„Солунци" на Копаонику

На Копаонику је снимљена драматизација трагичног преласка српске војске преко Албаније. Албанске гудуре и непрегледне врхове заменили су Панчићев врх и Гобеља. „Солунци" у документарно-играном филму „Србија у Великом рату" били су кадети Војне академије.

За потребе документарно-играног филма „Србија у Великом рату" екипа Радио-телевизије Србије снимала је крајем фебруара на Копаонику. Игране сцене које су део филма засноване су на сведочењима савременика.

Приче за илустрацију пронађене су у ратним дневницима и исповестима ратних ветерана. Тако је на Копаонику снимљена сцена коју малтене сви који су прешли Албанију описују: пут кроз непроходне албанске планине није било тешко наћи јер су мртва тела српских војника која су остајала да леже у снегу била путоказ кроз албанску недођију.

Идемо преко Албаније. Спавамо где стигнемо, ко намести мало грања и пушку одоздо - остане жив, а ко легне на влажну земљу, он и не устане... Ујутру кад устанемо, увек остане мртвих: гладни, болесни поумирали... Кроз Албанију ако не знаш пут, само гледај где је пао војник мртав. Иди туда, изаћи ћеш на море..."
(Сведочење Радосава Марковића - „Три силе притисле Србијицу")

Пред налетом троструко моћнијег непријатеља (немачка, аустраоугарска и бугарска армија) српска војска била је принуђена да се повлачи кроз непроходне и снегом оковане црногорске и албанске планине.

Ишло се планинским стазама, крчио се пут кроз снег. Тешка артиљерија онеспособљена је и закопана на Косову и Метохији. Ту је прекомпонована и комора. Сваки војник носио је са собом само оно што је био у стању да сам понесе. Камере РТС-а зебележиле су и сцене када глад српског војника приморава да једе траву, кожу од убијених волова, снег.

На ногама имам опанке, али поцепали су се, ноге ми мокре, прозебле. Па добисмо после, поклаше волове - није могла комора даље, па ону кожу сирову онако изделише. Мени дадоше два комада коже да их сашијем за опанке, ја сам њих на ватру метнуо и појео. Док се пече оно се на ватри грчи, грчи..."
(Сведочење Милутина Матејића - „Три силе притисле Србијицу")

Исрпљену и изгладнелу српску војску нападала су и непријатељска албанска племена на северу земље. Са војском су се кроз Албанију повлачили и бројни цивили. Ни данас, сто година касније, не постоје прецизни подаци о броју страдалих у Албанији.

Пописи цивила нису постојали. Претпоставља се да се тај број креће око 50 000 људи. И док само илузорно, кроз драматизацију, замишљамо трагедију кроз коју су наши дедови и прадедови прошли, величина голготе и страдања остаје нам непојмљива. Жртвовања и искушења која је та генерација поднела остаје ван граница замисливих људских моћи.

Пред нама леже мртваци где ми пролазимо, а за нама падају мртваци. Није закопавано, то је лежало стотинама. Ко може коме да помогне кад идеш и само мислиш кад ћеш и ти да паднеш... Има она песма што каже:

(...) Биће храна за годину дана
За скуп врана са целог Балкана (...)
То су испевали за нама
".
(Сведочење Живка Анђелковића - „Три силе притисле Србијицу")

Статисти приликом снимања сцена били су кадети друге године Војне академије. Документарни филм "Србија у Великом рату", који РТС реализује у сарадњи са Министартсвом одбране Републике Србије, биће емитован током ове године . Интервјуе из документарног филма уобличене у тематске целине можете сваке недеље пратити на порталу РТС-а у оквиру подсајта „Велики рат".

Аутор филма је Слађана Зарић. Редитељ Ивана Стивенс.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 21. јун 2014, 23:20) - Vera [нерегистровани]

Moj Deda i njegov konj Rubin

Moj deda je sa svojim konjem Rubinom isao preko Albanskih gudura u Grcku.To je bila golgota Srbije.
Dnevno, dobije(nesecam se tacno)nekoliko kocki secera, i on podeli to, malo za sebe a veci deo da svom konju Rubinu.Mislio je da ne samo on da prezivi nego mora i njegov konj da prezivi,
njegov veliki prijatelj iveliki partner u ratu.
1915 vraca se u Srbiju, borbe pocinju,pobede stizu jedna za drugom i oslobodjenje Srbije.
Moj deda Milan se zajedno sa svojim konjem Rubinom pobedonosno vraca u Macvu,u Pricinovic.
Njegov konj je doziveo duboku starost, ziveo je 26 godina.
Ovo je moje divno secanje.