Марш на Дрину доктора Лазе

"Знао сам да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми нису дозвољавали да се склоним", речи су доктора Миодрага Лазића које су објављене у његовом опроштајном писму. Један је од првих заражених коронавирусом у Нишу, а његова смрт веома је потресла и Нишлије и Србију. Лаза хирург или доктор Лаза, како су га звали у Нишу, био је један од најбољих српских лекара, а патријарх Павле га је 1994. одликовао Орденом Светог Саве.

Kада би неко рекао "доктор Лаза" или "Лаза хирург", сви су знали ко је – тако је било и у Нишу, тако је било и свуда у рату. Сам доктор Лаза у шали је говорио да људи понекад нису ни знали ко је "примаријус др Миодраг Лазић".

"Ако је ово институција која се зове Kлинички центар или Ургентни центар, доктор Лаза је био институција за себе, човек који је својим именом, пожртвовањем, патриотизмом изградио нешто много више и уткао га у темеље ове установе која је пре две године направљена. Човек који је оставио иза себе плејаду врсних младих стручњака које је едуковао, човек који је био лаф у срцу али и дете у срцу, са једним невероватно истанчаним осећајем за правду", каже Бојан Јовановић, хирург Kлиничког центра Ниш и један од најближих сарадника Миодрага Лазића.

Главна медицинска сестра у Ургентном центру у Нишу, Ивана Стаменковић, са доктором Лазићем проводила је готово цео дан. "Прво се односио као човек, а после као лекар и стручњак, према свима је био као да смо му најближи, јесте он био такав као што је рекао у задњем писму, да је био гласан, али у суштини увек је бринуо прво о нама и пацијентима", присећа се Ивана Стаменковић.

Директор KБЦ "Др Драгиша Мишовић", Владимир Ђукић, и сам је био ратни хирург, као и Миодраг Лазић.

"Поштовао сам га изузетно као колегу и храброг човека, као и сваког ко је био у рату, он је то истицао с поносом, али није се хвалисао. Не могу ништа да кажем осим да сам поражен, да је једна таква херојска личност, једна бриљантна хируршка каријера готова, да чак и у оваквим врхунским условима које данас има KЦ Ниш није могао да победи", истиче Владимир Ђукић.

Нишлија, писац Дејан Стојиљковић каже да су у том граду сви у стању шока и неверице поводом смрти доктора Лазе. "Многи још не могу да верују, нарочито Нишлијама тешко пада што нећемо моћи да присуствујемо сахрани, да му одамо почаст", каже Стојиљковић.

Доктор који је волео све ћошкове Ниша 

Миодраг Лазић је рођен 1955. године у Земуну, у породици војног лица, пореклом са Озрена. Међутим, као средњошколац се сели у Ниш, где ће, како је сам говорио, упознати сваки ћошак града.

"Ја сам специјализирао на ВМА две године и једва сам чекао да се вратим у Ниш, размишљао сам о томе да се вратим мојим пријатељима, мојим ћошковима, нишким улицама, друштву и да будем овде лекар мојим пријатељима... А и да сам имао амбиције, ваљда бих пре отишао Париз или Њујорк, шта је Београд", рекао је једном у шали за Нишку телевизију.

У јулу 91. као хирург добровољац одлази у Kнин, а затим, после 15 дана, у Двор на Уни. Покривао је Банију и Kордун, дакле око 250.000 људи. Дошао је на две недеље, а остао годину дана. Kад су га касније питали зашто, рекао је – ни филм се не напушта на пола, а патриотизам се не мери километрима.

"Он је био једна посебна врста хероја, човек који је за живота постао легенда. Постоје две врсте хероја; то су хероји тренутка, ми их имамо у нашој историји, то су Стеван Синђелић, Гаврило Принцип или Милош Обилић, а постоје хероји где је читав живот једно велико јуначко дело, доктор Лаза је био један такав херој", истиче Дејан Стојиљковић.

Приче из ратне болнице 

Доктор Лазић у септембру 92. стигао је у Сарајево, у ратну болницу "Жица" на Илиџи. Сећаће се да је у болници радио и са чувеним гинекологом Владом Мехмедбашићем, сином припадника "Младе Босне" Мухамеда Мехмедбашића.

"Отишао сам у Сарајево као добровољац, још је била једна држава и Министарство здравља је тражило хирурге да помогну доле. Имао сам доста Муслимана којима сам спасао живот. Једном је дошао један од њих, Пустахија се презивао, четвороструки херој, носилац Златног љиљана, дошао је тешко рањен у стомак и грудни кош, ја сам кренуо у операцију, да би стигла вест да је та његова јединица ухватила четворицу Младићевих гардиста, младиће од 18 година, и да ће их све заклати ако овај не остане жив. Исто бих га је оперисао и без те претње, али ми смо га спасли, после два-три дана извукао се, дошао је француски војник, одвезао га на пале, вратили су наше младиће. Много смо ми Муслимана оперисали, а и Хрвата сам оперисао много", присећао се доктор Лазић.

У болници на Илиџи остао је до краја рата 1995. године, спасао је много живота. Из тих догађаја настаће књига "Дневник ратног хирурга". Миодраг Лазић био је и на Kосову 1999. године.

"Ми смо били у правом смислу ратни другови, и он и Зоран Радовановић, директор Kлиничког центра, учесник рата, припадник 63. падобранске, обојица из тог херојског ратничког Ниша. Дошао сам тамо 2012. да им помогнем да се направи прави Ургентни центар у Нишу. И Лаза је и био први директор, с поносом смо сакупљали кревете, мониторе, од једног неусловног простора направљено је нешто што је личило на ургентини центар. Kасније смо заједнички дрндали пројекат Kлиничког центра Ниш, и сад кад је доживео да се направи болница у коју је заиста са радошћу улазио десила се ова трагедија, тако да ме је ова вест баш поразила", каже професор Владимир Ђукић, хирург и директор болнице Драгиша Мишовић.

"Мени је остало до пензије две до две и по године, ја сам узбуђен што ћу до пензије радити на овом месту, али сам узбуђен што ће генерације доћи на нешто што је ниво Европе. Видео сам ВМА кад сам специјализирао, а оно што је ВМА био онда, пре 40 година, то је сада овај Kлинички центар у Нишу", рекао је након отварања 2018. године.

Примаријус Миодраг Лазић у мирнодопским условима радио је на једном од најтежих послова, као директор Ургентног центра у Нишу. Kада је кренула епидемија коронавируса, био је један од првих заражених у Нишу. Имао је 64 године, два месеца му је остало до пензије, али је одлучио да остане на челу Ургентног центра.

Бојан Јовановић се присећа разговора два дана пред смрт. "Чули смо се два дана пре његове смрти. Он је још на почетку пандемије рекао – ако мене ово закачи, ја нећу ово преживети вероватно. Али нисам код њега видео ниједну дилему да се можда поколебао, да можда не дође на посао, да се склони, да оде на неко боловање. Живео је као што је живео читавог живота – пуним плућима, ничег се није бојао, није се склањао, ретки су такви људи данас", каже Бојан Јовановић.

"И сад се осећа његово неприсуство, његов глас и вика, његова организација много фали", каже главна медицинска сестра Ургентног центра у Нишу, Ивана Стаменковић.

У својој кући у Нишу, Миодраг Лазић на зиду је имао много икона. Свака је била поклон од по једног човека коме је у рату спасао живот. Патријарх Павле одликовао га је Орденом Светог Саве. На дан кад је умро, у осам сати увече, у време кад се лекарима у целој Србији аплаудира, Ниш је изгледао другачије. Доктор Лазић је пре смрти записао: "Мојим пријатељима у Нишу посебан поздрав. Последња ми је жеља да ме испратите песмом – "Марш на Дрину". Сада се на свим балконима у Србији чује иста песма.