Рафинерија "Београд" чека ново "гориво"

Рафинерија "Београд" ретка је фирма у реструктурирању чији дугови не премашују вредност капитала процењен на пет милиона евра, а држава је последњи пут фебруара прошле године обећала стратешког партнера. Радници фабрике мазива, лубриканата и антифриза гледају у Агенцију за приватизацију којој су дали предлог за свој опстанак, а одговор чека и пето по реду руководство од раскинуте приватизације 2012.

У рафинерији Београд стало је тамо где је годинама почињало - код рерафинације рабљених уља. Погон није у функцији, а ради свега десет одсто капацитета и 150 људи.

"Када бисмо радили у пуном капацитету производња би била реда 30.000 тона годишње. Последњи пут то је било деведесетих година", каже технички директор Мијат Угриновић.

Тада се рафинерија и опремала. Најсавременија машина купљена је 1998. а вредела је два милиона евра.

"Машине вреде око два милиона евра и раде око 1.600 канти - за дан око 10.000 и много значе за једну фирму као што је рафинерија", истиче пословођа Стево Стојаковић.

Имовина вреди 14 милиона евра, а дугова је девет милиона.

"Од 2005. године нема обртних средстава. Предузеће је дужно две године за порезе, доприносе не плаћамо а ни здравствено јер немамо пара", истиче генерални директор Љиљана Жугић.

Радници примају плату, довољно за одржавање наде. И њима су власти обећавале стратешког партнера.

"Много пута су обећавали и ништа, али се надам да таква фирма неће да пропадне, била би права штета", каже једна радница.

У саставу фабрике је и лабораторија. У њој се радило у три смене, сада у једној ради свега 12 запослених. Поседују апарат који испитује све елементе периодног система и раде анализе за себе али и велике системе попут ЕПС-а и НИС-а.

"Укидањем овакве лабораторије ви губите тело које може да издаје сертификат за мазива, кочне течности, масти. То је велики губитак не само за нас већ и за све наше кориснике", објашњава заменик директора лабораторије Вера Томић.

Фабрику је приватизовао Грк који је пропао и држави је враћена огољена, са акумулираним губицима, без средстава, без сировина и са минималном количином готових производа. Али ипак, са шансом да опстане.

Од старог власника нису остали само дугови већ и опрема за фабрику емулзија. Само део контејнера некад је вредео осам милиона евра, а данас милион и по. Менаџмент и радници предложили су држави да прода тзв. "мртав капитал", али две године нису добили никакав одговор.

"Да смо то урадили пре две године сад би били профитабилна фирма, међутим ово чекање само означава обрнуту спиралу која се зове пропадање", каже генерални директор Љиљана Жугић.

Корени рафинерије досежу 1934. годину. До данас је преживела све фазе и никада није престала да ради.

број коментара 0 Пошаљи коментар