Jelena Lengold: Često me zaskoči osećanje prolaznosti i svest o tome da vreme brzo izmiče

Književnica Jelena Lengold se prvi put predstavila čitaocima 1982. godine pesničkom knjigom „Raspad botanike“. Objavila je još pet zbirki poezije do početka devedesetih godina, zatim je usledilo nekoliko odličnih pripovedačkih knjiga, pa još jedna zbirka poezije - „Bunar teških reči“ 2011.

Posle pauze od skoro jedne decenije, ovog meseca biće objavljena nova pesnička zbirka Jelene Lengold pod nazivom Mutni nagoveštaj kiše.

Ova pesnikinja, pripovedačica i romansijerka, dobitnica važnih književnih nagrada: „Biljana Jovanović“, Evropske nagrade za književnost, „Andrićeve nagrade“, nagrade „Đura Jakšić“, „Jefimijin vez“, kao i priznanja „Žensko pero“, ponekad, u diskretnom šarmu svog zatvorenog sveta dozvoljava sebi da živi naslove svojih knjiga priča, romana ili pesničkih zbirki: da nikada ne bude U tri kod Kandinskog, da sluša neku tišinu kao iz Sličica iz života kapelmajstora, posmatra Prolazak anđela, da ima svoj Raščarani svet i Vašarskog mađioničara, da je hrabra da pogleda u Bunar teških reči, a jedino je iz mraka može zaskočiti i uplašiti osećanje prolaznosti.

U junu mesecu očekuje nas Vaša nova pesnička zbirka posle skoro jedne decenije. Šta je razlog tako duge pauze?

– U međuvremenu sam napisala dve zbirke priča i jedan roman, to je zahtevalo neko vreme, a pesme sam, paralelno s tim, pisala svih ovih godina i čekala da ih se nakupi dovoljno za zbirku.

Svaki pisac je priča za sebe. Moj je slučaj takav da, što sam starija, poezija sve više odlazi od mene. Retko je pišem, još ređe se osećam kao pesnik.

Žao mi je što je tako, ali tako je.

Naslovi Vaših proznih i pesničkih knjiga imaju jednu nežnu radost, ali i pomalo neke šćućurene drskosti. Koji ste sada naslov odabrali i kako biste objasnili poeziju sa kojom ćemo se sresti, evo za nekoliko dana?

– Knjiga se zove Mutni nagoveštaj kiše, a izdavač je, kao i obično, Arhipelag. I evo, otkako sam je dala u štampu, kiša ne prestaje da pada svakoga dana, tako da sam se skoro već pokajala.

Šalu na stranu, učinilo mi se da je to lep, nenametljiv, naslov, koji nagoveštava izvesnu melanholiju ove knjige.

Interesuje me da li sa većim strahom očekujete reč kritike i čitalaca kada je proza ili poezija u pitanju?

– Kod nas je ozbiljna književna kritika skoro izumrla, zajedno sa ozbiljnim književnim časopisima, i zajedno sa celokupnim kolapsom u kulturi.

Tako da je ostalo malo imena u književnoj kritici do čijeg mi je mišljenja stalo. Ja imam neke svoje čitaoce i ne bih mogla da kažem da osećam strah, ni zbog poezije, ni zbog proze.

Istinski, ja sam došla u godine kad više nemam potrebu da se dopadam bilo kome, i to je veoma ugodno.

Kome ste vreme tokom globalne izolacije na stvaralačkom planu raspoređivali, poeziji ili prozi? Ili ga je napokon bilo dovoljno za sve drugo?

– Moj život se ni u čemu nije razlikovao od onog koji inače živim, osim što sam morala češće da perem ruke i podove. Sve ostalo je bilo isto. Ja inače komuniciram sa malo ljudi i provodim vreme u čitanju i pisanju.

Sređivala sam ovu zbirku pesama, i čim je vanredno stanje prošlo, poslala sam je izdavaču.

Da li ste tokom pandemije nekada pomislili da je prekasno, da ste nešto hteli drugačije da uradite, na privatnom ili književnom planu, kao u jednoj vašoj priči. Da li ste se suočavali sa takvim strahovima?

– To je jedno osećanje koje mene često zaskoči iz mraka, čak i nevezano od pandemije i bolesti. Osećanje prolaznosti i svest o tome da vreme užasno brzo izmiče kroz prste.

Mnogo je toga što bih u životu uradila drugačije da imam priliku, ali nije loše ispalo ni ovako. Znajući sebe, koliko sam u suštini inertna i zatvorena u svoj svet, dobro je da sam i ovoliko uradila, i podelila sa drugima.

Mislite li da će kultura u narednom periodu obilovati iskustvom kovida 19?

– U SF literaturi ta je tema već odavno napisana, a stvarnost sada samo realizuje ono što je književnost anticipirala.

Nije dobro kad se knjige pišu odmah po nekim aktuelnim zbivanjima, to veoma retko ispadne dobra književnost. Uglavnom je potreban izvestan istorijski odmak za tako nešto.

Koji ste sada književni izazov sebi postavili?

– Prava reč, izazov. Počela sam da pišem novi roman, a kad će biti, i da li će biti, zapravo ne znam. Stalno u životu iskaču neke nepredviđene okolnosti, uglavnom neprijatne, koje nas ometaju u miru.

Da nije toga, čovek bi mogao vrlo lepo da živi. Ali život je sve drugo, samo ne mirna reka, o kakvoj sam oduvek maštala.