U Narodnoj biblioteci Srbije otvorena je prva samostalna izložba fotografija našeg velikog ilustratora i karikaturiste Jugoslava Vlahovića pod naslovom „Bibliotheca mortalis". Posetioci na njoj mogu da pogledaju kolekciju od 170 fotografija nadgrobnih spomenika sa motivima knjige koje je Vlahović snimio od 2013. do 2021. godine na grobljima Srbije i Evrope. S dozvolom autora, donosimo izbor iz ovih fotografija i njegov tekst iz kataloga izložbe, koja će biti otvorena do 30. septembra.


BIBLIOTHECA MORTALIS je kolekcija fotografija sa motivima knjige koje sam snimio u periodu od osam godina (2013-2021) na grobljima Srbije i Evrope.

U blizini naše porodične grobnice na beogradskom Novom groblju prolazio sam više puta pored groba sa velikom otvorenom knjigom. Kada ju je u zimu pokrio sneg bila mi je interesantna da je i snimim, a kad sam na sahrani mog brata od tetke na Novom bežanijskom groblju, na grobu do njegovog,  uočio crnu knjigu, rodila se ideja o „biblioteci".

Već naredni obilazak Novog groblja u potrazi za knjigama rezultirao je velikim brojem zanimljivih primera, raznovrsnih po pristupu, materijalima i tehnici izrade a i tekstova na njima.

Naredne godine putovao sam u Francusku radi izložbe i skupa karikaturista i obišao čuveno parisko Per Lašez, takođe i Centralno groblje u Beču. Tako se BIBLIOTHECA MORTALIS spontano uvećavala.

U ostala mesta nisam putovao iz razloga fotografisanja knjiga na grobljima već bi ih obišao ako bi bilo vremena ili se nalazila u blizini. Mapa posećenih uglavnom se poklapa sa mojim aktivnostima kao umetnika.

Na putovanjima volim da imam plan grada a na njima nije teško uočiti gde se nalaze groblja, ponekad označena krstićima ili zelenom bojom poput parkova. Između blokova zgrada i ona su postala (retke) zelene površine čistijeg vazduha pogodne za mirnu šetnju. Na bečkom groblju su ustanovljene i staze za trčanje.

Prilikom mog obilaska, u jevrejskom delu između drveća i spomenika obraslih mahovinom, protrčala je srna, zaustavila se, a kada sam podigao kameru hitro je nestala u šumi gde žive i lisice, zečevi, sove. U Majncu, u Nemačkoj i Viborgu, u Danskoj, groblje je uređeno kao park, bez ograde.

Na hiljadama snimaka prikupio sam raznovrstan materijal za gradnju ove izložbe, kako u kulturno-istorijskom tako i vizuelno-izvođačkom smislu.

Geografija na delu: svuda dominira mermer, kamen u Španiji i Portugalu, porculanski ukrasi u Francuskoj, metal u Nemačkoj, čak i drvo, u Baji u Mađarskoj. Postavljanje providnih staklenih knjiga sa plastičnim cvećem koje sam snimio u Podgorici, SPC ne podržava.

Razlog da sve to predstavim našao sam i u činjenici da sam profesor (u penziji) na predmetu Grafika knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i impulsu da pretražim jednu sličnu ali istovremeno i sasvim drugačiju oblast. Pogotovu kada sam ustanovio da o tome nema nikakve dostupne literature.

Nedavno, u Portugaliji na Centralnom groblju u Lisabonu, naišao sam na tek otvorenu izložbu praćenu i knjigom Flowers of stone (Kameno cveće) sa motivima cveća na grobljima. Kod nas, beogradsko Novo groblje izdalo je 2011. svoju luksuznu monografiju, kao i Zemunsko groblje 2016.

Za knjigu se kaže da je jedina štampana stvar napravljena da traje. Sve ostalo uglavnom se baca, jedino se knjige čuvaju u ličnim ili javnim bibliotekama. Za nadgrobne knjige treba dodati i da traju večno. Ponekad nije tako, na spomeniku čuvenog predratnog glumca Čiča Ilije Stanojevića na Novom groblju, originalna predratna stara knjiga zamenjena je novim izdanjem.

Nadgrobne spomeničke knjige zadržale su skoro sve elemente štampane, što se tiče korica, u tipografskom i ilustrativnom delu. Naslov je ime pokojnika ili natpis (epitaf) a ilustracija portret ili neki ukrasni simbolički element religioznih ili dekorativnih motiva, najčešće cveća, profesije ili osobine umrlog. Čitamo dirljive, emotivne poruke, mudrosti ili naivu, čitave pesme uklesane u kamenu.

Nekada je knjiga prikazivana dvodimenzionalno kao silueta, kasnije u bareljefu, da bi došla do trodimenzionalne. Ne mogu se prelistavati ali mogu na drugi način doživeti. Uvek je imala duboku simboliku i u svakodnevnoj komunikaciji, pa postoji mnogo fraza i izreka kao: „čitam te kao otvorenu knjigu", „ne sudi o knjizi po koricama", ili za ovu priliku najprigodnija „sklopio je poslednje poglavlje svoje knjige".

Kamenoresci, klesari tih slova, uglavnom dobro obavljaju svoj posao. Tu je malo amatera ali se sa pojavom digitalnog urezivanja i tu vide promene. Ranije su se slova i portreti pokojnika na mermeru gravirali rukom iskusnih majstora ili umetnika ali ih uveliko zamenjuju digitalne mašine ili kolor fotografije, neke i velikih formata koje ponekad deluju groteskno.

Sve više je jednobraznih uniformnih grobnica, a na Aleji zaslužnih građana, porodice dodaju svoje ukrase i slike remeteći projektovani red.

Borhesovo „knjiga je produžetak memorije i imaginacije" i ovde je potvrđeno. Groblja su „slike istorije" i svedočanstva prohujalih pojedinačnih sudbina kroz vreme. Kamene uspomene čitavih naroda koje se ponegde i vandalski ruše.

Posetio sam Jermensko groblje u Istanbulu videvši na internetu zanimljivi veliki  nadgrobni spomenik u obliku knjige jermenskog pesnika Jaltzejana. Nije dozvoljeno fotografisanje ali sam ja to ipak krišom radio.

Obeležavanje grobnih mesta u Evropi nekada je bilo privilegija aristokratije i povlašćenih slojeva u crkvama i mauzolejima. Raja je mogla imati samo krstove.

Sa industrijskom revolucijom u 18. i 19. veku nova klasa, a posle i ostali, dobili su i ta prava. Ustanovljena su gradska groblja i razvila spomenička arhitektura u stilu neoantike, klasicizma, eklekticizama. Grobovi se ukrašavaju bistama pokojnika, reljefima, plaketama, ogradama od kovanog gvožđa, takođe i knjigama.

Groblja su raznolika, od skromnog kamena na tlu sa imenom, bez slike umrlog kod protestanata i dela katolika za razliku od pravoslavaca, do kapela i većih grobnica. Posetioci na hrišćanskim grobljima primetiće i druge simbole poput obeliska prisutnog i u Srbiji a koji vodi poreklo iz Egipta. Popularizovan je posle Napoleonovih osvajanja Egipta u 18. veku.

Sreće se i slomljeni antički stub koji može značiti da je neko umro mlad ili se loza ugasila i porodica izgubila poslednjeg muškog člana.

U Srbiji nalazimo originalne nadgrobne spomenike „krajputaše" podignute preminulim ratnicima. U Egiptu su i nastale prve knjige, svitak papirusa. Najpoznatiji je pogrebni tekst „Knjiga mrtvih" u kome je i neobična ilustracija, vaga koja meri težinu srca i pera za pisanje.

Ukoliko je u ravnoteži, pokojniku je moguć ulaz u zagrobni život. Pero je i danas čest simbol, podseća na palmin list, simbol besmrtnosti, koji se takođe proširio Evropom.

U judaizmu, religiozni tekst Tora (Zakon) u formi svitka je čest motiv. U centru Jevrejskog groblja u Beogradu je spomenik starim svetim knjigama sa uklesanim tekstom koji kazuje kako se one tretiraju i sahranjuju kao i ljudi. Jer Tora im je tokom istorije bila izuzetno važna za opstanak.

Nekada su se razlikovale i nadgrobne ploče sefarda (postavljane horizontalno) i aškenaza (vertikalno).

Svitak se nalazi i na hrišćanskim grobljima, a i kod drugih religija (Kuran, Knjiga mormona), potvrđuje da je vernik privržen svetim spisima. Simbolizuje život sahranjene osobe, na levom delu je zemaljski, otvorenom je sadašnjost sa imenom ili porukom, dok je zamotani deo na desnoj strani zagrobni život koji sledi. Njime se odaje počast i trajnije sećanje na sahranjenog. Može biti i simbol Biblije.

Knjiga ima raznolika značenja. Prema Jovanovom otkrovenju „Knjiga života" je otvorena kao znak ispunjenog života. Tako su na knjizi dubrovačke grobnice porodice Kolendić samo dva slova grčkog alfabeta: alfa i omega, početak i kraj. Knjiga na grobu može značiti da je sahranjeno lice intelektualno snažno ili na razne načine povezano sa knjigom: kao naučnik, pisac, profesor, učitelj ili bibliotekar, ali i kao knjigovezac ili štampar.

Knjiga može govoriti o osobinama sahranjenog kao plemenitog i otvorenog za spoznaje i dela koja je delio sa drugima. Na njoj je sam ili sa supružnikom. Porodična povezanost svugde je posebno naglašena i kroz samu organizaciju i funkciju groblja u celini. Može značiti i da je čovek ispisao život po svojim zamislima i uverenjima ali ako ima presavijen ugao, tzv. „magareće uvo", i da je možda umro mlad pre ostvarenja svojih životnih ciljeva.

Najzad, može se pretpostaviti i da su naslednici samo smatrali da je knjiga jedan lep dekorativni element. Često su to mali beli anđeli sa knjižicama u rukama koji čitaju molitve za umrle a ponekad i ogromne knjige, zadivljujuće velikih dimenzija koju je pokojnik svojim životom zaslužio.

Za razliku od epitafa (natpisa na grobu) postoji i kenotaf, natpis na grobu u kome nema tela. To je slučaj kod najposećenijeg nadgrobnog spomenika Mocartu na Centralnom groblju u Beču, a telo na St. Marksu, kao i Johana Gutenberga, rodonačelnika štampane knjige i ere prosvetiteljstva, u Majncu, podignutog u blizini franjevačke crkve izgorele do temelja zajedno sa njegovim grobom.

Na bečkom centralnom groblju sahranjeni su, između ostalih, slavni kompozitori Johan Štraus (otac i sin), Brams, Betoven, Šubert, džez pijanista Džo Zavinul, vajar Votruba i dr. Postoji i srpska sa puno knjiga u nizu sa epitafima, neko je verovatno prvi započeo a ostali nastavili.

Spisak poznatih još je brojniji na pariskom groblju Per Lašez, svojevrsnom nekropolisu. Grobove Lafontena, Delakroa, Oskara Vajlda, Šopena, Marsela Prusta, Džima Morisona (takođe najposećenijeg) i drugih obiđe preko tri miliona ljudi godišnje koliko se smatra da ima i sahranjenih.

Izuzetno interesantno, gde vode goste i turiste, je i groblje u Lavovu (Ukrajina) sa raskošnim, starim skulpturalnim grobnicama ali tada još nisam imao ovu ideju sa knjigama. Za razliku od Madrida čije Centralno groblje broji skoro milion grobova, kada me je pandemija u tome sprečila.

Novo doba i tu dolazi, u Beču je na jednom grobu instaliran pokretni epitaf na svetlećoj digitalnoj traci koji radi na solarnu energiju sa garancijom od 30 godina. Na Per Lašezu sam još 2014. snimio živopisni print u boji preko cele grobne ploče, kažu da ih sada ima na desetine.

Beogradsko Novo groblje je impozantno kulturno-istorijsko dobro od velikog značaja. Odnedavno je uveden i stručni obilazak znamenitih grobnih mesta i spomenika: Ilije Garašanina, Kolarca, Đure Daničića, Anastasa Jovanovića i drugih, a sa knjigama su Petar Kočić, slikarka Katarina Ivanović, prof. Raško Dimitrijević.

Radili su ih poznati umetnici-vajari Petar Ubavkić, Ivan Meštrović, Risto Stijović, Toma Rosandić, Petar Palavičini, italijan Đovani Berota i drugi.

I na grobu legendarnog karikaturiste Pjera Križanića je QR kod, novo čitanje knjige na smartfonu. Projektanti kapela bili su poznate arhitekte kao Milan Antonović, Aleksandar Deroko, kao i Grigorije Samojlov, moj profesor arhitekture.

Novo groblje osnovao je 1886. dr Vladan Đorđević a premešteno je sa Tašmajdana. Pre toga, od 1826. bilo je oko Saborne crkve na Kosančićevom vencu, a izmešteno je zbog blizine Turaka. Dakle, na istom mestu na kome su nacistički avioni 6. aprila 1941. bombama napravili groblje knjiga od Narodne biblioteke Srbije sa njenim najvrednijim knjigama i rukopisima. Nadajmo se da će tu opet vaskrsnuti.

BIBLIOTHECA MORTALIS skromni je doprinos kulturi sećanja i uz Geteovo da „čovek ima jak duh i slabo telo" prikazuje njegov otpor prolaznosti. Samo je jedan lični pogled na knjigu kao motiv na grobljima iz ugla umetnika, bez pretenzija na naučni ili sličan rad (mada bi se, s obzirom na novu bolonjsku praksu, na ovome moglo i doktorirati).

Birane su po kriterijumu prevashodno estetskog doživljaja u domenu umetničke fotografije ali sam uključio i neke dokumentarnog karaktera koje pokazuju vreme i mesto njihovog nastanka s obzirom na broj od dvadesetak posećenih lokacija.

Mnoge knjige interesantne su same po sebi ali autorska interpretacija ovde daje jednu specifičnu sublimaciju umetničkog i duhovnog doživljaja. Takođe, namera mi je bila i da iniciram tribinu-raspravu o karakteru i kvalitetu grobljanske arhitekture i prakse kod nas s obzirom na novo doba i činjenicu da je skoro sve prepušteno kamenorescima i zanatlijama, sa retkim novim umetničkim delima na njima.

Ovaj foto-album je i primer da šetnja grobljem ne mora biti neprijatna. Potrebna je samo koncentracija da bi se zapazila prava knjiga. Kao na sajmu knjiga (gde sam više puta bio član žirija na najlepšu knjigu). I groblja žive.