Црна Гора између Павла Ђуришића и Јосипа Броза – споменици као бојно поље

До села Горње Заостро у Црној Гори стиже се пропалим планинским путем у дужини нешто мањој од 10 километара од центра Берана. У петак, 8. августа, мештани су прослављали сеоску славу Свету Петку, када је откривен споменик Павлу Ђуришићу, који је домаћин славе Вујадин Добрашиновић поставио на свом имању. Домаћин ипак није поздравио госте, јер га је уочи славе привела беранска полиција због, како наводе, незаконитог постављања спомен-обележја Ђуришићу.

"Тога дана смо закључили да овде, нарочито код представника бившег режима и њима блиских невладиних организација, историчара и медија – постоје двојни аршини. Ствара се наратив да је природно и логично да је неким грађанима дозвољено да на државном земљишту могу да подигну споменике коме хоће, а неки грађани не могу да подижу споменике ни на свом земљишту", сматра Будимир Алексић, потпредседник Владе Црне Горе за образовање, науку и односе са верским заједницама.

Откривање споменика и сукоб тумачења 

Споменик Павлу Ђуришићу још није био ни откривен, а против његовог постављања проговорили су председник и премијер Црне Горе, опозиција и већина медија. Наложено је да се уклони. У раним јутарњим часовима, на славу Заострожанима, дошли су незвани гости – полиција из Берана – са намером да уклоне споменик, што окупљени мештани нису дозволили. Договорили су се да споменик сами уклоне после литургије у Цркви Свете Петке, коју је тог дана служио митрополит будимљанско-никшићки Методије.

Митрополит Методије, који је присуствовао откривању споменика Ђуришићу, и у говору испред цркве тог дана рекао је да "ако неко има намеру да уклони споменик, мораће да руши цркву, јер ће споменик унети у њу". Због тог говора је Више државно тужилаштво у Бијелом Пољу покренуло поступак у вези са подизањем споменика. Историчар Шербо Растодер тврди да су "идеолошке варијације из времена рата у Црној Гори и данас присутне на један особен начин". 

"Да ли је то политика или фолклор, ја не знам, али оно што знам – овај споменик је с правом изазвао огромно негодовање или интересовање јавности Црне Горе. Иза тог пројекта очигледно стоји актуелна власт и онај ко је последњи бункер четништва на овим просторима, а то је Српска првославна црква", наводи Растодер. 

Истраживач на Институту за напредне студије Универзитета Црне Горе Никола Зечевић подсећа да је СПЦ у Црној Гори дуги низ година једна од најпопуларнијих институција у земљи.

"Ради се о вeрској институцији која има огроман интегративни потенцијал. Међутим, поставља се питање зашто СПЦ бира једну, рекао бих, потрошену историјску тему, као што је четништво, значајну за око 15 одсто грађана Црне Горе, и ставља је изнад своје интегративне улоге и значаја", истиче Зечевић.

С друге стране, Будимир Алексић уверен је да је став "црквених великодостојника легитиман као и било чији други", као и да је време вербалног деликта прошлост. 

"Људи из цркве, свештенство, монаштво и њени службеници могу да говоре о разним историјским личностима и догађајима. Уосталом, највећи наши историчари у прошлости били су црквени људи. Отац модерне критичке српске историјографије, Иларион Руварац, био је калуђер. Потпуно је депласирано размишљати о томе да ли црквени великодостојници могу да искажу став о неком историјском догађају", указује Алексић.

Заостро, Ђуришићева Равна Гора

У међувремену, споменик Павлу Ђуришићу пренет је у Ђурђеве Ступове и, за сада, неће бити враћен у Заостро – село које је у Црној Гори за Ђуришића представљало исто што и Равна Гора за Драгољуба Михаиловића у Србији – командни штаб. Будимир Алексић каже да је Ђуришићева улога потпуно јасна.

"Чињеница је да је Ђуришић учествовао у Јунском устанку, а прије тога у њемачко-југословенском сукобу током краткотрајног априлског рата. Познато је да је одликован за храброст испољену у отпору Њемцима, што у својим мемоарима потврђује и Херман Нојбахер, њемачки изасланик за Балкан и Југоисток. Ослободио је Беране и био један од четничких команданата. Учествовао је и у борбама са партизанима. Њемци су га заробили 1943. године и одвели у заробљеништво. Одатле је побегао и вратио се у Београд, па потом и у Црну Гору. Страдао је од усташа у априлу 1944. године", сумира Алексић.

Никола Зечевић објашњава да је "неспорна Ђуришићева сарадња са окупатором". 

"Он од јануара 1942. активно улази у колаборацију са италијанским властима. Добија помоћ у храни, муницији и у оружју током цијеле 1942. Циљ је био његова потреба да се сукобљава са црногорским партизанима. Већ од августа 1942. потпомаже један процес масовних злочина над муслиманским живљем на простору такозваног Санџака. Већ од новембра исте године, односно од фамозне конференције у Шаховићима, шаље јасне инструкције себи подређеним командантима да се мора ући у коначан обрачун са свим непријатељима народа, а под тим – пре свих – подразумева партизане и муслимане", тврди Зечевић.

Документација

Историчар Александар Стаматовић изражава сумњу у аутентичност докумената који се односе на историјску улогу Павла Ђуришића. Закључује да је, иако постоје сведочанства о сарадњи Ђуришићевих јединица са италијанским и немачким окупаторима – као и о њиховој умешаности у ратне злочине – потребно поставити питање порекла тих докумената.

"Једна ствар је фамозни документ – Ђуришићев извештај Михаиловићу о акцији његових јединица против муслимана у неколико срезова на троуглу Србије, Босне и Црне Горе", истиче Стаматовић.

Подсећа да се тај документ први пут појављује 1945. године у зборнику "Документа о издајству Драже Михајловића", који је објавила Државна комисија одмах по завршетку рата, у време када је Михајловић још био у одметништву. Стаматовић сугерише да је збирка можда имала за циљ припрему јавности за његово хапшење и суђење.

"Поставља се питање откуд комунистима, који су победници у Другом светском рату, та документа? Ако су их евентуално заробили у некој четничкој архиви, откуд им то", пита се Стаматовић, указујући на важност критичког приступа изворима.

Историчар Шербо Растодер је уверен да су архиви и литература довољно рекли о Ђуришићу.

"Погледајте у досијеима – без обзира што су их после рата градиле некакве комисије за које ћете ви рећи да су комунистичке, а у њима су се налазили углавном бивши четници који су прешли у партизане – имате име, презиме, име оца и мајке, занимање, кратак опис биографије и злочиначка дела. Код Павла је списак злочиначких дела на хиљаду. Има их и код партизана, али се Ђуришић у извештајима хвалио Дражи Михаиловићу колико је људи побио", тврди Растодер.

Будимира Алексић каже да је реч о фалсификованим документима. 

"Главна оптужба против Ђуришића темељи се на евидентно фалсификованом документу и наводном извештају Дражи. Мирослав Самарџић у књизи доказује фалсификате комунистичке историографије, према којој је Павле побио 8.000 муслимана у чајничком, пљеваљском и фочанском срезу", подвлачи Алексић.

Црногорска бура, прича о споменицима

Споменик Павлу Ђуришићу није једини који је овог лета изазвао бурне реакције у Црној Гори. Сличну пажњу привукла је и биста Јусуфу Челићу, односно Исуфу Камеру Челају, у селу Вусање код Гусиња. Подигнута још 2013. године, у месту са око 600 становника албанске националности, тадашње власти нису спречиле њено постављање, нити је, како тврде поједини Срби са севера Црне Горе, закон заштитио њихова осећања.

Споменик Челићу уклоњен је овог лета, у данима пошто је и споменик Ђуришићу склоњен по налогу Министарства културе. Натписи захвалности локалног становништва људима из Вусања, Плава и Гусиња су састругани и затекнути разбацани по бетонском постаменту. Историчар Шербо Растодер наглашава да се о жртвама рата мора говорити без подела на "наше и ваше".

"Убивство сваког човјека без суда је злочин. Ако поштујемо то становиште, онда ви овдје немате невиних. Било да се ради о четницима, партизанима или другима. Посебно је велики злочин убиство ненаоружаног човјека, жене и ђеце. Потребно је афирмисати тај став, а ми то немамо. Ми имамо став 'моји и твоји'", уверава Растодер.

Сматра да је "неприхватљиво поредити Ђуришића и Челића".

Историчар Александар Стаматовић тврди да подизање споменика није само по себи спорно, већ је проблем у интерпретацији прошлости. 

"Неки високи државни функционери у Црној Гори су осудили подизање споменика Ђуришићу. Нека оду ти људи у Гусиње када има највише народа, закажу јавни скуп и кажу људима – јесте, Челић је био кољач и злочинац... Да видимо колико ће их људи подржати", наводи Стаматовић.

Залаже се за равноправан и демократски приступ историји.

"Ако за једну заједницу неко представља хероја и заштитника – тим људима треба допустити да мисле то што мисле и допустити им да подижу споменике људима за које верују да су њихове знамените личности. Исто тако треба пустити и већинско православном народу да тумачи прошлост и подиже споменике", каже Стаматовић.

Историја и ћутање 

Село Вусање, смештено у подножју Проклетија, могло би да буде туристички бисер – одатле се креће ка Злој Колати, највишем врху Црне Горе, или ка кањону реке Грље. Ипак, као и Горње Заостро, Вусање је постало познатије по историјским споменицима него по туризму.

Споменик Јусуфу Челићу некада је стајао уз главни пут ка туристичким камповима, али му је локација била тешко уочљива. Мештани нису били вољни да говоре о Челићу, а јавна расправа се свела на супротстављена мишљења историчара. Шербо Растодер истиче да је Челић припадао квинслишко-вулнетарском покрету. 

"Разлика између четничког покрета и других је у томе што четници имају хијерархију, команду, организацију, војску и званичног представника владе у Лондону. Муслиманска милиција и вулнетари су ад хок организације самоорганизованог народа у покушају да бране сопствени дом", закључује Растодер.

С друге стране, Будимир Алексић напомиње да документи доказују да је Челић учествовао у злочинима против српског народа и да је убијен од стране припадника ОЗНА-е после Другог светског рата, 1945. године.

"Те документе можемо да видимо у Војном архиву у Београду или Архиву Југославије", упућује Алексић.

Страдања у Пиви и Велици

Село Велика смештено је на обронцима планине Чакор, на путу којим је краљ Александар некада спојио Црну Гору и Србију преко Пећи. У њему се налази школа из 1864. године и Црква Светих Кирика и Јулите. Посебан симбол страдања овдашњег становништва представља крст донет из Јасеновца, као и споменик са уклесаним датумом "28. јул 1944. године" – најтрагичнијим даном у историји села, када је убијено 428 жена, деце и стараца. Црква у Велици осликана је фрескописом Величких мученика, док је парламент Црне Горе 2022. године усвојио Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици.

Никола Зечевић истиче да су мештани пострадали само због верског опредељења.

"Радило се о православцима и локална муслиманска милиција је имала наопаку потребу да се обрачуна са недужним цивилима. Можемо сасвим отворено рећи да се тај злочин може третирати као одређена врста геноцида. Као што се и злочини на простору Санџака над муслиманима могу третирати на исти начин", напомиње Зечевић.

Шербо Растодер наглашва да су злочине у Пиви и Великој "починили припадници 21. СС Скендербег дивизије".

"То су дивизије које је Хитлер правио желећи да увуче мањинске народе у своје елитне јединице. То је злочин који је сам по себи заиста велики и не треба ни о једном злочину причати другачије него са дозом пијетета", каже Растодер.

Улица, мит и истина

Један од актера Другог светског рата био је и Осман Растодер. Причало се да и он има обележје у крају из којег је потекао. Петњица има нешто мање од 5.000 становника претежно муслиманске вероисповести. Иако улице ове општине немају посебно назначене називе, име Османа Растодера пре пар година нашло се, на кратко, у једној. За староседеоца Арслана Адровића краткотрајно постојање ове улице изазвало је дуготрајну и непотребну пажњу.

"Тврдим да не постоји то што ви тражите, Улица Османа Растодера. Прије пар година била је – као, у току ноћи, неко је ставио таблу и сутрадан је није било, и никада више. Чуо сам о њему, нисам га знао, кажу да је имао војску и да је, као, штитио. Ко је и шта је, не знам", наводи Адровић.

Мишљење о Растодеру има и Шербо Растодер. Подвлачи да у овом случају родбински односи нису битни.

"Мени Осман јесте рођак, али ја не могу да будем одговоран за његова дјела, као што он не може за моја. Ваљда је то јасно! Ако хоћете да ме деградирате тиме што сам ја потомак некога, онда могу ја да поменем пар имена потомака других, па да се шокирате. Хоћете ли да вам кажем ко је ђед председника Скупштине? Не мислим да треба да носимо кривицу наших предака", каже Растодер.

Никола Зечевић тврди да је Осман Растодер био "угледни човек из бихорског краја, очевидно образован".

"Међутим, од 1941. године улази у активну колаборацију са окупатором и учествује у одређеним злочинима. Већ на почетку свог деловања на простору беранског среза, конкретно на простору села Полице, дешавају се злочини над тамошњим цивилним становништвом. Био је познат у том крају као Хоџа Растодер и препознат по томе што се залагао да један дио данашње Црне Горе, конкретно Плав и Гусиње постану дио Велике Албаније", истиче Зечевић.

Злочини партизана

Историчар Александар Стаматовић сматра да идеологија није била пресудна за поступање према српском становништву у Другом светском рату.

"Марсовци да су се искрцали у та подручја, они ће бити уз њих ако раде против Срба и православаца. То је био један примитивни облик сарадње са фашистичким окупатором, гдје су се поклопили исти циљеви. Становништво петњичког краја, Плава и Гусиња сарађује и са аустроугарским окупатором за вријеме аустроугарске окупације у Црној Гори од 1916. до 1918. године", уверава Стаматовић.

Грађански рат у Црној Гори од 1941. до 1945. био је изузетно крвав. На територији Колашина постојала су бројна "Пасја гробља". Трагови партизанских и комунистичких злочина у Црној Гори до данас нису обележени, и тешко да има Колашинца који би са потпуном сигурношћу могао да каже где се тачно налазе.

"Почетком децембра 1941. дошло је до преокрета у бици за Москву. Њемачке снаге су биле одбачене 200 километара уназад. Комунистичко-партизанско руководство је процијенило да ће рат брзо да се заврши. За њих, окупатор више није био примарни противник, већ су то били идеолошки непријатељи, како су их они називали – остаци буржоазије и свих пратећих елемената. Гдје је у тој и таквој руралној и пастирској Црној Гори буржоазија!? Таквих примјера масовних гробница је на десетину", објашњава Стаматовић.

Никола Зечевић истиче да "Пасја гробља" – злочин који се догодио 1942, у ограниченом подручју колашинског среза – несумњиво представљају један од најтежих злочина које су починиле партизанске снаге.

Међутим, наглашава да, када се говори о комунистичким злочнима, не сме сва пажња јавности да се усмери искључиво на тај догађај. Према његовом мишљењу, неопходно је отворити и питање масакра у Бару из 1945. године, у којем су, како тврди, црногорски партизани починили злочине над локалним албанским становништвом.

Брозово наслеђе

Може ли се, због оваквих злочина, у тренутку великог преиспитивања догађаја и личности из Другог светског рата, поставити питање одговорности човека чије је име главни град Црне Горе носио готово пет деценија. За разлику од других бивших југословенских држава које су крајем осамдесетих рушиле споменике Брозу, Црна Гора и тадашња власт су 2018. године у центру Подгорице подигле споменик Титу.

Шербо Растодер сматра да је "Тито у Подгорици сигуран", као и да Црна Гора није "примарно четничка, него партизанска средина".

"Заборављате да је овдје још увијек много људи чији су очеви погинули у партизанима и  да је Црна Гора на крају рата имала толико генерала да је то био југословенски проблем", сматра Растодер.

Будимир Алексић, међутим, истиче да је проблематично то што Подгорица има споменик Титу.

"Подигнут је споменик човјеку који је наредио бомбардовање Подгорице 1944, захваљујући коме је сравњена са земљом и гдје су биле хиљаде жртава. Дакле, да се слободно говори о Титу, о његовој улози у Црној Гори у Другом свјетском рату, па да се онда види да ли је природно да се њему подиже споменик. И зашто може њему, а не може неком четничком команданту, или зеленашком, сепаратистичком, или припаднику неке војне формације овог или оног народа", истиче Алексић.

Историчари истичу да је за трезвену расправу о прошлости неопходна историјска дистанца. Међутим, чини се да то у Црној Гори није случај, јер се историја и даље проживљава као савремена стварност. За једне, она је одавно написана и свака нова расправа представља пуки ревизионизам. Други сматрају да је осам деценија довољно дуг период за отворену дебату о личностима и догађајима из Другог светског рата. А трећи, у полемикама око споменика – које су до сада обележиле лето 2025. године  – виде доказ да Црна Гора још није спремна да се суочи са најтежим питањима своје историје.