Nigerijski muzičar Fela Kuti je sedamdesetih godina prošlog veka snimio tridesetak albuma zbog kojih se danas smatra najvećim afričkim muzičarem svih vremena. Ali on je bio mnogo više od muzičara. Govorio je i pevao o društvenoj nepravdi, kolonijalnom mentalitetu, neoimperijalizmu i njegovim lokalnim marionetama. Njegova popularnost u Nigeriji bila je ogromna. Zato su ga zatvarali, prebijali, zapalili studio, ubili mu majku, zato i nije postao globalna zvezda. Njegove poruke su i danas žive.

„Džejms Braun je ukrao moju muziku."

Samo da je ovo izgovorio, Fela Kuti bi ostao upamćen. A kako je iza sebe imao na desetine sjajnih ploča i ogromno kulturno pokriće da to kaže, možda u rečenom ipak ima neke istine? Makar poetske.

Od 1971. do 1977, Fela Kuti je stvorio preko trideset albuma, od kojih se bar polovina može nazvati remek-delima. I mada se njegovo ime nekako probilo u zapadnu mejnstrim kulturu, ostalo je maglovito vezano samo za „dobru afričku muziku", kao sinonim za veselu, egzotičnu koncertnu zabavu. Felino ogromno delo suštinski je ostalo nepoznato širim krugovima, bez obzira na to što je zahvaljujući povremenim nastupima na Zapadu i retkim pločama koje su stizale iz Nigerije, još tokom sedamdesetih o njemu stvorena snažna legenda.

Ako se uzme u obzir da je pevao na engleskom jeziku, da se muzički oslanjao na zapaljivu mešavinu tada svežih američkih fanki ritmova i džez improvizacija sa cool afrobitovima (poreklom iz ganskog highlife i nigerijskog yoruba zvuka), te da je propovedao borbu protiv establišmenta u vreme kad je tako nešto omogućavalo prođu u rokenrol zajednici širom sveta - razlozi relativne nepoznatosti angažovanog afričkog muzičara postaju najblaže rečeno sumnjivi. Kao da je neka velika sila sprečavala Felu Kutija da postane ono što je po svemu morao postati, neka vrsta opšteprihvaćenog Če Gevare popularne muzike, muzički simbol borbe potlačenih širom sveta.

Vremena za ovakvo priznanje još ima, a razloga možda i više neko ikad.

Bekstvo iz Diznijeve Afrike

Fela Kuti rođen je 15. oktobra 1938. u gradu Abeokuta u Nigeriji, u porodici koja je po svemu pripadala višoj srednjoj klasi. Rođen je kao Olufela Olusegun Oludotun Ransome-Kuti, da bi kasnije promenio ime u samo­svesno Fela Anikulapo Kuti - za razliku od ropskog porekla srednjeg imena Ransome, „anikulapo" znači „onaj ko smrt nosi u svojoj torbi" - što je ukazivalo na njegovu odluku da samo on vlada svojom sudbinom. Njegova majka Funmilajo bila je feministička aktivistkinja, a blizak rođak mu je bio Vole Sojinka, prvi Afrikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Godine 1958, Fela odlazi na studije medicine u London, ali se ubrzo okreće muzičkim školama (voleo je Hendla!) i osniva svoj prvi sastav.

Njegov studentski high-life bend u Londonu nazvan Koola Lobitos, s kojim je gostovao u Los Anđelesu 1969, bio je deo njegove potrage puta na Zapad. U zemljama iz kojih je savremeni rasizam izvorno dolazio, afričke crnce, nekadašnje robove, i dalje su smatrali nižom pop-vrstom. Njima nije bilo mesta u visokim krugovima industrije zabave; samo su džezerske izbeglice iz Južne Afrike dovedene putevima američkog biznisa - kao Hju Masekela ili Mirijam Makeba - imale nekakvu zabeleženu vidljivost na top listama. A i to samo ukoliko bi se uzdržali od političkog angažmana, što će, na svoju žalost, Makeba otkriti posle venčanja s viđenim crnim panterom Stoklijem Karmajklom 1968, s kojim je, bojkotovana u SAD, morala da beži u socijalistički usmerenu Gvineju.

Fela Kuti je bio politički romantičar, a u njegovom srcu sve se promenilo zahvaljujući jednoj ženskoj osobi. Godine 1969, u Los Anđelesu, mlada Sandra Smit otišla je na obližnji klupski nastup afričkog benda koji je imao zavodljivog, harizmatičnog, uvek dobro obučenog frontmena. Posle razmene pogleda za vreme svirke, Sandra se našla pokraj šanka - kad joj je on prišao i pitao je ima li kola. Pošto je odgovor bio potvrdan, on je izjavio: „Odlično, onda ideš sa mnom". Naravno, otišli su njenoj kući, Fela je u Americi bio samo gost. 

Veza nije potrajala jer su afrički muzičari posle deset meseci prijavljeni da nemaju odgovarajuće vize, ali izdržala je dovoljno dugo da Fela pročita neke važne knjige i čuje od Sandre sve što je trebalo da zna o radikalnom pokretu američkih crnaca, o „Nation of Islam" i Elajdži Muhamedu, Malkolmu X, Anđeli Dejvis, kao i principima partije Crni panteri. Ovaj kratki politički tečaj naterao je Felu, dotadašnjeg studenta koji se samo dobro zezao, da postane samosvestan građanin sveta. Kasnije je često govorio da mu je Sandra otvorila oči, vraćajući se na ovu ljubavno-političku vezu, jednu od najslavnijih u muzičkom svetu.

Pre nego što je proteran iz SAD, Fela je svom bendu hteo da omogući jedno neverovatno iskustvo - da sviraju u Diznilendu, koji je upravo tražio afričku postavu za nastup u odeljku zabavnog parka pod imenom „Adventureland". Ali kad su na audiciji krenuli sa svojim „džejmsbraunovskim" ritmom, bili su instantno odbijeni sa obrazloženjem da oni uopšte ne sviraju afričku muziku. Svakako da i nisu svirali afričku muziku po meri diznijevskog kapitalizma i njegovog mita o srećnim urođenicima.

Srce u ritmu afrobita

Već 1971. Fela Kuti je bio vrhunski umetnik s veličanstvenim bendom jedinstvenog zvuka - ko presluša album Live s Džindžerom Bejkerom, videće da je jednako divlji i originalan doprinos rok kulturi iz Trećeg sveta u to vreme davao još samo Santana uživo.

Susret s Džindžerom možda je mogao da mu otvori vrata Zapada, jer se radilo o već poznatom mađioničaru na bubnjevima, osnivaču grupe Cream i rokerskoj zvezdi koja je imala following u svetu, ali ta je šansa propuštena kad se čuveni bubnjar uputio u Nigeriju s namerom da snima s Felom i tamošnjim muzičarima - i doživeo da mu neko pokrade opremu. Od tada se više nije vraćao skupim sa snovima o snimanju hit albuma s lokalnim muzičara na licu mesta.

Afrobit je ipak rođen tih godina, a definitivno 1972, kada je Fela kreativno eksplodirao na albumima Shakara i Open and Close, a naročito na furioznom, programskom Roforofo Fight, gde se jasno kristališe svima razumljiva poruka - protiv nasilja, agresivnosti i prostakluka. Ova briljantna stilska vežba iz slaganja elegantnih melodija, urgentnih ritmova i svima razumljivih socijalno angažovanih poruka bez suviška ideologije - temelj je svih potonjih Felinih istupa.

Godine 1973. pojavljuje se jedno od njegovih najkonzistentnijih izdanja, album Afrodisiac, a odmah potom i podjednako uzbudljivi Gentleman. Ove ploče utemeljuju imidž Fele kao revolucionara čulne revolucije, i takav umetnički identitet on će predstaviti svetu u vreme kad hipi kontrakultura stiže i do najudaljenijih predela planete, pa će, saglasno razvoju stvari u urbanim metropolama Zapada, Fela postati jedan od prvih protagonista njene globalizacije.

Njegove supermoderne afro-soul-fanki ploče upakovane u stripovski dramatične omote Lemija Gariokvua, stizale su dalje jedna za drugom: niz odličnih izdanja nastaviće se sve do 1977. i albuma Zombie. Bio je to neprekinut talas muzičkih himni, pesama za ples i pamćenje, pesama čoveka s misijom da prodrma, digne svet na noge i natera ga da konačno postane dobar.

Čekanje zvezde

Godina 1977. bila je najznačajnija i najproduktivnija u Felinom opusu. Po dostupnim podacima, snimio je dvanaest albuma, od kojih je devet objavljeno te godine, a ostali tokom osamdesetih. Nisu svi albumi bili podjednako dobri, ali neki od njih jesu bili muzička remek-dela i vrhunci Felinog zvuka: ZombieOpposite PeopleYellow FeverNo Agreement, te Sorrow, Tears and Blood.

Bio je na vrhuncu.

Ne možemo pouzdano znati da li su navedene brojke o broju Felinih ploča snimljenih 1977. sasvim pouzdane, jer je njegova produkcija bila ogromna, ali ono što možemo da tvrdimo jeste da je svet u tom trenutku bio konačno spreman za jednog velikog heroja iz Afrike.

Zahvaljujući studentima iz bivših kolonija, u Londonu i Parizu afrička muzika nije bila ništa neobično - u klubovima je nastup u afro stilu bio sinonim za dobru plesnu zabavu uz obavezno duvanje.

Do koje mere je sve već bilo spremno za pojavu velikog afričkog superstara, rečito govori niz hitova iz sredine sedamdesetih - već od benda Osibisa i ogromnog uspeha njihovog hita „Sunshine Day" iz 1975, postalo je jasno da se stvaraju nove fuzije koje imaju uspeha na evropskim top listama: afro-rok u njihovom slučaju, ili afro-disko, kao što je bio veliki hit tog leta postave Black Blood „A. I. E. (A Mwana)".

Felin viši nivo ozbiljnosti i strastvenost afrobita, bili su viđeni da budu ta nova velika stvar, što dokumentuju njegovi posebno nadahnuti albumi iz iste godine: Expensive Shit, usmeren protiv represije, i Confusion, protiv prebrze urbanizacije.

Pored toga, borba za prava ljudi iz Afrike, Azije i Latinske Amerike bila je pre četrdesetak godina velika tema širom Evrope, pa čak i u SAD. Tih godina bilo je seksi biti pobunjenik i boriti se za prava potlačenih. Jedan nemački gradski gerilac tada je rekao: „Istinska borba za oslobođenje braće i sestara u neokolonijalnom svetu vodi se u Metropolama." 

Svet je, dakle, do 1977. bio i te kako spreman za globalno prepoznatljivu figuru iz Afrike. Ali ona nije došla: najpre jer nije imala vizu, a onda su po njoj pale i teške batine.

Mesto muzičkog heroja Trećeg sveta pripašće miroljubivom momku s Jamajke koji se preselio u Englesku - iste te, 1977. godine, izašao je album Boba Marlija Exodus, posle koga je Marli s pravom upisan u planetarne zvezde.

Život je sve samo ne ravnomerna raspodela

Postoji nekoliko razloga zašto Fela nije u svoje vreme postao Bob Marli afričke muzike, ambasador svog dela sveta, svetski uticajna ličnost.

Najpre, nijedan veliki menadžer i nijedna velika izdavačka kuća nisu podržali Felu i organizovali mu veliku svetsku turneju, koju je svakako zasluživao. Njegov ogromni bend jeste bio skup za održavanje (u jednom trenutku na put je išlo 70 ljudi!), jeste da nije bio toliko poznat na svim tržištima, jeste da je cela operacija bila poslovni rizik, ali samo za početak...

Svakom poznavaocu moralo je biti jasno da se u njegovom slučaju radi o osobi od posebnog kulturnog značaja, o nekome ko je u stanju da oblikuje muzičke pravce budućnosti pa će se uloženo u njega vratiti, o nekome ko je živeo i nastupao nekoliko godina u Engleskoj i SAD, dobro upoznao tamošnji muzički biznis, što znači da je umeo da nametne svoj stav industriji - i, konačno, o nekome ko je generički autor, rođen da ga drugi kopiraju i slede.

Međutim, Felu nije pratila nijedna televizija, radio-stanice koje su ga puštale bile su isključivo lokalne, a u svetske metropole stizale su najčešće samo retke i skupe uvozne ploče, da bi tamo oduševljavale šačicu posvećenih ljubitelja afričke muzike. Priča o Feli bila je legenda sedamdesetih, ali živa legenda - čiji je glavni junak živ, ali odsutan.

Oni koji temu posmatraju usko stručno, razloge Felinog neuključivanja u mejnstrim vide u tome što se tadašnja muzička industrija - mada je format albuma u to vreme bio više nego ikad prihvaćen i komercijalan ‒ ipak vrtela oko formata singla, odnosno hita, a Fela nije imao pesme od 3 minuta, nego pesme od 13 do 30 minuta. Zatim, nije imao svetsku distribuciju albuma o kojoj bi brinuo veliki izdavač, i nije nameravao da se preseli u London, jer je njegova misija bila vezana za Nigeriju i Afriku - živeo je daleko, u zemlji do koje je bilo teško doći i telefonom. Nije pomagao ni pidgin english na kojem je pevao da bi ga razumeli ne toliko belci, koliko svi Afrikanci.

Ali naročito nije pomagalo to što je pevao o korupciji u vrhu svoje države, vatreno se protivio nepravednoj raspodeli bogatstva i govorio protiv britanskih i američkih korporacija koje su bez kontrole crple nigerijsku naftu.

Petro-fašisti

Opšti politički kontekst možda nam daje neke od odgovora na naša pitanja: posle arapsko-izraelskog rata 1973, cena nafte na svetskim berzama porasla je tri i po puta, a Zapad se krajnje neočekivano našao izložen neslućenim nestašicama i privrednoj recesiji. Nigerijska nafta postala je posebno cenjena i tražena, jer se nije radilo o zemlji

antagonistički nastrojenoj prema firmama kao što su „Shell", „Chevron", „Exxon-Mobile", naprotiv - davala im je sve.

Nekako baš u to vreme na vlast u Nigeriji dolazi vojna hunta generala Oluseguna Obasandža, koja je omogućila nezapamćenu korupciju, kao i predaju prirodnog bogatstva i suvereniteta zemlje nekim od najmoćnijih multinacionalnih korporacija.

Ne postoje jasni podaci o direktnoj umešanosti naftnih kompanija u muzički biznis, ali nije daleko od pameti zaključiti da se nije moglo dopustiti da se svetu ponudi neko kao Fela, jer je bio previše stvaran buntovnik, ličnost koja je zagovarala socijalističke ideale i društvenu pravdu, i to u vreme kada se Hladni rat širom Afrike prelivao u stvarne ratne sukobe. Ko bi zapadnim parama u London i Njujork otud doveo svedoka strahota koje su preživeli njegovi sunarodnici samo zato što su se nekome našli na putu sticanja bogatstva u naftom prebogatoj zemlji? Na sve to, za razliku od Boba Marlija i njegovog nenasilnog otpora Vavilonu, Fela Kuti je zagovarao revolucionarnu promenu vlasti.

Postoji samo jedan razlog što Fela Kuti nikad nije postao globalni svetski superstar. Njegov politički anga­žman.

Fela Kuti nije bio neki jasno artikulisan samosvesni prvak socijalističke misli, da bismo ga jednostavno mogli proglasiti žrtvom hladnoratovske tenzije. To bi bila nepravda prema njemu. Sa svojim i danas hipermodernim zvukom, u kome se ujedinjuju rokerski stav, nežne i nepredvidive džez improvizacije, neobuzdani američki fanki motor na basu i gitari, te nepredvidivi afro ritmovi do sutra u podne - on je zapravo predstavljao ključni afrički doprinos mitologiji rokenrola kao sredstva za podsticanje i poetsku artikulaciju ličnog oslobođenja i samoostvarenja.

Razlog što su Felu počeli da hapse i što je brutalno prebijan nije bio u tome što je ugrozio lokalnu elitu, nego što je mogao da predstavlja onaj traženi simbol borbene antiautoritarne pobune širom sveta, i prevede rokenrol poruku na jezik razumljiv Trećem svetu.

Istih tih godina, 1976. i 1977, nešto slično je na Zapadu besprekorno jasno izrazio pank. Seks Pistols će kraljičin režim u pesmi nazvati fašističkim i biti bez milosti zabranjeni. Ali belu omladinu nije bilo preporučljivo surovo pretući da se koncert ne bi održao, mada je i to pokušano. TV kamere su bile previše blizu.

Svečano stvarno

Kvame Nkrumah je govorio: „Tajna života je - ne plašiti se"; Fela Kuti je to praktikovao. Korumpiranu elitu sveta nazivao je na svakom svom albumu pljačkaškom bandom; nigerijska oligarhija bila je samo njihova lokalna ekspozitura. Objašnjavao je i pevao, svirao i podučavao, propagirao i zavodio svojim seksi ritmovima... Dok god je mogao da snima, snimao je i širio poruku dalje.

Evo kako je to izgledalo u praksi, u formi terenskog izveštaja kako muzika menja svet: Fela bi u svom klubu odsvirao nekoliko novih pesama sa aktuelnom porukom, zatim bi odmah ušao u studio, snimio ih, i od njih objavio samo dve najbolje. Potom bi te dve ubrzo prestao da svira uživo, dok bi ih cela Nigerija dalje kupovala na albumima - samo da bi ih čula. Od zarade bi se finansiralo dalje snimanje. Muzika mu je bila sredstvo za agitaciju i produhovljenje, lični medij za prenošenje poruka, koje su svi žedni upijali kao kapljice nade.

Pomalo kao neki crni B. Traven, Fela je uspevao da obavesti svet o stanju u kome se nalazi njegova zemlja, pričajući o svakodnevnim užasima života u modernim kolonijama, često s žurnalističkom preciznošću, bez mnogo mudrovanja, hvatajući u letu stvarne svakodnevne situacije na način koji je podsećao na bluz i nju vejv narative.

Uz to, znao je da je njegovim ljudima preko potreban bio pozitivan društveni model: neko je morao da im pokaže kako se može egzistirati na kreativan i pošten način, a ne samo kroz kriminal i korupciju. Fela je, po sopstvenim rečima, istraživao fenomen poslušnosti i ljudske osrednjosti, i prepisivao recepte kako da se one prevaziđu. Zato je i danas svaka Felina ploča tako svečano stvarna - poruka skrivena u muzici ticala se realnih problema i bila je namenjena svima do kojih nošena ritmom ona dođe, bilo kad i bilo gde.

Felu je njegov narod voleo i poštovao, zato što je bio na putu moralne revolucije i zato što je dovodio u pitanje svaku vlast. Neke od njegovih ploča bile su prosto satirične, druge su donosile lekcije za borbu protiv raširenog primitivizma, a radikalna politička izdanja kao Algobon Close (1974), Ikoyi Blindness (1976) i naročito Kalakuta Show (1976), toliko su ražestila policiju direktnim prozivanjem vladajuće strukture u Nigeriji, da su na njega lično udarili. Na albumu Kalakuta Show Fela opisuje jedno od svojih prvih policijskih privođenja i zatvorskih iskustava, uz poruku da se neće smiriti. I nije se smirio.

Zombi stiže u grad

Albumom Zombie iz 1977. završava se mitski period rada Fele Kutija. Njime ne samo da je zaokružio zlatni deo svoje karijere, nego je naslovom albuma podario afričkom slengu reč kojom će se ubuduće širom kontinenta obeležavati snage represije. Naime, nije trebalo mnogo da se tada nepoznati termin „zombi" odomaći najpre u Nigeriji, a zatim drugde po Africi, na isti način kako se termin „svinje" širom Amerike i Evrope u hippie narečju odomaćio kao tepanje policiji.

Kada je nakon izlaska ove ploče Fela nakratko izbegao u obližnju Ganu, odande su ga izbacili jer su mladi studentski aktivisti i razni vagabundi sa oduševljenjem prihvatili temu albuma kao svoj politički program, a termin „zombi" preuzeli da njime nazovu nasilnike u uniformama, te mrtve duše u službi zla.

Činjenica da na ovom albumu Fela sile represije naziva hodajućim mrtvacima koji se kreću samo kada im se naredi, bila je samo jedan od razloga da ubrzo bude izložen brutalnom nasilju.

Osim neprekinutog poziva na borbu protiv nepravde, konstantnog imenovanja zločinaca i slobodarske edukacije naroda posredstvom muzike - pravi razlog za napad na Felu bio je njegovo prerastanje u panafričku mejnstrim zvezdu i kulturnu figuru od posebnog značaja, koja se s političarima uspešno nadjačavala u tumačenju toga šta je dobrobit nacije.

Naime, Felini koncerti po Nigeriji sredinom sedamdesetih prevazišli su klupski format i počeli da se održavaju na stadionima, i to sve većim, ranga 30.000 do 50.000 posetilaca. Njegova poruka očigledno je dolazila do sve većeg broja ljudi, i sve više njih je želelo da učestvuje u Felinim spektaklima na kojima je do jutra slavljena mogućnost pravedne društvene promene.

Kap koja je izgleda prelila čašu došla je s neočekivane strane: bila je to iznenadna Felina popularnost u tabloidima. Kad su posle pomenutih stadionskih koncertnih uspeha tabloidi zlonamerno počeli da pišu o navodnom zavođenju naivnih devojaka, te o uživanju u duvanju u bekstejdžu - to nimalo nije naškodilo Felinoj nacionalnoj popularnosti, već ju je samo uvećalo. Postalo je jasno da njegova muzika počinje da elektrifikuje društvo na način koji ubrzo može da postane nekontrolisan.

Negde je bio upaljen signal za borbenu uzbunu.

Kalakuta šou

Fela Kuti je živeo u Lagosu, gde je u jednom kvartu načinio kompleks zgrada koji je obuhvatao kuću u kojoj su stanovali njegova porodica i muzičari, studio za snimanje, noćni klub „Shrine" u kome je nastupao, pa čak i besplatnu ambulantu. Nazvao ga je Republika Kalakuta i proglasio nezavisnost, da bi se ogradio od neprijatne okoline.

A onda, na dan 18. februara 1977, oko hiljadu nigerijskih vojnika upalo je u Republiku Kalakutu.

Tokom napada Fela je divljački prebijen. Njegova majka Funmilajo, koja je imala 77 godina, bačena je kroz prozor s prvog sprata; umrla je par meseci kasnije. 

Svi koji su se zatekli su pretučeni, neki teško, bilo je silovanja, a na kraju je podmetnut požar u kome su izgoreli intrumenti Felinog benda i mnogi master snimci.

Ljudi u uniformama nisu dopustili vatrogascima da priđu, razjurivali su i tukli okupljeni svet na ulici. Posebno su terali fotografe, ali neki snimci ovih brutalnosti ipak su sačuvani. Fela je sâm tvrdio da ga je od prebijanja na smrt spasao jedan komandir koji je zaustavio vojnike kad se već činilo da mu nema spasa.

Pre nego što će sahraniti majku, Fela je s kovčegom s njenim telom demonstrativno došao pred Obasandžovu rezidenciju.

Kasnije je o onome što se tog 18. februara desilo napisao dve potresne pesme: „Coffin for Head of State" i „Unknown Soldier" - ovu poslednju kao komentar rezultata zvanične istrage, po kojoj je sve pomenute zločine počinio „nepoznati vojnik".

Posle ovog prebijanja, stvari su krenule poprilično naopako. Više nije bilo Tonija Alena, jednog od najboljih bubnjara na svetu, da podvlači svoje ritmične svetove ispod svake pesme. „Došao sam da budem muzičar, a ne ratnik", izvinjavao se Toni, dok se pakovao za London.

Studio i klub bili su uništeni, u atmosferi straha koncerte je bilo teško organizovati, pa nije bilo više stalnog izvora novca. Nije pomoglo ni venčanje s dvadeset sedam žena u jednom danu. Bile su to njegove pevačice i plesačice poznate pod imenom „Queens" - doveo ih je pred oltar 1978, na godišnjicu napada, uzimajući ih za supruge jer više nisu imale prihode, a i kako bi ih zaštitio od stalnih tračeva na temu podvođenja.

Ako se revolucija ne sprovede, represija će prvo pobiti one koji pevaju o njoj.

Zver je uvek prisutna

Felini albumi su se proredili, ali su ostali beskompromisni. Česta i uporna privođenja (oko 200 puta) i utamničenja (uključujući jedno pred TV kamerama), počela su da ostavljaju traga na njegovom fizičkom izgledu i sposobnostima, ali poruka je i dalje bila jednako i nedvosmisleno antiestablišmentska i antikorporacijska - u svetu kog je i na opštem planu polako počinjao da krade konglomerat velikih korporacija.

Njegov poslednji pokušaj da dođe do globalne javnosti bio je album Beast of No Nation iz 1989, ali na njemu je jasnije nego ikad postalo jasno zašto njegova ispružena ruka nije naišla na prijem sa druge strane. U godini pada Berlinskog zida izabrati da osnovna tema albuma bude kako su nasilnici u svetu svuda isti, nije baš bilo preporuka za osvajanje vrhova top lista.

U trenutku trijumfa u Hladnom ratu podsećanje na to da Amerika i Britanija podržavaju aparthejd u Južnoj Africi, te posebno stavljanje Regana i Tačerove u isti koš s P. V. Botom, lokalnim fašistom koga su oni delimično finansirali, nije bila preporuka za uspeh na anglosaksonskim tržištima.

Međutim, sve to je Fela ipak uradio i čistog srca se obratio svetu na jednom od svojih najambicioznije upakovanih i promovisanih albuma, pripremljenih za tada brzo nastajuću world music tržišnu nišu.

Album su kritičari u to doba ocenili kao mek i zastareo - „eto još malo Fele" - mada je u retrospektivi jasno da se radi o jednom od njegovih albuma za pamćenje. Pored salvi reči neumornog brbljivca kojima opisuje konfuzije savremene politike vozeći se na jednoj od svojih najboljih melodija, ono što ošamućuje jeste vizionarska poruka o pravom smislu „ljudskih prava" koja tek dobija na snazi u doba digitalnog neovarvarizma kome smo izloženi.

Fela Kuti je umro 2. avgusta 1997, od posledica AIDS-a, još jedne afričke bolesti. Sahrani je prisustvovalo više od milion ljudi.

Ne-građani medijski integrisanog društva

Svoje tradicionalno dugačke koncerte Fela je nazivao Underground Spiritual Game. U jednom je bio potpuno u pravu i njegov instinkt velikog muzičara ga nije izneverio: muzika se ne meri, ona mora da traje. I Felina muzika je zato napravljena da traje, dok ima uši da slušaju i nogu da igraju, ali i dok ima ko da sanja.

Albumi Fele Kutija i dalje se prodaju, danas više nego ikad, zahvaljujući seriji pažljivo urađenih reizdanja kuće Knitting Factory i uspehu mjuzikla Fela! iz 2010. Njegova muzika se distribuira i deliće se dalje, sve dok svako ne bude imao svoju omiljenu Felinu pesmu od 30 minuta.

Fela je živeo u podeljenom svetu u kome je najveći deo stanovništva živeo negde između. Bio je predsednik Trećeg sveta i njegova najveća žrtva. Naslutio je budućnost u kojoj više niko neće biti građanin, u kojem svi polako postaju ne-građani, digitalne fleke u svetu koji zauzima starfucker nation.

U svojim pesmama Fela je opisao i današnji svet, svet u kome su svi porobljeni i izvrgnuti nekom obliku rasizma, u kome je samo neka vrsta eksploatacije neminovna i izvesna, u kome smo svi u svojim domovima izloženi stalnoj prismotri i agresiji koja se izliva sa ekrana. Rasizma nikad nije ponestalo, a potrebe za robovima još manje. Po dostupnim podacima danas na svetu ima više ljudi u nekom obliku ropskog rada nego ikad.

Ko sme da kaže da sutra neće biti još gore?

Njegova poezija života u kolonijama neoimperijalističkog poretka danas je važnija nego ikad, jer sve veći broj običnih ljudi živi u kolonijalnom aranžmanu, čak i u zemljama nekadašnjeg Slobodnog sveta.

Treći svet je, kao i uvek, samo priprema i test za ono što će se dešavati u Drugom, i na kraju u Prvom svetu.

Upravo sad.