Nakon evakuacije iz Niša pred austrougarskom i bugarskom ofanzivom, u povlačenju sa Vladom i vojskom, službenik Ministarstva prosvete i vera Bora Stanković je preko Peći januara 1916. dospeo u Podgoricu. Mamuran posle burne pijane noći, Bora je rešio da ne nastavi povlačenje ka Krfu već da ostane gde se zatekao. Ova odluka će ga odvesti u internaciju, a onda u okupirani Beograd, gde će sarađivati sa okupacionim novinama i zbog toga nakon rata biti žigosan kao izdajnik

Možda je i dobro što nakon „Marša na Drinu" Žike Mitrovića skoro da i nije bilo domaćih filmova koji su se bavili Prvim svetskim ratom. Bledom utisku koji su ostavili nedavno snimljeni prigodničarski projekti „Zaspanka za vojnike" Gage Antonijevića i „Kralj Petar Prvi" Petra Ristovskog, sem nedovoljno dobrih scenarija, najviše je kumovao slabašan rezultat anemičnih pokušaja da se makar u jednom kadru donese autentična atmosfera vaskolike ratne gungule. Snimanje dronom je, bez sumnje, zabavna igrarija, ali se kadrovi prvih linija fronta i provincije u pozadini načinjeni iz ptičje perspektive razlikuju od onoga što su ptice tih ratnih godina mogle da vide pod sobom upravo kao nebo i zemlja!

Jer, ako nam nedostaje filmova koji umetnički relevantno tematizuju sve ono što nam se tada dešavalo, materijala o ovom vremenu smrti zaista ima napretek! Pri tome ne mislimo samo na arhivsku građu, tadašnju štampu i brojne relevantne istorijske studije i sinteze, već i na obilje ratnih dnevnika i memoarskih zapisa iz kojih se najbolje može osetiti sva životnost apokalipse koja je pritiskala Srbiju.

Epidemija u Srbiji

Evo kako, na primer, Ludvik Hiršfeld, poljski imunolog koji je kao dobrovoljac došao da nam pomogne u suzbijanju epidemije tifusa, u samo nekoliko reči u knjizi „Istorija jednog života" uspeva da opiše svoje putovanje u Niš i atmosferu koja je s proleća 1915. godine vladala u ratnoj prestonici Srbije:

 „Kada se napušta Grčka i dolazi se lađom u Solun, to je kao da čoveka prebacuju iz blistave prošlosti na istočnjački vašar. U Srbiji je železnički saobraćaj za civilno stanovništvo bio zabranjen usled epidemije; moglo se putovati samo sa vojnim propusnicama. Na železničkim stanicama vojnike su škropili nekakvom smrdljivom tečnošću; ta komedija imala je da predstavlja dezinfekciju i čišćenje od vašiju onih koji su putovali. Najzad Niš, istočnjačka varoš, gde se bekstvom sklonio ostatak državnosti Srbije na izdisaju. Svi stanovi i hoteli prepuni. Pričaju mi neverovatne scene: jedan stanovnik u sobi u ljubavničkoj orgiji sa bolničarkom, u toj istoj sobi čovek na samrti moli za čašu vode, a nekoliko drugih hrče. Pakao, pravi pakao..."

Ovaj Hiršfeldov opis najpre podseća na scene iz holivudskih filmova posvećenih ratu u Vijetnamu u kojima se prikazuje atmosfera u Sajgonu. Razlika je „samo" u tome što ratna prestonica Srbije u to vreme još uvek nije bila okupirana i što su se, umesto američkih vojnika, ulicama Niša sasvim slobodno kretali ratni zarobljenici, kojih je, prema dopisniku francuskog „Žurnala" Anriju Barbiju, početkom 1915. godine bilo preko pedeset hiljada!

Pre nego što je u grad na Nišavi izbegao tout Belgrade i pola Srbije pride, Niš je imao oko dvadeset i pet hiljada stanovnika. Već sredinom avgusta 1914. godine ovaj broj je porastao na osamdeset hiljada, da bi se u periodu o kom svedoči Hiršfeld, a prema proceni ruskog poslanika Trubeckog, popeo na čak 147.000 duša!

Među njima je bio i Bora Stanković.

Niš u ratu

Pisca „Nečiste krvi" i „Koštane" početak rata zatekao je na službi u Ministarstvu prosvete i vera, na čijem je čelu bio Ljuba Davidović, Stankovićev gimnazijski profesor i potonji osnivač Demokratske stranke. Srpska vlada je sva svoja ministarstva bila preselila u Niš još pred prvu okupaciju Beograda, a Stanković je u ratnu prestonicu Srbije izbegao zajedno sa ženom Ginom i tri kćerke, od kojih će najmlađa prohodati u danima kada vojska i dobar deo naroda krenu put albanskih vrleti, u nadi da će pronaći spas na obali sinjega mora.

Pored prenaseljenosti i svega lošeg što sa sobom donosi boravak velikog broja ljudi na malom prostoru, Niš su tokom tih godinu i kusur dana krasili i oni lepi atributi istinske prestonice. Pre svega, u gradu se odvijao živ kulturni život u kom su čak učestvovali i već pomenuti ratni zarobljenici, koji behu oformili amaterski orkestar.

U gradu je 1914. i 1915. izlazilo dvadesetak listova, štampane su knjige, među kojima i poema „Kain" Milovana Bojića. Sugrađani Bore Stankovića su -  pored pesnika koji će godinu dana kasnije na Krfu napisati „Plavu grobnicu", a u novembru 1917. umreti u Solunu - tih meseci između ostalih i bili Vladislav Petković Dis, Proka Jovkić alijas Nestor Žučni i Ivo Ćipiko, koji je, na primer, govorio na obeležavanju godišnjice Skerlićeve prerane smrti. Ovom događaju je prisutvovao i Frano Supilo, a iz Skoplja su u Niš tim povodom bili doputovali i Branislav Nušić i Milutin Uskoković.

Algoritam ratnog potucanja

Nigde nije zabeleženo da je ovom odavanju počasti najznačajnijem tvorcu i tumaču istorije srpske književnosti prisustvovao i sam Stanković, koji je bio Nušićev kum, ali znamo da je u to vreme pisao dramu „Tašana", čiji će rukopis ostaviti u Nišu prilikom povlačenja i za njime tragati do kraja svoga života. Jer, iako će algoritam njegovog ratnog potucanja, naročito po povratku u okupirani Beograd, u najvećoj meri obeležiti upravo intenzivno pisanje i objavljivanje, ispostaviće se kako su na listovima „Tašane" zaturenim u fioci stola niške kancelarije Ministarstva prosvete i vera bili zapisani poslednji redovi velike književnosti tragičnog genija kome se, od evakuacije iz Niša pa sve do smrti 1927. godine, skoro više ništa lepo u životu neće desiti.

Kako i zašto pisac „Koštane" nije sa sobom poneo gotovo dovršeni rukopis svoje nove drame nikada nije do kraja razjašnjeno. Stanković je ovaj rukopis često iščitavao za svojim stolom u kancelariji, u kojoj je sedelo još nekoliko činovnika, ali ga je i davao na redakturu svojim prijateljima. Prema rečima jedne niške učiteljice, Stanković je, pregledajući te ispravke i primedbe, često umeo da nezadovoljno razgovara sam sa sobom:

„Šta oni o tome znaju! Oni znaju samo da stavljaju svoje tačke i zapete... To je njihovo..."

Njihove tačke i zapete

Ne zna se da li je neko stavljao svoje tačke i zapete i u pismo koje je na dopisnici sa uštampanom poštanskom markom od pet filera, na kojoj se nalazi slika Husref-begove džamije u Sarajevu i natpis Bosnijen Hercegovina. Na mestu za adresu pošiljaoca, na dopisnici bez poštanskog žiga, koju je kod sebe čuvala Stankovićeva kćerka Stanka, stoji podvučeno, Borisav Stanković, interierten Lager Ersatz Komanda 1/37-Derventa, a evo i celoga pisma: 

„Svi moji rukopisi koji nemaju političke već kulturne vrednosti ostali su mi u Nišu, u Episkopskoj ulici, u kući Šterića, sproću apoteke Lugomerskog, gde sam stanovao. Isto tako ostala mi je u stalskoj fijoci u kući vladike Jeronima, gde je bilo smešteno Ministarstvo
Prosvete, u rukopisu drama „Paraputa" ili „Tašana". Molim da se preko bugarskih vlasti ovi rukopisi pronađu i meni predadu, ili austriskim vlastima u Beogradu, a one mojoj porodici u Vršačkoj ulici br. 14. O čisto književnoj vrednosti mojih radova mogu se bugarske vlasti obavestiti kod G. G. Stoj Bobčeva i njihovih književnika kao i kod upravnika Sofiskog Narodnog Teatra u kome se prikazivala moja drama „Koštana".
   Ponizan
   Borisav Stanković, književnik
   i referent Crkvenog odeljenja Ministarstva Prosvete"

Izostanak datuma sa dopisnice koju je internirani Stanković, najverovatnije početkom 1916. godine, nameravao da pošalje na nenaznačenu adresu, onemogućava svaku dalju forenzičarsku rabotu kojom bismo mogli da utvrdimo kada je tačno autor izgubljene „Tašane" napisao prve redove nakon onog stihijskog odlaska iz Niša. Ipak, sa velikom sigurnošću možemo da tvrdimo kako se to zaista desilo u Derventi, jer je tokom boravka u ovom bosanskom gradiću Stanković napisao crticu „Ludi Rista", koja je uskoro i štampana u „Sarajevskom listu". Poznato je i kako je pisac „Božijih ljudi" nameravao da nastavi sa objavljivanjem svojih književnih utisaka iz Dervente, ali je urednik, nakon što je saznao da se autor priloga nalazi u internaciji, odbio njegovu dalju saradnju.

A Stankovićev put od Niša do Dervente u najkraćem bi se najbolje mogao opisati upravo kao odbijanje njegove dalje saradnje!

Burna pijana noć u Podgorici

Istinu govoreći, Stankoviću je saradnju prilikom povlačenja iz Niša prvi „odbio" ministar Davidović, koji je umesto da sa sobom povede svoga referenta, na službeni put (što će reći sa svim pripadajućim olakšicama u smeštaju i ishrani) poveo dve rođake svoje žene. Davidović je „prvom srpskom pripovedaču", kako je nazivao Stankovića, usput naložio i da se pobrine za prenošenje moštiju kralja Stefana Prvovenčanog do Peći, te da ih tamo preda Patrijaršiji.

Prethodno se sa ženom i decom rastavši u Kraljevu, Stanković  je iz Peći nastavio ka Crnoj Gori. Ti dani su mu, po sopstvenim rečima, bili „najteži dani u životu", a po svedočanstvima onih koji su se sa njim povlačili, Stanković je utehu za svoje izbegličke muke sve češće i predanije pronalazio u alkoholu, čije je znatno prisutvo u njegovom krvotoku prilikom dolaska u Podgoricu „doprinelo nesporazumu" o kome je ondašnji gimnazijski profesor Lazar Brkić opšrino govorio za beogradsku „Pravdu" u junu 1940. godine.

Brkić je bio na čelu Odbora za smeštaj izbeglica i vojske u Podgorici, kroz koju je tih dana prošlo 40.000 hiljada izbeglica i 60.000 vojnika. Jednoga dana, za smeštaj mu se obratio i istoričar dr Jovan Radonić, koji je tražio smeštaj za sebe i Boru Stankovića, koji beše zaostao putem „u nekom Hanu blizu Podgorice, u društvu Crnogoraca koji su smatrali za zadovoljstvo da ga počaste". Radonić se smestio u lepoj, ugodnoj i čistoj sobi u kući stolara Gvozdenovića, ali kad se Stanković najzad tamo pojavio, domaćini su mu rekli da je dvokrevetna soba već zauzeta. Ispostavilo se da je Radonić u međuvremenu već negde izašao, a da Gvozdenovići nisu ni pomišljali da je „prilično raspoložen i veseo" čovek na vratima čuveni srpski pripovedač.

„Ne bi dugo tek eto ti Bore u kavanu pa pravo stolu Brkića.
- Ti si bezobraznik! - viknu on.
Predsednik i prisutni đaci nađoše se u čudu. Brkić zausti da nešto kaže, ali Bora ne dade. Prisutna publika osvrnu se na sto za kojim je radio odbor i poče pratiti ovu neobičnu scenu.
- Ti si magarac.
Predsednik odbora pocrveni pa i ako je pokušao da dođe do reči nije mogao od Bore. On viknu:
- Šalješ me u kuću a tamo si već poslao dvojicu. Što se šegačiš sa nama?"

Nesporazum je ubrzo razrešen, mada Stanković više nikada nije kročio u kuću svojih nesuđenih domaćina. Uskoro je u Podgoricu stigao i Nušić, pa su kumovi jednoga dana otišli i do Cetinja, u audijenciju kod kralja Nikole, koju je Stanković takođe doživeo kao neku vrstu šegačenja. Kralj Nikola, autor „Balkanske carice", beše „usrdan i pomalo kolegijalan", a na njegovom stolu je ležao nerasečen primerak „Nečiste krvi".

Početkom januara 1916. godina, situacija na frontu beše odnela svaku šalu i valjalo je kretati dalje. Stanković je, međutim, rešio da ostane u Podgorici i, prema Nušićevim rečima, tu odluku nije doneo trezan.

Uskoro je vojni komandant Podgorice, artiljerijski brigadir Fon Geldern naredio da se svi Srbijanci koji su se zatekli u Podgorici okupe pred osnovnom školom, odakle je trebalo da pešice krenu u internaciju. Stanković je uspeo da zakasni i na ovaj zbor, ali mu je i tada pomogao Brkić, koji ga predstavi kapetanu zaduženom za sprovođenje naredbe. Kapetan je govorio srpski i Stankovićevo ime mu je očito nešto značilo.

„- Zar da srpski književnici idu pješke i Bog bi znao kuda? I to u poderanim cipelama?
- Šta ćemo kad je naredba! - odgovori rezignirano kapetan."

Naposletku je odlučeno da bolesni i slabi tog januarskog dana ipak ne budu deportovani.

Tako je Bora Stanković ostao u Podgorici sve do početka proleća 1916. godine, kada je sa oko tri hiljade ljudi, žena i dece dospeo u Derventu, gde su imali da izdrže karantin zbog pegavog tifusa i da potom nastave ka logorima za internirce u unutrašnjosti Austro-Ugarske.

U Derventi

O derventskim danima Bore Stankovića svedočio je tamošnji lekar Dušan Mandić, u novinskom članku objavljenom u beogradskom „Vremenu" 1929. godine:

„Stanje u kom su se internirci nalazili bilo je teško i preteško... promrzli i zavašavljeni u hladnim i mračnim magazama, patili su kao Hristos... Nađem jednu praznu kućicu i saletim komandanta bolnice te mi dozvoli da u nju preselim dvadesetak inteligentnijih interniraca, među ostalim i Boru. Istina, i tu se spavalo na slami, ali se je moglo čisto držati, ložiti i na hranu ići u hotel u pratnji vojnika na ručak."

Nakon što je među ovim „inteligentnijim" internircima ubrzo izbila svađa i tuča, Stanković je tražio da ga vrate „natrag u magazu, među narod". Doktor Mandić je najzad uspeo da ga smesti u bolnicu, gde je Stanković dobio svoju sobu i tu ostao sve do povratka u Beograd.

O boravku u Derventi sam Stanković piše kako je „prvi put u životu osetio istinsku nagradu za svoj trud na književnosti" i osetio takve prijateljske postupke „koje nikada neće zaboraviti".

Prema rečima dr Mandića, „Bora je bio skroman čovek pa se gdekad videlo na njemu, da mu je i neugodna tolika pažnja. Često je pitao, da nama možda neće škoditi njegovo prisustvo u bolnici. A nama je opet bilo neugodno s obzirom na njegovo zdravlje i talenat to, što je mnogo pio, osobito rakiju. Ali znajući za njegovu naviku i brige, koje su ga tištile, nismo mu mogli braniti."

Najveća Borina briga bila je kako da se dokopa Beograda, što mu je i uspelo nakon što je iz štampe saznao da se na dužnosti doglavnika austrijskog guvernera u Srbiji nalazi Kosta Herman, nekadašnji urednik sarajevskog časopisa „Nada", u kom je Stanković bio objavio priču „Tajni bolovi". Napisao je, datirao i poslao pismo Hermanu i ovaj je uspeo da izdejstvuje Stankovićev povratak u Beograd, o čemu dr Mandić kaže i ovo:

„Kad je došlo vreme polaska, trebalo ga je i novcem snabdeti, da mu se bar za prvo vreme nađe. G. Stevo Markovič, koji je u bolnici Boru češće obilazio, sakupio je krišom među nama Srbima nekoliko stotina kruna (za ondaššnje prilike prilična suma) i predao ih Bori. Uredili smo i to da vojnik koji će ga pratiti ne bude kakav pas. Otpratio ga je jedan obrazovan i napredan Hrvat, rodom iz Bosne."

Stanković je svome obrazovanom i naprednom pratiocu obećao da će mu po dolasku u Beograd pokazati grad, ali mu je pobegao čim su izašli sa perona i odmah se uputio u Skadarliju. Usput je naišao na svoje najmilije, koji su izgledali tako bedno i izgladnelo da ih je jedva prepoznao.

U Beogradu

U svojim uspomenama, prvi put objavljenim 1929. godine pod naslovom „Pod okupacijom", Stanković prvo opisuje dolazak u svoju dorćolsku kuću „napuklih zidova, razvaljenih ragastova, otpalog maltera...", a onda pita ženu zašto je dopustila da deca gladuju i zbog čega nije „išla i javljala se 'našima'."

"- Da! - čisto sa nekom nasladom i kao sveteći se meni, poče ona:
- Javljala se i kazala, da sam tvoja žena... i zato sam valjda na sva vrata isterivana.
- Od koga?
- Pa od naših! - prasnu ona. I sa suzama u očima izlivajući sav jed, nastavi: - Bila sam kod svih tvojih s kojima si ti jeo i pio. I nijedan nije hteo da me pozna. Nisu hteli ni da mi overe da sam tvoja žena da bih, kao ostale činovničke žene, mogla pomoć dobiti."

Stanković već narednog dana kod predratnih prijatelja uspeva da porodici osigura makar najosnovnije namirnice. To im za prvo vreme garantuje da neće umreti od gladi, a on od žeđi. U Skadarliji pronalazi i svoga staroga druga, čuvenog glumca i reditelja prvog srpskog igranog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa", Čiča Iliju Stanojevića, koji je u okupiranom Beogradu preživljavao radeći i kao kelner, a po Stankovićem rečima uveliko se i spremao za doček „naših":

- Vidi: tamo sam spremio dušek, jorgan i sve. Pa kad dođu naši, to ću da iznesem i prostrem onamo do zida, da obesim za onaj ekser lampu, fenjerče. Ali, da dođeš, i za tebe će biti mesta, pa tu, na ulici, tri ćemo dana i noći da ležimo, sedimo, pijemo, jedemo... Kad dođu braća i kažu nam: „Idite, braćo i spavajte!", odgovorićemo: „Ne, ne, braćo, vi idite i spavajte unutra, po kućama, jer ste umorni, a nas ostavite da ovako, na ulici, ležimo i gledamo u nebo!" Da, da, da se zna koliko je to smeti napolju ležati i u nebo gledati bilo za nas dragoceno!"

Ništa, međutim, za Boru Stankovića nije ispalo onako kako je to Čiča Ilija zamišljao!

Već sutradan, on je nastavio da tone u živo blato svoje dosledne nesnađenosti, jer mu je uspelo da izgubi potvrdu o dozvoli boravka u Beogradu tek što ju je dobio od šefa beogradskih okupacionih vlasti, zloglasnog Vitmana. Dragocena cedulja je, istina, pronađena, ali Stanković nikako nije uspevao da se snađe. Njegova preplašenost išla je dotle da se nije usudio ni da ode u posetu Petru Kočiću, koji je umirao u bolnici za duševne bolesti na Guberevcu.

Pod okupacijom

U gradu je vladala nestašica najosnovnijih namirnica, ljudi su gladovali, a opasnost od ponovne deportacije stalno mu je visila nad glavom. Zato se ponuda urednika beletrističkog dela „Beogradskih novina" hrvatskog književnika Milana Ogrizovića da počne sa pisanjem redovnih priloga i da za to počne da prima redovan i pristojan honorar u svom tom užasu činila kao logično i sasvim časno rešenje.

„Beogradske novine" su bile zvanični organ okupacionih vlasti. Izlazile su od kraja 1915, pa sve do poslednjih dana okupacije. Novine su štampane u nemačkom i u srpskom izdanju na latinici, i u početku su izlazile dva puta nedeljno, da bi potom postale dnevnik. I dok su tokom rata i po oslobođenju smatrane za simbol antisrpske okupatorske kulturne politike, danas ih čitamo kao dragocen i bogat izvor informacija o političkom stanju, ali još više o privatnom životu u okupiranoj Srbiji i Beogradu.

Milan Ogrizović dolazi na mesto urednika beletrističkog dela „Beogradskih novina" u maju 1916. Rođen u Senju 1877. godine, gde je i kršten po pravoslavnom obredu, Ogrizović je bio jedan od brojnih kulturnih poslenika koji su svojim vrednim radom na mnogim poljima doprinosili formiranju jugoslovenskog kulturnog prostora iako nisu bili direktni pobornici ideje jugoslovenstva. Ogrizović je bio dramatičar, autor osrednjih drama „Banović Strahinja" i „Hasanaginica", pozorišni kritičar, urednik, ali bi pre svega trebalo da bude upamćen po onome što je tokom dve godine bavljenja u okupiranom Beogradu učinio za srpske umetnike koji, poput Bore Stankovića, nisu otišli iz zemlje za vojskom.

I za Ogrizovićev dolazak u Beograd vezano je ime Koste Hermana, koji je bio ujak njegove žene. Ogrizović je u Beogradu uređivao „Beogradske novine" i predavao hrvatski jezik na kursu koji su pohađali austrijski oficiri. Zahvaljujući njegovom angažovanju, u Zagrebu je 1917. objavljen Stankovićev roman „Nečista krv" sa Ogrizovićevim predgovorom.

Odisejada i brodolom

Na samome početku teksta, Ogrizović konstatuje svu tragičnost rata i mnoga stradanja srpskih književnika „s onu stranu bedema", te zaključuje: „odisejada i brodoloma bilo je dakle na obje strane". Potom navodi Stankovićeve reči:

„Za vreme ratova kao referent Crkvenoga odelenja ministarstva Prosvete bio sam pošteđen vojništva i učestvovanja u ratnim naporima i grozotama. Mada mi se davala prilika, da tobož skupljam utiske i impresije ratne, uvek sam izbegavao i srećan sam što nisam prisustvovao."

Ogrizović se onda upušta u kraću analizu samoga romana i kaže kako će Hrvati „upoznati najbolje djelo najjačeg srpskog pisca", da bi svoj predgovor završio predviđanjem kako će Bora Stanković „biti jedini kadar da napiše tragediju svoje zemlje".

Ne samo da se ovo Ogrizovićevo predviđanje nije obistinilo, već je njega posle rata snašlo gotovo sve ono kroz šta je imao da prođe Stanković.

A Ogrizović je za vreme svog boravka u Beogradu takođe pokušavao i da obnovi pozorišni život u Srbiji. Na kraju mu je pošlo za rukom da oformi trupu u kojoj se našao i Čiča Ilija Stanojević. Igranjem predstava u Beogradu i unutrašnjosti, prikupljan je novac kojim su potom pomagani umetnici, kulturni radnici i porodice onih koji su bili na Krfu, ili širom Evrope i sveta.

Božidar Nikolajević, istoričar umetnosti i pisac, posleratni direktor Zemaljskog muzeja u Sarajevu, u svojim ratnim memoarima piše kako je ova pomoć „davana od čistoga prihoda sa dvanaest predstava", među kojima je bila i „Koštana". Prikupljeno je 27.450 kruna, a pomoć su dobili „poglavito novinari, književnici, umetnici, glumci, odnosno porodice njihove." Među 193 onih kojima je pomoć uručena našli su se i Josif Marinković, Isidora Sekulić, sestre Brane Cvetkovića, udovice Vojislava Ilića, Milutina Uskokovića, Milovana Glišića, Radoja Domanovića...

Nikolajević za „Beogradske novine" kaže da jesu bile zvanični organ Guvermana, ali da je list u srpskoj javnosti posle oslobođenja „pogrešno tumačen i bezrazložno crnjen". Potom podseća kako se i sama srpska vlada u emigraciji „služila obilato 'Beogradskim novinama', održavajući preko njih vezu sa okupiranom Srbijom, kao što su i nebrojene porodice srpske, zahvaljujući jedino tome listu, mogle tri pune godine obaveštavati se o svojima na domu i van zemlje." Potom navodi i članove redakcije i saradnike, među kojima su, pored Stankovića, bili i Sima Pandurović, Milutin Čekić, Milorad Petrović Seljančica, ali i „g-đa Klara pok. Skerlića (u administraciji Belgrader Nachrichten), g-đa Tinka udova pesnika Vlad. Petkovića Disa."

Šta je to onda Bora Stanković pisao na stranicama „Beogradskih novina" pa da ga srpska javnost po oslobođenju toliko prezre i ne oprosti mu do kraja njegovog života?

Feljtoni u okupiranom Beogradu

Stanković je prvi tekst u „Beogradskim novinama" objavio 14. decembra 1916, a poslednji 1. marta 1918. Bili su to mahom feljtoni posvećeni svakodnevici okupirane srpske prestonice, objavljivani pod zajedničim naslovom „Beogradske šetnje". Objavljeno je i nekoliko crtica iz ciklusa „Balkanski tipovi", u kojima su se, pod novim imenima, pojavljivali likovi iz „Nečiste krvi" i nekih njegovih priča.

Dobar deo stranica „Beogradskih novina" ispunjavali su oglasi, koji su katkad bili jedini kanal komunikacije između onih koji su ostali u Srbiji i onih koje je rat raspršio što na Krf i Solunski front, što u Francusku, Švajcarsku, Afriku... Stanković je radio na prepisivanju i redakturi oglasa, koji se često mogu čitati kao kratke priče.

Prvu beogradsku šetnju Stanković je posvetio kalemengdanskim spomenicima. Srpsko izdanje „Beogradskih novina" štampano je latinicom, a kako ni K und K redakcija ništa nije mogla Stankovićevoj jedinstvenoj rečenici, možda se najbolje vidi iz ovog pasusa:

„Ma da je odavna zima ovde se ipak još oseća miris od zelenila. Istina on je sada pomešan i sa mirisom žutoga lišća, koje je počelo već da truli i koje je nagomilano i svaki čas sve zavejavano više slaže po ivicama aleja i oko korenja drveća. A toga mirisa, zelenila i žutoga lišća najviše ima oko i iza spomenika i njihovih kamenih podnožja. Njih ima malo. Tek nekoliko. Kao početak nečega. A njihov red, biranje mjesta, gdje će se se koji postaviti, zanimljiv je i interesantan. Izgleda kao da ni sama smrt nije mogla da izmeni sudbinu i da im bolja mesta i položaje nego ono što su i za života imali."

Stanković u narednim tekstovima sa pisanja o spomenicima prelazi na portretisanje žitelja okupiranog Beograda i, pišući o njihovim svakodnevnim mukama, beleži i ono što se mnogima od pomenutih nikako ne dopada. Nastojeći da bude objektivan i što bliži autentičnosti, Stankovićeve latiniciom štampane i gdegod ijekavizirane rečenice u sebi sadrže sve više ogorčenosti, pa je poslednji tekst koji je objavljen 1. marta 1918. godine zapravo prva priča iz ciklusa koji će nakon njegove smrti biti štampan pod naslovom „Zabušanti".

„Trebalo je da dve stotine i više hiljada Srba poginu i još toliko da se raziđe po tuđem svetu, dakle oko pola miliona ljudi u Srbiji, ne računajući tu i decu i žene, da nestane da bi tek tada on jedva mogao da se jednom vidi i počne upadati u oči."

Od kraja 1917. godine, sve češće se dešavalo da „Beogradske novine" izađu samo na nemačkom jeziku i to je bila kap koju Stanković nije nameravao da ispije iz čaše ionako već prepunjene gorčinom. „Na, pa sad neka piše ko hoće, ko zna švapski", rekao je svome prijatelju, krojaču Triši Jovanoviću, koji ga je tih dana materijalno pomagao. „A ja ne. I ako hoće, neka me bese, ali više ja neću pisati, jer hoće da nas ponemče, jezik da nam zatru. Malo im je što štampaju latinicom, no hoće i ovo... Na..."

I Stanković zaista više nije pisao za „Beogradske novine", ali se ispostavilo da nisu Austrijanci ti koji će poželeti da ga bese, već da mu omču spremaju upravo oni o kojima je u svojim feljtonima najviše pisao. Zato je Čiča Ilija Stanojević najverovatnije sâm dočekao pobedničku srpsku vojsku na skadarlijskoj kaldrmi, dok je za Stankovića oslobođenje predstavljalo tek nastavak odisejade i brodoloma.

Sa žigom izdajnika

Samo što je ponovo počela da izlazi, „Politika" je pisca „Nečiste krvi" u nekoliko članaka napala onako kako danas javne ličnosti umeju da mrcvare tabloidi. Povod je bila turneja Narodnog pozorišta po Bosni, Dalmaciji i Vojvodini, u okviru koje je trebalo da bude igrana i „Koštana". Umesto da se izdajnik hapsi, on se još nagrađuje, grmeli su nepotpisani članci!

Pored Stankovića, na meti „Politike" se našao i pozorišni reditelj Milutin Čekić, koji je dve godine kasnije u svoju odbranu objavio knjigu „U glibu mržnje". Ovaj polemički tekst može se čitati i kao daleki predak Kišovog „Časa anatomije", i to ne samo zbog žestine sa kojom Čekić iznosi svoje argumente, već i zbog metoda kojim je kulturna čaršija u oba slučaja nameravala da smrvi oklevetanog i nepoželjnog pojedinca.

I dok su Čekić i Kiš na ostrašćene uvrede i napade odgovorili knjigama, Bora Stanković je u svoju odbranu sudski overio tek jednu jedinu rečenicu!

U okviru članka „U službi neprijatelju - godišnjica od smrti Beogradskih novina", štampanog u vrhu naslovne strane „Politike" 27. oktobra 1919. godine, objavljena je i Stankovićeva izjava.

Čekić na jednom mestu prvo navodi Vajldove reči iz „De profundisa" o umetniku „za koga je je izraz najviši i jedini način života", a onda kaže kako je „G. Bora Stanković sasvim dobro učinio, kada je Književničkom udruženju postavio pitanje: da li je trebalo da on, za vreme života u ropstvu, ne radi svoj posao?".

Taman kao zemlja

Svojevrsni bojkot kojim je Stanković bio podvrgnut sve do svoje smrti bio je krajnje licemeran odgovor na ovo njegovo pitanje. Beogradska čaršija jednostavno nije mogla da mu oprosti to što je umesto o žalu za mlados' i božijim ljudima pod okupacijom pisao o zabušantima i ratnim profiterima. Stankovićeva sudbina ne bi bila mnogo drugačija i da se onog mamurnog jutra ipak povukao iz Podgorice i stigao do obale sinjega mora, jer bi „Krfskom zabavniku" najverovatnije ponudio zapis o stvarima o kojima se tih dana i meseci, nije javno govorilo. Sudbinu onih koji su istrajavali u nameri da „rade svoj posao" najbolje ilustruje sudbina „Dana šestog" Rastka Petrovića.

Zaboravivši pri povlačenju rukopis originalne verzije „Tašane", Bora Stanković je do kraja svog života pronalazio samo nerazumevanje sveta u kojem za njega, tvorca nedovršenog „Gazda Mladena", nije bilo mesta. Umro je u jesen 1927. godine, samo nekoliko dana nakon što je u Narodnom pozorištu premijerno izvedena verzija „Tašane" koju je pisao po sećanju i koja je, poput samoga Stankovića, bila tek bleda senka svega što je u jesen 1915. zauvek ostalo u onoj niškoj fioci.

Novinar Siniša Paunović u svojoj knjizi „Pisci izbliza" ovako opisuje svoj poslednji susret sa Stankovićem:

„Kad sam poslednji put video Stankovića, on više nije bio u životu: ležao je na samrtničkom odru u svojoj maloj prizemnoj kući, skrivenoj u cveću i vinjagama. Bilo je to 23. oktobra 1927, na dan njegove sahrane. (Umro je oko podne 21. oktobra). Tada mu je bila tek 51 godina. A preda mnom su bili posmrtni ostaci sasvim starog čoveka. Njegova bolest, razočaranja, alkohol koji je sve više uzimao maha, i nimalo lak život, ostavili su duboka traga na njegovom licu koje je izgledalo tamno kao zemlja i neobično izmučeno."

Stankovićeva kuća na Dorćolu stradavala je u oba svetska rata. U svojim uspomenama pisao je o onome što je zatekao po povratku iz internacije. Nije je poštedelo ni šestoaprilsko bombardovanje 1941, a u savezničkom bombardovanju na Uskrs 1944. sravnjena je sa zemljom.

U njenom dvorištu Bora Stanković je posadio vinovu lozu koju je sa sobom doneo iz svoga Vranja i pod kojom je najviše voleo da sedi i pijucka. Oklevetan i prezren od u posleratnom društvu visoko etabliranih antijunaka svojih ratnih feljtona, Stanković pod tim lojzem ipak često nije sedeo sâm. U kuću u Vršačkoj navraćali su Stanislav Vinaver, sa kojim je zalazio u dorćolske mehane i Miloš Crnjanski, koji je sa jednom Borinom kćerkom išao na časove modernog plesa. Pod lozom je sa Stankovićem, možda, sedeo i Ivo Andrić, koji je sa njim jedno vreme radio u istom ministarstvu.

 Pod tom lozom je Bora Stanković dao i intervju Branimiru Ćosiću, koji je kasnije objavljen u knjizi „Deset pisaca - deset razgovora", i koje se završava ovako:

- Pred samu bežaniju dobio sam rukopis iz Pozorišta na čuvanje. Metnuo sam ga u svoju fioku, u svoj sto koji sam imao u Ministarstvu prosvete. Ko zna ko je sa mojom Tašanom uvijao svoje prljave cipele. Nije bila što i Koštana, ali je bila interesantna.
- Ali „Tašana" nije cela uništena. Sećam se da su objavljeni pojedini činovi i scene po „Zvezdi", „S.K. Glasniku" i nekim dnevnim listovima. Zar nemate namere da dopunite ono malo što nedostaje?
G. Stanković ustade, zapali novu cigaretu i, prateći me kroz tunel od vinove loze ka kapiji, reče zamišljeno:
- Čemu? Ti si još mlad, ti to ne razumeš. Ne hvata se ptica kad jednom odleti...

E, tu bi umesto odletele ptice dobro došao onaj kadar snimljen dronom s početka naše priče. Jer, ko zna, možda bismo sa tolike visine, sem Beograda iz 1927. godine, u nekom budžaku ugledali fasciklu u kojoj i dalje čeka zatureni rukopis „Tašane".