Читај ми!

Милош Црњански у Сан Виту ал Таљаменто: Излазак из анонимности

Kада је Милош Црњански, у једном од Kоментара на Лирику Итаке, рекао како је „самоћа непознатог песника један од најдубљих доживљаја песника“, одредио је тиме многе од наших потоњих животних стаза, и корака учињених на тим животним стазама. Нас који верујемо у предодређења такве врсте. Била је година 1918, када се велики песник и мученик вратио из Великог рата и у својој Иланчи, поред мајке која га је гледала дрхтавих усана, почео да привикава на живот у миру и забасао на неко књижевно вече у Новом Саду на коме се мудровало о Дучићу. Анонимност и самоћа морају се у овом тексту који следи узети као полазне претпоставке једног доживљаја аутора овог текста који се никад неће поновити, нити се може копирати.

Пре неки дан је објављен прилог сараднице РТС-а из Милана, Сање Лучић, о изнимно занимљивом омажу учињеном Милошу Црњанском у Италији. У једном градићу, дубоко утканом у његов садржајни животопис, отворена је стална музејска поставка посвећена српском песнику. Градоначелнику тог градића у покрајини Фурланија-Јулијска крајина, дошла је, наиме, до руку једна песма нашег барда. И тако је то кренуло. Градић се налази у подножју Доломитских Алпа, и смештен је поред речице Таљаменто. Име му је Сан Вито ал Таљаменто.

Аквилеја и Аквила

Била је година 2012. када сам се, са оном коју сам узео за жену, што би рекао писац Љубави у Тоскани, упутио баш тим трагом. Добро, не баш у Тоскану, али смо моја жена и ја наумили да тог лета добацимо до Вероне. Полазна станица тог дела пута до Италије била је истарска обала, Ровињ је био међустаница на путу од Београда до Венета, покрајине Италије и њених двају застава Лепоте, Венеције и Вероне.

Пут је од Београда подразумевао много километара, и много градова, укључујући Тјентиште, Требиње, Дубровник, пловидбу Либурнијом до Ријеке, потом – возећи искључиво малим путевима јер аутострада није вожња, то је борба за живот – Ровињ, Трст, Монфалконе, Аквилеју, најважније археолошко налазиште читаве Италије, Вићенцу и напокон Верону.

У Via Mazzini, под ноћним светлима канделабара која се одбијају од беж камена којим је улица поплочана, дошавши до краја, првог дана кад смо стигли и једва успели да вечерамо у последњој отвореној пицерији Вероне, сударамо се са зградама којима се улица завршава. Поглед на десно, низ Via Capello не открива много (иако је тамо двориште са Јулијиним балконом ког нећемо видети јер су гужве незамисливе, а уосталом какав Ромео каква Јулија какав балкон, то је све у Шекспировом уму) а онда поглед на лево... и пред нама ће се отворити Piazza del Erbe, са њеним мистичним ноћним осветљењем фасада осликаних фреско техником. Моја жена ће уздахнути и стегнути ме за руку: „Ово је превише“. Сложио сам се с њом.

Описи Вероне захтевају посебну причу, а то нам сада није тема; само кроки келнерице у пицерији, младе Бразилке, која меша Аквилеју (Aquileia) из које смо дошли и Аквилу (L'Aquilla), у регији Абруцо, у којој је три године раније, априла 2009, био разорни земљотрес. Terremoto, каже кариока желећи да потврди своје новоусвојено знање о Италији, и дрма празну столицу, енергично, руком. Схватам да се ради о земљотресу, и сећам се новинских наслова и имêна места; објашњавам јој шта је Аквилеја, описујем старо злато у накиту Римљанки које је под земљом боравило 2.000 година а сада је у витринама Археолошког музеја, она се замисли и каже: „Посетићу Аквилеју“. Честитам јој на јакој жељи за инклузијом у нову средину, предвиђам јој, на мешавини италијанског (који никад нисам учио) и енглеског (који јесам), успех у Италији.

Потом нас, наредних дана, на улицама чекају улични забављачи, индијски факири који лебде у ваздуху, свирачи свих нота, улични глумац који одглумљује побеснелу бебу (помало језовит у својој уверљивости).

И кад четвртог дана у Верони дође то јутро када ћемо поћи назад, док моја жена пакује своје звецкаве стварчице у несесер и затвара торбу, ја испијам кафу за столом на балкону нашег хостела и, као толики мушкарци у историји света који су савладавали даљину да би жену одвели у бољи свет, или до хране, или до воде, или макар до радње са дисконтном гардеробом... одабирем пут којим ћемо се вратити. Аксиом је да то не буде исти пут којим смо дошли (ко би га више и погодио) и да то не буде ни метар аутостраде. На старој, ретро папирној карти, презриво се лишавајући услуга ГПС навигатора и његовог скрени десно скрени десно скрени десно СKРЕНИ ДЕСНО... промашио си! осматрам те дупле жуте, црвене, танке црвене и најтање беле пруге које вијугају и преплићу се на простору између Алпа и Јадрана, видим Венецију, она је неки оријентир, на крају је Трст... и тада, тај моменат кад се нешто деси а ви не знате шта се десило, знам да треба да вратим поглед, да сам видео нешто... али шта, дођавола, та карта је тако ситна а очи више нису тако прецизне... и тада га угледам: малим црним словима, изгубљен у мноштву тих места око Порденонеа, у долини испод Доломита: Сан Вито ал Таљаменто. Погледам своју жену која стоји пред огледалом, и кажем:

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим...

Моја жена се окреће према мени. Гледа ме и чека. „Нашао си пут?“ Kлимам главом и склапам карту.

Планине увек држати за леђима

Док наш „пежо“ клизи италијанским путевима, ја јој објашњавам да је то мало место ка коме идемо важно; приповедам јој о војевању Милоша Црњанског у Првом светском рату, том лудачком сплету невероватних околности које је режирао комичар Буца како га Црњански назива, у основним цртама јој објашњавам ко је тај комичар у Kоментарима Лирике Итаке, зажарено објашњавам да је путовање основна мисао и филозофија Милоша Црњанског, да комедијант случај управља нашим животима и да ми ту не можемо и не треба да радимо ништа, да на саму Итаку никада не можемо доћи јер је и Kавафи рекао да од Итаке не треба да очекујеш да ти да богатство јер ти је дала нешто вредније: дала ти је путовање, и да сада и нас, мале и анонимне, води та логика пута по којој морамо да видимо место у којем је Милош Црњански, песник Стражилова, Сеоба, Дневника о Чарнојевићу, Љубави у Тоскани... провео, као аустроугарски солдат, своја два ратна месеца између крвавих бојишта око реке Пијаве. Моја жена чепрка по торбици, тражи флашицу с водом. „Kад морамо – морамо“, каже.

Вијугали смо равницом. Мештани су ме упућивали, кад год карта није више била довољна, дестра, синистра, ротонда, дестра, ротонда, синистра... све сам их разумео. И на крају је, пред самим Сан Витом, пут био затворен црвено-белим саобраћајним таблама. Мештанин мојих година схвата, док га кроз прозор молим за неку помоћ да стигнем у Сан Вито, да нас двојица морамо сад да нађемо алтернативни пут, почиње да говори, па ме погледа: „Имаш ГПС“? Одмахујем главом, он уздахне, па настави, али ја га више и не слушам, пратим његову руку, та рука, високо подигнута, показује ми заобилазни пут, као она рука Црњанског у Суматри којом наш песник додирује врхове Урала, тако и Италијанова рука у том покрету додирује врхове Доломитских Алпа, пада ми то у очи али не могу то да кажем, није ни време ни место а постоји ту и нека језичка баријера, и ја, после недељу дана на путу, осећајући географију без гледања у карту, географија је уцртала своје координате у мене, па тако стопљен са пејзажом, кажем: Grazie и окрећем ауто, правим полукруг осматрајући увек иза себе сенку Доломита, те планинчине морају да ми буду иза леђа, карта на овом путу више није потребна, ГПС поготову, и тако без грешке налазим градић у који улазимо кроз аркадни улаз од црвене цигле, где, смештеног уз средњовековне куле које творе вратнице града, проналазимо хотел "Patriarca" пред чијим улазом, са два точка на тротоару, остављам загрејаног „пежоа“ и улазим у предворје са рецепцијом да упитам за слободну собу. Имали су је.

Questa machina serba

Док рецепционер и ја размењујемо генералије и док мој пасош атерира у павоугаони касетни отвор старинске рецепције, у хол улазе два висока, лепа карабињера, уочавам беспрекорну елеганцију тегет панталона са црвеним пругама низ ногавице. "Questa machina serba?" пита високи карабињер озбиљним гласом. „Овај српски ауто, чији је?“ Ја се идентификујем, кажем да ћемо брзо, тек сам минут и по унутра, само да оставим пасош... У реду, каже карабињер, али пожурите, ово није место за паркирање. Kлимнем му главом и већ сам напољу, препаркиравам на паркинг иза хотела, моја жена уноси своју мању торбу, њен комплет за једно ноћење, и ту смо. Барде, ево нас, и то не грешком!

Градић је, међутим, док смо се ми спремили за излазак, већ био почео да тоне у ноћну обамрлост. Није то више Италија Марчела Мастројанија, који у Риму, у белом сакоу, вечерава у три ујутру и тера даље кера спроводећи филозофију Dolce vita; ово је Италија 21. века, једно мало, неважно, анонимно место које у 9 увече замире, и у коме ни за око онога који зна шта треба да тражи не могу бити уочљиви никакви трагови боравка једног српског песника сто година раније.

Морало се, међутим, јести. На крају дугачког, уског трга којим доминира звоник катедралне цркве, Дуома, из 15 века, излазимо из средњевековног језгра и одмах пред нама, у Via Belunello, искрсава ресторанчић који се чини да ради.

Ђардино са столицом за љуљање

Улазимо али је унутра мрак. Позивам тихо и из неке позадине пред нама се појављује матрона љубазног осмеха, и за њом њена ћерка. Оне су газдарице, и кажу да раде, да можемо да седнемо у ђардино. Седамо, дакле, у то унутрашње двориште пуно биљака и цвећа, то је заиста прави врт, моја жена одмах уочава столицу за љуљање, љуља се док нам мати доноси пића а за вечеру каже отприлике да они више ништа немају, али да она може да нам спреми још по порцију ригатона у једној од безбројних врста италијанских сосева који подразумевају парадајз и босиљак, биљку која је мој имењак. Наравно да можете, кажем ја, захвалан судбини што ми је још једном на путу до Итаке дала храну.

И кад смо појели те ванредне, домаћицином руком спремљене, ригатоне и док смо отпијали лагане гутљаје белог и црвеног вина из околних виногорја, мајка и ћерка, које су се представиле као Лина (мајка) и Паола (ћерка) нас питају како нам се свидела храна, да ли нам је добро. Седе с нама, само нас је четворо у ђардину. Тада нас Паола пита зашто смо из Србије дошли у Сан Вито. Она веома слабо говори енглески, ја сам уморан за ментални напор италијанског, гледамо се и ја само кажем: „Због једног песника“. "A causa di un poeta". Паола ме зачуђено гледа, и видим да би хтела неко појашњење тог лаконског одговора, али она ћути. Тада у ђардино улазе неки мештани који су стални гости, Паола устаје и ја плаћам, са обећањем да ћемо ујутру ту попити кафу. Паола нам махне док излазимо.

Сутра нас је из дубоког, окрепљујућег сна, пробудило неко комешање под прозором. Отварам га и видим доле потпуно измењену слику, као у филму Стивена Kинга у коме би јунак преспавао 20 година и пробудио се у сасвим измењеном крајолику. Покушавам да схватим шта се десило и најзад увиђам: током раног јутра на трг испред хотела, и, касније ћемо видети, на читав главни трг, Piazzu Maggiore, постављене су тезге са домаћим производима у виду огромних сирева, кобасица, вина као и пластичних папуча кинеске производње јер кинеске пластичне папуче, жице и чачкалице свакако постају заштитни знак нашег света. Петак је, наиме, а петак је весели дан у Сан Виту, што моју жену, још поспану, пожури са расањивањем. Жене воле такве догађаје.

И тако смо све то, наравно, обишли, ја сам гледао те колутове сирева од којих је један имао у називу бренда реку Пијаву, моја жена је тражила да је сликам испред штанда са рубљем који је као неку гротескну заставу глобалистичког конзумеризма имао разапете црвене женске гаће ненормалне величине, а поглêдали смо искоса и у хиперреалистичне слике дречавих боја са приказима локалних видика насликаних руком локалних мазала.

Terremoto у Сан Виту

И тада сам ја заокренуо ка ђардину Лине и Паоле. Требало је попити опроштајно пиће и откинути се одатле, ледена вода из Доломита хладила је наша уста на градским чесмама отвореног тока, на чесмама без славине, мокрих лица смо тог летњег јутра, моја жена и ја, ушли у познати ђардино. Унутра је било бучно. Паола нам је махнула и насмешила се, прошли смо као и синоћ кроз унутрашњост ресторана и сели за исти сто у ђардину. Паола је питала како смо спавали, а ја сам јој потврдио да ми се јако свиђа у њеном градићу и да је ова народна смотра врло садржајна. Насмејала се и донела пиће.

За столом до нас група веселих стараца играла је карте и гласно разговарала, како само Италијани то умеју. Одједном, чује се тресак, нога од столице једног од играча пропада између две даске у бродском поду те вртне терасе, он се руши са столице и у паду лактом удара по столу, сто се преврће и са њега падају и разбијају се чаше са стола, ми прискачемо да подигнемо неповређеног старца који се смеје, а у ђардин ступа средовечни мушкарац сувог, испошћеног лица са траљавом брадицом који застане, погледа ту сцену, и пита: "Terremoto?" Опет, дакле, неки земљотрес. Смех се заори ђардином и Италијани углас почињу да му објашњавају шта се догодило. Он, без покрета иједног мишића на лицу, седа са њима.

И тада ја, ослушкујући у тој галами тихи звекет ледених коцки у мом кампарију, и мехуриће киселе воде како шуме у тој чаши, док моја жена са занимањем гледа поспремање крша осталог после картарошевог пада, погледам у унутрашњост сале: Паола, насмејана, пере руке после чишћења срче од полупаних чаша и објашњава околности случаја гостима за шанком. Устанем, приђем том шанку и замолим је да дође са мајком. Она позове Лину, и гледа ме упитно. Вадим апарат и моја жена нас слика. И тада ја кажем Паоли: „Можеш ли да седнеш на кратко са нама?“ Гужва је, и Паола има посла, али седа и са знатижељом ме гледа. „Ипак морам да ти откријем разлог мог доласка овамо“, кажем. Има довољно италијанских речи у тој реченици, разуме ме. И тако ја почнем причу на италијанско-енглеском о највећем песнику мог језика, Милос Церњански, кажем на Италијанима прихватљивијој варијанти бардовог имена, и о томе како је током Првог рата неко време провео у долини Пијаве, погрешно од стране аустроугарске команде у Бечу прекомандован ту.

San Vito al Tagliamento, 1918: Never more

Започињем тиме да је Церњански своју најзначајнију збирку песама написао у том рату, по рововима и болницама. Једна од њих се, кажем, зове Прича, и говори о удаљеној визији Лепоте које се Песник сећа као невине и танке, и њене косе, топле, у недрима голим. Innocente e esile. Innocent and thin. Дочаравам и покретима руку ту невиност и тананост. Помињем и тај мирис багрема пре уранка. Before sunrise. Паола разуме. Долазим до краја песме, где наш јунак каже да не зна где ће догодине бити, кад багрем опет замирише, и да у тишини слути да се њеног имена, suo nome, неће моћи сетити. Never more. Никад више.

Добро, препричали смо песму на начин младих мушкараца који су раних седамдесетих по плажама Јадрана пумпајући мишиће препадали странкиње, и сад долази финале, и Паола то осећа. „Испод песме“, кажем док за суседним столом пљуште кечеви и пубови, „налази се једна напомена, која је саставни део песме“. Una nota. „Аха“, каже Паола. „Ту пише“, кажем ја, „следеће: San Vito al Tagliamento, mille novecento dieciotto“. Сан Вито ал Таљаменто, 1918.

Лето је, топло јутро, али Паола трља подлактице, и моја жена трља подлактице, најежене од толике количине сврсисходне случајности скупљене, баш сад, и баш овде. „Ето, Паола“, кажем устајући јер гости навиру и живот тера своје и пут, пут тражи своје јер Итака чека, Итака увек чека, „зато сам дошао у твој лепи градић“.

Век касније, у градићу неважном, скрајнутом, поново се, ето, залелујала, у ђардину иза старе камене куће, та витка сенка песникове драге, сањане у рововима и крвавом блату. Та драга Милоша Црњанског, и та његова Прича о њој, мирис њене топле косе и багремовог цвета који никако да избледе, обриси њених груди и њено име које нам измиче као сен у магли, као младост која пролази брзо... све то заувек остаје у високом хладном ваздуху изнад доломитских снегова, као што на сликама старих мајстора провидно сијају лица Мадона недокучивог осмеха и лепоте. Никад више то неће бити заборављено, све зато што једног младића, изнуреног ратом и свеприсутношћу смрти, није мрзело да усред тог кала и сумпорног смрада, у једном, рекосмо то, скрајнутом и неважном граду у који је доспео грешком, напише једну кратку Причу која је прескочила век.

Док Паола точи нова пића маше нам док излазимо на Via Belunello, и позива да опет дођемо, али ја знам да сам обавио мисију: оставио сам неки траг о песнику који се није штедео живећи за поезију, песнику који је мој језик учинио важним. И нећу се вратити у тај ђардино, знам, никад више.

                                                                 * * *

У Београду сам, те јесени, замолио пријатељицу Марину Митровић, преводитељку за италијански, да ми преведе Причу. Не наводећи нигде на коверти своју адресу, потписујући се само као Бојан, послао сам Паоли и њеној мајци оригинал Приче и један знатно побољшан превод у односу на онај мој, летошњи...

И тако, барде, остали смо анонимни. У Сан Виту ти то, међутим, више ниси, треба то да знаш. Твоја Прича је другим путевима, не преко мене, стигла до градских власти Сан Вита, али је стигла. У овој 2020. која није штедела ни нас ни Италијане ни остатак света, то је, бар за неке од нас, утешна ствар.