Čitaj mi!

Vinčansko društvo je bilo najidealnije od svih za koja znamo

„Medvednjak je bio duhovno središte neolitske protostarčevačke i vinčanske kulture“, kaže prof. dr Milorad Stojić, čija je knjiga o ovom arheološkom lokalitetu kod Smederevske Palanke nedavno objavljena.

Paradoksalno, ali što dalje idemo u prošlost, bliži smo nadi u bolju budućnost. To je glas koji dolazi iz monografije Medvednjak (HERAedu, Beograd) prof. dr Milorada Stojića (1947), profesora univerziteta, naučnog savetnika Arheološkog instituta u Beogradu i autora, pored ostalog, monografija Tribali i Belica.

Ljudi iz neolita bili su srećniji, organizovaniji i u većoj harmoniji sa prirodom i sobom, njihova sreća trajala je veoma dugo, 1.700 godina (približno od 6200. do 4500. godine pre naše ere), što dokazuju predmeti pronađeni na Medvednjaku, neolitskom lokalitetu u blizini Smederevske Palanke o kome čitamo u monografiji dr Stojića, otkrivajući detalje o vinčanskom životu, religiji i dubokoj povezanosti tadašnjih ljudi sa prirodom i nebeskim telima.

Šta je to toliko privlačno u neolitu?

- Ako biste na jednu stranu stavili arheološku građu iz neolita, a na drugu stranu zajedno sve ostalo, uključujući i rimski period i srednji vek, i kvalitetom i kvantitetom prevagla bi ta građa iz neolita. Ta činjenica nedvosmisleno pokazuje značaj te kulture.

U čemu je tajna dugog trajanja neolita?

- U privredi neolita većinu poslova obavljale su žene. Vaspitanje dece, negovanje bolesnih, negovanje starih; žene su se bavile vrtlarstvom. Osim toga, žene su pripremale sirovinu za izradu tekstila, one su gajile životinje.

Muškarci su bili lovci, ribolovci, čuvari, ali ipak sliku neolita odražavaju ženske aktivnosti. Nije to bilo nikakvo idealno društvo, to ne postoji. Međutim, u odnosu na sva društva koja mi poznajemo ono je najidealnije. 

Ja to ne bih nazvao matrijarhatom, koji predstavlja samo pravnu kategoriju, nasleđivanje preko ženske linije. Nije to nikakva vladavina žena, nego su aktivnosti žena davale ton čitavoj zajednici. Iz toga je proisteklo jedno mirno društvo sa znatno manje suprotnosti i konflikta.

Prekretnica u Vašoj orijentaciji prema neolitu bilo je Vaše otkriće u Belici kod Jagodine

- Arheološka i geomagnetska istraživanja su pokazala da su tu nalazilo kultno-astronomsko središte s početka 6. milenijuma pre nove ere, najstarije u Evropi, sa monumentalnim hramovima.

Jedan hram, koji je kružnog oblika, prečnika 75 metara, posvećen je Suncu, tačnije zimskom solsticiju, drugi je trouglaste osnove dužine više od 50 metara, sa ogromnom žrtvenikom u težištu, posvećen jednom trenutku iz Mesečevog ciklusa od 18 i po godina.

Sve je to na neolit bacilo potpuno novo svetlo u odnosu na ranija saznanja. O Belici sam napisao knjigu, i ne bi čovek mogao da poželi više u svojoj karijeri.

Da li je ikada bilo ozbiljnih istraživanja na Medvednjaku?

- Podsetiću Vas da je svojevremeno sa izložbe o neolitu u Galeriji SANU nestala jedna značajna figurina sa Medvednjaka, posle čega je Srejović, kao kompenzaciju, preduzeo arheološka istraživanja na tom lokalitetu.

Nažalost, rezultati tih istraživanja nisu objavljeni. Postoji samo jedan katalog. Taj lokalitet je zatim pao u zaborav.

Možda ne sasvim, zahvaljujući kolekcionarima...

Pre desetak godina Branko Najhold, kolekcionar iz Zemuna, objavio je svoju kolekciju sa Medvednjaka. Tu su publikovane neke od najlepših figurina protostarčevačke i vinčanske kulture

-Posle Najholdove knjige, jedan kolekcionar iz Smederevske Palanke ponudio mi je da objavim njegovu zbirku što sam dočekao rečima: „Bože, da li je to moguće. Pa ceo život čekam taj Medvednjak."

Postoji nešto što se zove senzacija, kao postupak saznavanja kada ste s nekim ili nečim prvi put u kontaktu: najobjektivniju sliku steknete u baš u tom prvom kontaktu. Ja sam u tom trenutku shvatio da imamo nešto izuzetno. To je intuicija.

Od Muzeja iz Smederevske Palanke dobio sam zatim fotografije predmeta i iz njihove zbirke. A onda se pojavio prof. Zoran Bojanić koji mi je slao kutiju po kutiju sa predmetima iz Medvednjaka iz svoje zbirke. Tako je formirana ogromna fototeka, velika baza podataka o arheološkoj građi sa Medvednjaka.

Veći deo tog materijala potiče iz privatnih kolekcija, da li Vas je taj podatak onespokojavao?

- Tako je. Zbog toga su bile neophodne ekspertize da bi se utvrdila autentičnost. Za predmete od kostiju trebalo je utvrditi od kojih životinja potiču, angažovali smo vrhunske arheozoologe, ornitologe, istoričare umetnosti, mineraloge, petrologe... Taj posao je trajao godinama. Da je to rađeno pod okriljem neke institucije za to bi bili potrebi timovi, finansiranja... i ko zna koliko bi trajalo.

Veoma su insteresantne čovelikolike figurine sa Medvednjaka

- Postoji mišljenje da je ta plastika služila kultu plodnosti, što je tačno, ali nikada nisu date pojedinosti o tome. Ikonografija i sugestivnost predmeta sa Medvednjaka omogućava da saznamo neke nove stvari. Ja ne mogu u ovom razgovoru sve da objasnim i ispričam. Priča je obimna i složena.

Recimo, mi imamo oko stotinu celih figurina, većina je namerno polomljena.

Šta znači taj akt lomljenja?

- Nije svejedno da li je figurina nađena u naselju ili van njega. Sve to ima specifično značenje.

Na primer, ako je pronađena u polju, i to polomljena, to znači izlučivanje kultne energije sakupljene u figurini.

Na znatnom broju tih figurina nalaze se perforacije po obodu lica, na potiljku i na najisturenijim delovima tela, na karlici, na laktovima... Postojalo je mišljenje da je to služilo za umetanje nekih perca, cvetova... Međutim, shvatio sam da su te rupice na figurinama služile za fiksiranje maski i odgovarajuće odeće.

O čemu govore motivi na figurinama?

- Postoji čitava serija antropomorfnih figurina sa Medvednjaka i drugih lokaliteta, gde na njihovom temenu postoje spirale, meandri, cik-cak linije, to je interpretacija onoga što se zbiva na nebu, što prati stvaranje oblaka i kiše.

Na licu se mogu videti vertikalne i kose duži koje idu preko čela ka očima, mestu gde se taj sadržaj iz nebeskih sfera akumulira, to može da bude ili voda ili seme koje oplođuje. 

Često imate prikaz suza, predstavljen kratkim zarezima sa donje strane očiju ili duže linije koje idu do brade; to je put vode ka telu, personifikaciji žene i plodne zemlje, oranice.
A na vratu tih figurina, gotovo redovno, postoje jedan ili dva V ureza a to je dalji put božanskih tvari ka telu. A telo je simbol zemlje i život sveta.

Ta priča o vinčanskoj plastici je neverovatno velika i uzbudljiva, potrebni su nam sati i dani da sve te detalje objasnimo. Uostalom, sada o tome postoji knjiga, a dosta se odmaklo i pisanju nove, Medvednjak, knjiga 2, koja se usresređena na semiotiku i estetiku plastike i prikaze maski sa Medvednjaka.

Šta Vas je u ovoj priči najviše dotaklo?

- Neverovatna je priča o maskama. Postoje maske na kojima nema nikakvih pojedinosti osim otvora za pričvršćivanje. Takva maska je služila za pokrivanje ili sakrivanje lica. Ili, pak, da bi se skidanjem maske otkrio pravi, do tada sakriveni identitet.

Šta nam poručuju zoomorfne figurine?

- Izuzetno su brojne i zanimljive hibridne predstave zmije sa glavom jegulje ili ptice. Zmija je biće koje živi na zemlji i u zemlji, a ptica leti u nebo; to je čitava serija simbola koja povezuje podzemlje i zemni svet sa nebeskim entitetima.

Postoji mnogo figurina načinjenih od pršljenova životinja...

- Iznenađujuće je kako su umetnici sa Medvednjaka uočavali u reljefu pršljena najrazličitije životinje iz svog okruženja i predstavljali ih u stilu minimal-arta, katkad čak veoma realistički, a da izvorni oblik kosti ostane netaknut.

Naslov Vaše knjige je Medvednjak - duhovno središte iz neolita. Kaje su karakteristike tog duhovnog središta?

-To je suština tog lokalita. Pored više hiljada kultnih predmeta, koliko ih nema ni na jednom drugom neolitskom lokalitetu, o tome govori kodifikovano obeležavanje brojčanih vrednosti povezanih sa protokom vremena.

Veoma učestalo se javlja 28 duži i 28 zubaca ili 12 duži, 12 zubaca, 14 žlebova, što simboliše cikluse Meseca i Sunca. A pored perforacije na jednom disku urezano je 28 žlebova, a na njegovom konusu 364 zareza, pogađajte o čemu se radi.

Arheolozi i novinari moraju svašta da znaju, a ispadne ništa dovoljno. Moja ideja od početka je da pružim osnovu specijalistima koji će se mnogo bolje nositi sa nekim aspektima Medvednjaka, nego što sam ja to u stanju.

Srećom, imao sam veliku podršku našeg čuvenog astronoma Milana Dimitrijevića, čija bibliografija iznosi više od 500 jedinica, Rastka Vasića, našeg vodećeg arheologa, Sanje Bajić, pionira arheastronomije u Srbiji, koja mi je pomogla da neke stvari bolje sagledam.

Nažalost, ova priča ima i tamnu stranu...

-„Divlja" iskopavanja se neprestano vrše, pronađeno blago se prodaje širom zemlje i sveta. Ono što je krajnje čudno, postoji potpuna nezainteresovanost lokalnog muzeja koji se nalazi u neposrednoj blizini, nadležnog zavoda za zaštitu, Ministarstva kulture...

Divno je što su izdvojena sredstva za istraživanje vinčanskog lokaliteta Vitkovo i što se izdvaja veliki novac za Vinču, mada ne znam šta tamo može da se uradi jer je lokalitet dosta uništen, njegov najznačajniji deo je završio u Dunavu. No, bez obzira, dobro je da se nešto uradi, ali ne mogu da razumem tu potpunu pasivnost nadležnih kad je reč o Medvednjaku, koju je novinar Boris Subašić okarakterisao: „Ispašće da se Medvednjak nalazi samo u Vašoj knjizi".

Predmeti iz Medvednjaka su u privatnim zbirkama i neko bi jednog dana mogao da kaže da je sve to bila fantazija?

- Lokalitet još uvek postoji, ali bi svako, iz svoje nadležnosti, trebalo da obavi svoj profesionalni zadatak. 

Kolekcionari koji su mi ustupili svoje kolekcije na ekspertize i fotografisanje, imaju svest o značaju njihovih zbirki. Oni bi svoje zbirke ustupili kao legate Muzeju. Čak je o tome bilo razgovora i sa nadležnima iz lokalnog muzeja.

Medvednjak je za mene metafora našeg odnosa prema kulturi. Imate nešto izuzetno, najznačajniji i najatraktivniji lokalitet iz neolita, nešto čega nigde nema, a odnos prema tom nalazištu je ignorantski.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">