Исповест преживеле из избегличке колоне након "Олује": Знала сам да иста нећу изаћи – и нисам

Ових дана често размишљам о три прохујале деценије — о себи, својој породици, али и о свим оним људима с којима сам једног давног августа делила судбину. Размишљам о томе куда нас је колона одвела — да ли нам је живот украла или га је, на неки потпуно неочекиван начин, можда чак и учинила бољим од оног који нам је рођењем припао.

Тих несрећних, кишовитих августовских дана 1995. сви смо били мање-више исти: уморни, прљави, љути, разочарани.

Сви смо некога тражили, очајавали, безуспешно покушавали да нађемо смисао у ономе што се попут лавине сручило на нас. Другачији су били само они које је зло већ обележило — они који су видели смрт, који су престали да траже.

Чудно, али изгледало је да су они најмирнији. Не знам да ли је то било због шока, осећаја да ништа горе не може да им се деси или због обамрлости, која понекад обузме оне који су изгубили најближе.

Сећам се да смо зазирали од њих. Као да смо се, људски себично, бојали да ће несрећа и на нас прећи.

Колона као судбина и пресек живота

Колона — то непрекидно кретање, та вијугава сублимација бола, издаје и очаја водила нас је данима. Управљала је нашим животима и мењала их у ходу. Не знам како су је други доживљавали, али ја сам са двадесетак година знала да из ње иста нећу изаћи. И нисам.

Последњи тренуци нашег заједништва били су на граници са Србијом. Били смо још увек један народ док смо, уморни и понижени, прелазили Саву и Дрину. Болело нас је исто, плакали смо за истим, бојали се истог.

Та граница, на којој су пале и последње маске, била је уједно и линија са које није било повратка — линија која нас је, као жилетом, одсекла од свега што смо до тада били.

Често се питам шта би било да смо, по њеном преласку, донели другачије одлуке. Где би моја породица завршила да је тата послушао полицајца који нам није дозвољавао да наставимо ка Војводини? Шта би било да му није, онако уморан и закрвављених очију, одговорио: "Ја идем куд сам наумио, а ти пуцај — ако мораш!".

Није, наравно, пуцао на тракторску приколицу на којој смо мама, сестра, бака, дека и ја готово равнодушно чекали расплет тог надреалног дијалога.

Нови почеци у Војводини — живот у избеглиштву

Наставили смо ка Војводини и тамо, у селу које су после Другог светског рата населили наши преци, колонисти из Лике и Баније — наставили живот. И многи други су прешли исти пут.

Војводина је тих августовских дана, али и месецима касније, личила на један велики избеглички логор, препун бола, неизвесности и очаја.

И као што нам је тешко ишло да чудном, жућкастом водом сперемо прљавштину коју је на нама оставило вишедневно путовање, тако је мучно било и привикавање на нови живот, другачији ваздух и равницу која нас је изнова подсећала да нисмо на своме.

Три пута живота након колоне

Ипак, ако је време пролазило, почели смо различито да реагујемо на живот који нам се нудио. Могло би се рећи да смо се поделили у три групе: они који нису могли да се помире са губитком завичаја; они који су отишли далеко од Србије и они који су остали и овде наставили живот.

Први нису могли да се помире са губитком завичаја. Посећивали су опустошена имања, сањали о повратку. Неки су у томе и успели, али било је и оних, попут мога деде, чије срце није издржало сусрет са срушеном кућом и закоровљеним двориштем.

У пустим, заборављеним српским селима, неки од њих и даље чувају наш траг. Све их је мање, све су старији, али још не дају своје — и наше.

Други су, натерани избеглиштвом и немаштином, потражили живот далеко од Србије. И пронашли су га, бар ако је судити по фотографијама и коментарима на друштвеним мрежама.

Имају лепе куће, добре аутомобиле, деца и унуци им завршавају престижне школе, а о повратку и не размишљају. Понекад "проради" носталгија, рани их песма, фотографија, успомена, али вера да су донели паметну одлуку брзо потисне носталгију.

Вероватно су потпуно у праву. Понекад се питам зашто нисам и сама слично урадила, али ме заболи кад видим да неки од њих пишу на енглеском, славе туђе празнике и да им деца не знају српски.

Свесна сам да је то очекивано, али се плашим да нека наредна генерација неће знати ни одакле потиче, ни ко су били они што су, неког августа, у некој колони бежали од зла. Неће имати појма да су ти људи били њихова крв и њихов народ.

Заборављени, намучени, обележени и расејани по читавом свету

Они који су, попут моје породице, остали у Србији прешли су претежак пут. Радили најтеже послове, трпели понижења, често губили наду. Али нисмо одустали.

Данас живимо, како се каже — нормално. Али, не сви. Нормално живе они који колону и избеглиштва не памте. Ми који смо у њој изгубили део себе, ми које је колона "пресекла", увек ћемо носити њен жиг.

Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Јер, није нормално да немаш где да се састанеш са друговима из основне школе, да никада не прославиш годишњицу матуре, да немаш фотографије из детињства и младости и да сањаш изнова и изнова поштанско сандуче са својим презименом, иако га деценијама више нема на улазу зграде у којој си живео.

Није нормално ни да се, на основу неколико речи, повезујеш са људима, да доживљаваш као своје оне који ти кажу да су "из колоне". Није нормално, али то је живот тако уредио. И увек ми срце заигра кад их чујем.

Те речи су доказ да нас има, да се сећамо и да, бар кроз њих, опстајемо као народ. Заборављен, намучен, обележен, расејан по читавом свету, али још жив, још свестан и жилав, мој народ!

Заробљени између прошлости и будућности

Можда ће ми неки земљаци замерити, можда се неће наћи у овој мојој "подели" или ће им се учинити да је погрешна и површна.

Знам да ће многи рећи да су раскрстили са тим делом живота, да им је данас боље него пре колоне, да је важно само оно што ће бити сутра и да је добро што њихова деца не знају ништа о том страдању.

Знам и разумем. Прихватам и да можда нисам у праву, али за себе сам сигурна. Све што данас имам и све што сам током три деценије постигла, без размишљања бих мењала за живот без белега рата и избеглиштва! 

Прошлост, нажалост, не можемо да мењамо, али надам се да можемо нешто друго. Да ове дане туге посветимо ближњима и свом народу. Да се сетимо свих оних са којима смо делили грумен земље, небо, ваздух  и сурову крајишку судбину. Да размислимо шта остављамо онима који тек стасавају и да будемо поново, бар на тренутак, један народ.