Пошта у Великом рату

За време Првог светског рата сва пошта је била под строгим надзором и цензуром. Пошиљке су путовале дуго, преко различитих земаља и женевског Црвеног крста.

Редовном а не дипломатском поштом, на службеном француском језику, 28. јула 1914. министар унутрашњих послова, гроф Бертхолд је послао телеграм којим Аустрогарска објављује рат Србији.

Из Беча, преко Будимпеште и Београда телеграм је стигао до Крагујевца, односно до Врховне Команде.

Љиљана Ђорђевић, кустос ПТТ музеја и ауторка изложбе "Јединице везе српске војске у Првом светском рату" за Јутарњи програм РТС-а објашњава, како је телеграм примљен.

"Ружица Петровић Црепић је као изврстан морзиста, особа која је могла на слух да прими телеграм који је писан латиницом, прилмила тај телеграм и на њему се налази и њен параф као доказ тога. После тога, када су прочитали телеграм, када су видели да је у питању објава рата и да је врло вероватно тај телеграм аутентичан, упућен је у Ниш влади", каже Љиљана Ђорђевић.

По закону о ратовању, цивилне поште су биле под војном управом и у почетку служиле искључиво у ратне сврхе. У свим окружним командама организоване су етапне поште и телеграфски уреди, а поштански службеници нису регрутовани као војници већ би остајали на радном месту.

"Телеграми су наравно коришћени највише у ратне сврхе, за пренос нардеби, за пренос информација између двора, министара, дипломата. Пре свега су морали да буду шифровани и наравно везе су морале да буду одржаване константно и да буду сигурне, значи осигуране од уништења, евентуално неке врсте прислушкивања", додаје Љиљана Ђорђевић.

Српска војска је имала телеграфске бежичне станице, а на фронту су се користила пољски индукциони телефони и телеграфи, јер нису могли да се прислушкују. Информације су слали и пилоти, чији су авиони били опремљени предајним Морзеовим апаратима. Поруке од штаба до војних јединица, често су преносили и голубови. 

"Када говоримо о српкој голубијој пошти, она негде опстаје до повлачења преко Албаније и онда се касније поново јавља на Солунском фронту, где кажу да су голубови имали велики допринос и заиста преносили бројне информације. Када говоримо о целом поднебљу, на светском нивоу, кажу да је било употребљено око пола милиона голубова који су одиграли врло значајну улогу", објашњава Слађана Зарић, уредница на РТС-у и ауторка филма о Милунки Савић.

Прва четири месеца окупације цивилна пошта није функционисала. Тежак период без вести трајао је до фебруара 1916. У јуну су војне власти издале наредбу да се поставе поштански сандучићи и писма су почела да стижу. Била су кратка, и најчешће садржала информације о породици, здрављу, новцу, али и погибији.

Да би пошиљка стигла до одредишта било је потребно више месеци, јер је пролазила неколико строгих контрола у различитим земљама, о чему сведоче печати на писмима. Због цензуре, сва писма су морала да буду на латиници, коју је мали број људи знао. Исписана туђим рукописом, често су изазивала сумњу и ставрала неспоразуме.

Тако у једном писму, Ана Госпавић из Ваљева тражи од супруга Јована, резервног поптпоручника Б пука Дринске дивизије, да јој пошаље фотографију, како би се уверила да је он жив. Он јој одговара:

Драга моја Ана,

Здраво сам што теби, Мики и свим нашим желим. Чуди ме од кога сте могли чути за мене како нисам жив, кад сам ти често писао. Слику ти не могу послати, ову коју сада имам не би добила. Моје је здравље одлично, иако сам провео зиму на великој висини а и сада имамо још мало снега. 

Војници нису смели да шаљу фотографије на којима су у униформи, а за овакву преписку инспекције војних пошта издавала су бесплатне дописне карте које нису имале коверте.

Било је дописивања и преко "Беогардских новина" у облику карата и нотица штампаних латиницом. Током рата слао се и новац, који је без обзира на компликован пут, стизао до прималаца.

"У ратним условима, новчане упутнице су исплаћиване у злату, сребру и привремено у драхмама док је влада и Врховна команда била на Крфу, односно у Солуну", каже Љиљана Ђорђевић.

Пошта је транспортована бродовима, возовима, аутомобилима, разносили су је и коњаници и пешаци.

За сваког војника, писмо је представљало радост, а добре вести биле су најбољи подстрек за нове победе.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(недеља, 15. јун 2014, 21:39) - Саша [нерегистровани]

комунистичка лингвистичка идеологија

Слажем се с првим коментатором.
Могао посебан чланак да се напише о почетку трагедије за српски језик усред ратне трагедије српског народа.
Латиница у српском језику је наметнута од стране окупатора за време Првог св. рата, затим опет на подручју НДХ за време Другог св. рата, а после трећег, али перфидног наметања у време мира, остала је до данас. Српски језик се од ове последње окупације још није опоравио.
Једини је европски језик с два писма, са свим лошим последицама у области права, културе, нације и државе.

(субота, 14. јун 2014, 08:25) - Дејан [нерегистровани]

Тачно и нетачно

Текст није лош, али примећујем да ce без нарочитог осврта пише о забрани ћирилице за време Великог рата. Реченица: ''Због цензуре, сва писма су морала да буду на латиници, коју је мали број људи знао.'' је истинита, али ce не говори о чињеници да се цензура односила на ћирилично писмо које је апсолутно било забрањено, а што је нарочито битно за овај текст. Мали број људи је знао латиницу, то су људи који су учили страни језик, а гајевицу (хрватску латиницу) заправо није знао нико, осим Хрвата у Србији, јер у Србији она није ни постојала.