sveopšteg zla bio - šta drugo nego jedini tajni zaštitnik Srba. Bila je to tiha osveta njegovih neprijatelja, ali i onih koji su se predstavljali kao njegovi prijatelji, pošto nije moglo da ne bude sumnjivo da tako važna osoba ne pripada složnom svetskom horu i da stalno i poslovično dovodi u pitanje sve ono što oni kažu.

Kisindžer se nije libio da osudi bombardovanje 1999. nazivajući ga u nedeljniku Tajm „Madleninim ratom", ali i da napomene da je, kada je već krenula u rat, obaveza Amerike da ostvari svoje ciljeve. 

Za Kisindžera je Hladni rat, u kojem je SSSR bio kontrabalans Americi, uspešniji poredak od onoga koga su posle pada Berlinskog zida zastupali američki trijumfalisti. „Sjedinjene Američke Države ne mogu same da reše svaki konflikt u svetu", rekao je.

Raspad Jugoslavije 

Kada je počeo raspad Jugoslavije, u razgovoru u Drezdenu Kisindžer je rekao da njime uopšte nije iznenađe": „Prvo, nacionalizam je na Balkanu oduvek bio dominantna snaga. A drugo, ako već hoćete da se suprotstavite komunizmu, najbolje je da budete nacionalista".

Bio je, međutim, protiv priznavanja Hrvatske i Slovenije, protiv vojne intervencije u Bosni, protiv bombardovanja Jugoslavije, a, na primeru Rusije, prvi je nagovestio da će društveni razvoj u istočnoevropskim zemljama, umesto slobode i demokratije, poroditi kriminal, nezaposlenost i opštu dezorijentaciju.

S Jugoslavijom, njenim sistemom i modelom upoznao se već na počecima svoje karijere. Na svojim poznatim seminarima na Harvardu bio je domaćin većem broju jugoslovenskih političara. Slobodan Penezić Krcun je, nakon povratka njegovog šefa kabineta, a kasnijeg gradonačelnika Beograda i ambasadora u SAD Živorada Kovačevića, s jednog Kisindžerovog seminara, gde je bio primljen sa svim počastima koje mu sleduju, pitao Tita: „Šta misliš, Stari, kako bi Amerikanci tek mene dočekali, kada ovako salutiraju mom šefu kabineta?"

Tito:Kisindžer = 3:4

U prvoj godini svog drugog mandata, Kisindžer je dobio Nobelovu nagradu za mir. Bila je to čuvena trka za Nobela 1973. u kojoj je sve do samog finala, s ne malim izgledima, učestvovao i tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito.

Na glasanju u Nobelovom komitetu, Tita su izneverili norveški levičari i komunisti, glasavši za jednog od predvodnika politike protiv koje su se uporno javno borili - za Henrija Kisindžera. Tito je izgubio sa 4:3. Ali, to nije omelo Henrija Kisindžera da bude neskriveni simpatizer neutralne Jugoslavije.

Tito u početku nije bio impresioniran Kisindžerom. Više mu je prijao državni sekretar Rodžers, s kojim se Kisindžer toliko razilazio da je bio na granici otvorenog neprijateljstva. Dok je njegov šef, predsednik Nikson, nakon reizbora samo De Golu, Titu i Papi poslao pisma, njegov glavni saradnik, ovoga puta u ulozi državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost, spremio je za jugoslovenskog vođu listu kazni koje je trebalo primeniti.

Razloga je bilo napretek: od  neprestane osude američke politike od strane nesvrstanih kojima je Tito dirigovao, preko bliskoistočne krize, do direktne osude Kisindžera za svrgavanje i ubistvo predsednika Aljendea i puč u Čileu, i odmah zatim za puč na Kipru i podelu ostrva.

Ne zna se zbog koje stvari je Kisindžer bio više ljut. Službenici američke ambasade permanentno su protestovali u jugoslovenskom ministarstvu spoljnih poslova, uvedene su neformalne sankcije i zamrzavanje svim projektima s Jugoslavijom, a Kisindžer godinama nije želeo da se sretne s Titom.

Tek je 1974. doputovao u Beograd i izgladio nesporazume, u toj meri da je skoro dve stranice svojih memoara iskoristio za komplimente Titu. Ali, svakako najpohvalniju rečenicu izgovorio je posle Titove smrti, kada je rekao da bi „Tito bio veliki čovek i da nije imao vlast". 

U službi predsednika Niksona

Kisindžeru pripada i poznata rečenica koja je oduvek, kao noćna mora, progonila svakog ko je propovedao jedinstvenu Evropu: „A koji je broj telefona Evrope?"

Deleći američke snove i opsesije, većina velikih američkih lidera i mislilaca nije ni za tren sumnjala da su upravo Sjedinjene Države - proviđenjem - odabrane kao „nezamenljiva nacija vodilja" i da moraju da budu svetski policajci - radi dobrobiti čovečanstva.

Kisindžerov nominalni šef, predsednik Ričard Nikson, nikada nije pripadao kremu američkog društva. Nije voleo profesore najelitnijih američkih univerziteta Harvarda i Jejla, i ostale iz tzv. „Bršljanove lige" na istočnoj obali - sve one koji su jedva čekali da se Kisindžer pojavi na njihovim prijemima da bi uživali u njegovim dosetkama.

Nikson je sudio da se „veoma  lako i jeftino može steći reputacija umerenjaka i razumne osobe, jer se uspeh ili neuspeh pojedinog poteza utvrđuju tek kad je prošlo neko vreme i tada kad su i razlozi i rezultati već donekle prekriveni maglenim velom".

Velika kriza i na ljude i na politiku usmerava velike reflektore. A pod najvećim reflektorima nađu se i ljudi koji paze na svoju reputaciju i oni koji su spremni da preuzmu odgovornosti.

O sebi Nikson nije sudio previsoko. Nije mislio ni da spasava, ni da usrećuje Ameriku. Kad je otišao, nakon pokretanja postupka impičmenta, verovao je da će to biti jedina stvar po kojoj će ga pamtiti. Kao njegov najbliži saradnik, Kisindžer je primetio: „Bio bi veliki predsednik, samo da ga je neko voleo". 

Između Niksona i Donalda Trampa ima mnogo sličnosti. To možda nije slučajnost, pošto su se njih dvojica decenijama dopisivali, pošto su su se upoznali na jednoj proslavi, gde su se zajedno fotografisali.

Za razliku od društveno odbačenog predsednika koga je savetovao, Kisindžer je kao riba u vodi plivao u slavi društvenog života. Kada je došao s jednim kovertom u ruci na žurku Barbare Hauard, medijska elita i njujorška šiki-miki garnitura, brzo se sjatila oko njega, pitajući ga: „Da li je to neki tajni dokument".

- Ne. To je moje pretplatničko izdanje Plejboja.

- Oh, vi ste onda doista svinger - začudila se reporterka Vašington Posta.

Stančić u Rok Krik Parku 

Geografski centar čitavog američkog političkog života dugo je bio svega nekoliko blokova udaljen od Bele kuće. Smešten u velelepnim raskošnim kućama izrađenim u kolonijalnom stilu od blokova crvene cigle - u Džordžtaunu. Tu su svetsku politiku vodili anonimni milijarderi i čuvene dokone udovice.

Kisindžer nije nikada pozivao goste. „On će radije da ostane gladan, nego da kuva", objašnjavala je zvezda tih partija Nensi Mekginis. Njegov mali iznajmljeni stan u Rok Krik Parku imao je samo dve spavaće sobe. Nameštaj je na rasprodaji kupila njegova sekretarica. Nije bilo nikakvih udobnih fotelja za sedenje, niti romantičnih svetiljki. Jedini dekorativni elementi bile su njegove fotografije sa brojnim svetskim državnicima. Jednom nedeljno u taj samački stančić dolazila je čistačica i napuštala ga već posle sat vremena.

Uprkos Kisindžerovom glasu zavodnika, njegova momačka soba nije bila nimalo romantična. U jednom delu bila su dva odvojena kreveta, od kojih je jedan obično korišćen za slaganje veša. Jedna dama koja je imala priliku da zaviri u tu sobu, obavestila je posle novinare da su čarape i gaće ležale razbacane svuda unaokolo, te da je „bilo teško pretpostaviti da bilo ko tu živi". Njegov jedini luksuz bio je mercedes krem boje. Rado ga je sam vozio navlačeći crne šoferske rukavice. Tada bi postajao potpuno druga, avanturistička osoba koja je izluđivala svoje strogo i sumnjičavo obezbeđenje.

Njegov dugogodišnji saradnik, kasnije partner u konsultantskoj firmi, a pre toga prvo diplomata, pa ambasador u Beogradu, Lorens Iglberger, kada je postao državni sekretar u administraciji Džordža Buša Starijeg, rekao je o Kisindžeru: „Henri misli u kategorijama ravnoteže moći. On čvrsto veruje u princip stabilnosti. Ciljevi postavljeni na ovaj način sasvim su u suprotnosti sa američkim iskustvom. Amerikanci su skloni da slede jednu grupu moralnih principa. Henri, međutim, nema urođeni osećaj za politički sistem Amerike i on ne sledi iste osnovne vrednosti i preduslove".

U pregovorima

Kako je Kisindžer pregovarao? On je koristio „ličnu diplomatiju", koja se pokazala daleko efikasnijom od tradicionalne i koja je imala tajni karakter. Za vreme jednog intervjua, novinar je pitao Kisindžera da objasni u čemu je njen smisao.

„To je lako da se shvati", odgovorio je Kisindžer. „Uzmimo, na primer, dolazim k Rokfeleru i pitam ga:

- Slušajte, gospodine Rokfeler, da li želite da imate za zeta jednog snažnog sibirskog muškarčinu?'

- Otkuda Vam ta ideja u glavi - negoduje Rokfeler. - Zašto će to meni?

- A ako je on klijent švajcarske banke? - nastavljam ja.

- To je onda druga stvar - odgovara on.

Dalje je sasvim prosto. 

Idem u banku i pitam:

- Hoćete li da klijent vaše banke postane snažna sibirska muškarčina?

- Takav nam ne treba - buni se direktor banke.

- A ako je on Rokfelerov zet - odgovaram.

- To menja stvari, zainteresovano - kaže direktor.

Sada nastupa završna etapa. Idem kod snažnog sibirske muškarčine i predlažem:

- Hoćeš da se oženiš Amerikankom?

On sleže ramenima.

- Što će mi to? - pita.

- A ako je ona Rokfelerova kćerka? - dajem mu dopunske informacije.

- E, to je sasvim druga stvar - slaže se on.

Ostaje najvažnija runda.

Idem kod Rokfelerove kćerke i pitam je:

- Hoćeš da se udaš za klijenta švajcarske banke?

- Šta će mi on? Takvih klijenata je gomila. Mogu da izaberem bilo koga.

- A ako je on snažni sibirski muškarac?

Njen izraz lica se menja.

- Takvog bih odmah prihvatila".

Ta tehnika indirektnog upravljanja zahteva tajnu tehniku koju je Kisindžer bez ustezanja upotrebljavao.. 

Kisindžer, ratni zločinac

Njegov biograf Volter Ajsakson, nekadašnji predsednik CNN-a i glavni urednik časopisa Tajm, u knjizi Kisindžer početkom devedesetih divio se njegovom „geniju", „briljantnosti", „neponovljivom šarmu" i „dubini intelekta". Za njega je bilo nesporno da je Kisindžer „najveći pregovarač veka". Ajsakson je na kraju naveo: „Mirovna struktura koju je ostvario Kisindžer, stavlja ga pored Henrija Stimsona, Džordža Maršala i Dina Ačisona na Panteon savremenih američkih državnika".

Mada je nesporno najveće živo ime svetske diplomatije, Kisindžeru je tada zapretila opasnost da se, rame uz rame sa Slobodanom Miloševićem, nađe pred nekim od međunarodnih sudova za ratne zločine. Brojni Argentinci i Čileanci podigli su tužbe protiv Kisindžera zbog njegove uloge u svrgavanju Aljendea, kao i zbog pomoći ostalim latinoameričkim diktaturama. Belgijanci su javno saopštavali da će ga uhapsiti ukoliko se nađe na njihovom tlu, a slični zahtevi su stizali i iz Velike Britanije.

Kisindžer, međutim, nije ostao dužan onima koji su se obrušili na njega:

„Većina Amerikanaca bi bila zaprepašćena da Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju, osnovan po američkom nalogu da bi se bavio balkanskim ratnim zločincima, polaže pravo da vrši istragu nad američkim političkim i vojnim liderima za navodno kriminalno ponašanje - i to u beskonačnoj prošlosti i budućnosti - jer za to ne postoje statutarna ograničenja."

Za manje od jedne decenije, po njegovom mišljenju, nastao je koncept bez presedana - koncept prepuštanja spoljne politike sudskoj proceduri.

Razmatranje na ovu temu Kisindžer je objavio u knjizi Da li je Americi potrebna spoljna politika koja je objavljena i kod nas, ali nije imala značajnijeg odjeka, iako Kisindžer u njoj opširno kritikuje Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju.

Pre pedeset godina, u razgovoru s britanskim premijerom lordom Kalahanom, na pitanje kakav će biti 21. vek, Henri Kisindžer je rekao: „Biće okrutan i biću srećan što neću morati da budem svedok u njegovom najvećem delu". Ali Kisindžer je i u trećoj deceniji 21. veka, samo dve godine od svog 100. rođendana, i dalje aktivan. Tako je nedavno učestvovao u video razgovoru „World minds" u kojem je učestvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Održan po pravilima Četam hausa, detalji razgovora Vučića i Kisindžera nisu saopšteni. 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">