Boris Mitić: Treba usporiti, preispitati prioritete, ukrotiti umišljenost

Boris Mitić je rođen u Leskovcu, diplomirao je masmediologiju u Kanadi, radio je godinama u medijima, da bi se zatim posvetio dokumentarnom filmu. Snimio je četiri filma – „Lepa Dijana“, „Unmik Titanik“, „Doviđenja, kako ste?“ i „Slatko od Ništa“.

Oni su prikazani na oko dve stotine svetskih festivala i dvadesetak međunarodnih TV kanala, i osvojili su oko dvadeset i pet nagrada. Od prvog filma je razvijao osoben dokumentaristički stil, specifičan humor, interesovanje za neobične teme.

Na primer, u poslednjem filmu Slatko od ništa, istraživao je Ništa, dok je narator tog meditativnog putovanja bio Igi Pop.

Boris Mitić je uz odgovore na naša pitanja, čitaocima sajta RTS-a prosledio i linkove na kojima mogu da vide njegove filmove Slatko od ništa i Lepa Dijana.

Trenutno živiš u Zagrebu. Kako teče život posle prvog udara koronavirusa? Kako je bilo u Zagrebu od sredine marta, i kakva je situacija danas?

– Bilo je prazno i prijatno, a sad se sve malo uzvrpoljilo, uz primetni porast negativnog sarkazma.

Ljudi ovde inače previše umišljaju da zaslužuju nekakav evropski standard, maltene po automatizmu, pa im korona, zemljotres i ekonomski grč dođu kao trostruko spuštanje na zemlju, što po meni uopšte nije loše.

Implikacije ove globalne epidemije su brojne, zdravstvene, ekonomske, društvene, političke, psihološke. Da li je tebi na neki način globalna epidemija inspirativna za umetničko stvaralaštvo?

– Pandemija je samo jedna od brojnih aberacija u sistemu, malo je licemerno kukati na nju, a ignorisati ostale. Ja se trudim da filmovi koje pravim budu što vanvremenskiji, pa me korona nimalo ne dotiče, osim u smislu opšteg zastoja svega i na taj način dobijenog vremena.

Što je zapravo taman, jer je meni slobodno vreme sasvim dovoljna inspiracija.

Tvoj poslednji film Slatko od Ništa na kome si radio godinama, postigao je veliki uspeh u celom svetu. Između ostalog, nedavno je objavljeno da je film proglašen za najgledaniji dokumentarac 2019. godine, na uticajnoj globalnoj platformi za arthaus filmove MUBI. Ništa sugeriše nihilizam, ali je film zapravo anti-nihilistički, pa u vezi sa time, koje su te ideje i osećanja vodili u dugom procesu snimanja tog filma?

– Poruka Slatkog od Ništa je zapravo slična poruci korone – banalno rečeno: da treba malo usporiti, preispitati prioritete, ukrotiti tu umišljenost.

Pored estetske i dramaturške neobičnosti, u kojoj gledamo kadrove Ničega dok slušamo Ništa koje nam se po prvi put obraća, publici širom sveta je očigledno bila zanimljiva i ta subverzivno-utešna diskursna nota koja provejava kroz celi film, a koja je i mene iznenadila.

Ispostavilo se da je Ništa i poželjno i nužno anti-telo za naš lični i kolektivni imunitet.

Dokumentarnim filmom si počeo da se baviš pre skoro dvadeset godina, i sa prvim filmom Lepa Dijana si postigao veliki uspeh. Pre toga si radio kao novinar, a često kažeš da si pobegao od novinarstva u dokumentarni film. Ipak, da li ti je bavljenje novinarstvom pomoglo u snimanju filmova, i kako, ako jeste?

– Novinarstvu sam zahvalan za fantastičan indirektan uvid u najraznovrsnije sfere društva, ali su mi vremenom novinarsko lešinarstvo, poltronstvo i impotentnost postali toliko degutantni, da sam nakon marta 2004. dao otkaz na fantastično plaćen posao u jednoj stranoj novinskoj agenciji i krenuo samostalno da se bavim dokumentarnom filmom, maltene od nule.

Ono što sam pak pokupio u tih nekoliko godina novinarstva na globalnom nivou jeste podsvesni osećaj za „globalno“, tj. kako lokalne priče učiniti univerzalnim. To je u dobroj meri i predodredilo međunarodni uspeh mojih filmova.

Trenutno radiš na pripremi novog dokumentarnog filma A šta sad, a šta tad, koji je inspirisan roditeljstvom. Imajući u vidu tvoj uvek neobičan, autentičan i često apsurdan pristup u obradi stvarnosti, na koje sve načine te roditeljstvo umetnički inspiriše?

– Trudim se da i filmskom i roditeljskom stvaralaštvu pristupam podjednako autorski. Novi film je oda kreativnom roditeljstvu, snimljena u jednom 90-minutnom kadru punom do sada neviđenih specijalnih efekata, tokom kojeg se moje troje male dece prisećaju svog detinjstva, iz perspektive svoje buduće zrelosti.

Univerzalnosti, samoironičosti i utešnosti ni tu neće manjkati.