Четврта украјинска избегличка зима – зашто рат мора одмах да стане

У децембру је моја вољена бака Рита напунила 99 година и четири генерације наше породице окупиле су се тог дана у Буенос Ајресу да прославе њен живот и мудрост коју је делила са сваким од нас. Окружена децом, унуцима и праунуцима, зрачила је радошћу, али нисам могао да престанем да мислим на сасвим другачију стварност са којом се суочавају многи старији људи хиљадама километара далеко у Украјини, где се милиони људи управо сада суочавају са најоштријом зимом од почетка рата који траје већ четири године.

Водећи рад Агенције УН за избеглице (UNHCR) у источној Украјини, свакодневно видим шта рат чини породицама. Подручја у којима мој тим и ја пружамо хуманитарну помоћ спадају међу најтеже погођена, јер се налазе близу линије фронта која се стално мења. Мој посао подразумева да се сусрећем и пружам подршку људима који морају да донесу једну од најтежих одлука у животу: да остану у својим домовима и ризикују живот или да напусте све и побегну у непознато.

„Одлазак није био лак, неизвесност је била застрашујућа. И даље ми недостаје наш дом, чак и супа коју сам скувала дан пре него што смо отишли“, рекла ми је 63-годишња Свитлана. Недавно је евакуисана из подручја близу линије фронта у Запорошкој области, а срео сам је у објекту који обезбеђује привремени смештај за интерно расељена лица са инвалидитетом или ограниченом покретљивошћу.

Свитлана је седела у инвалидским колицима, ишчупана из свог дома, са читавим дотадашњим животом који је остао иза ње. Док су она и њен супруг коначно пристали на евакуацију, њихова кућа је већ била оштећена гранатирањем, а од села готово да ништа није остало. Извучени су оклопним возилом, не знајући где ће завршити.

Свитланина прича одражава стварност милиона Украјинаца чији су животи ратом окренути наглавачке. А старији људи трпе највише, често се са овим изазовима суочавају сами. Моја бака, која је проживела бурни 20. век и Други светски рат и која је и сама била активисткиња за права старијих особа, увек ме је подсећала да расељавање другачије погађа старије: теже је напустити дом, спорије се прилагођавати, а губици су дубљи.

У Украјини то видим сваког дана. Многи старији људи одбијају да напусте подручја у којима се воде активна непријатељства јер се осећају везано за своје домове, који су можда генерацијама у њиховој породици. Или морају да брину о рањивим члановима породице, да заштите кућне љубимце или стоку, или једноставно не могу да поднесу да оду. „Радије бисмо умрли овде, где су сахрањени сви наши“, осећање је које често деле становници заједница на првој линији. Они који ипак побегну остављају за собом читаве животе и ослањају се на сопствену отпорност и снагу док поново граде живот другде, уз подршку хуманитарних организација попут UNHCR-а, које помажу да се изборе, опораве и сачувају достојанство.

Само током протекле године више од 250.000 становника напустило је источну Доњецку област, која је у фокусу континуиране руске офанзиве, док се евакуације настављају и у суседним областима Дњепропетровској, Харковској, Сумској и Запорошкој. Скоро половина оних који се евакуишу и пролазе кроз транзитне пунктове, које је успоставила влада и где UNHCR и други хуманитарни актери пружају подршку, јесу старије особе или особе са ограниченом покретљивошћу.

Док се Украјина приближава четвртој години овог рата пуних размера, и ја пратим глобалне покушаје да се пронађе начин да се рат оконча или макар да непријатељства престану. Украјини и Украјинцима је потребан мир, мир од непрекидних напада и убистава цивила и од разарања домова и цивилне инфраструктуре. Али тај мир мора бити трајан, утемељен у правди и поштовању међународног права.

Такође јасно видим да се потребе на терену нису смањиле, већ су порасле, посебно како је зима стегла Украјину. Ове зиме милиони породица издржали су недеље без грејања и струје, када су спољне температуре падале до минус 18 степени. Људи, укључујући и моје колеге, спавају потпуно обучени у леденим и мрачним домовима, без могућности да кувају, истуширају се топлом водом или напуне своје уређаје. За старије особе, особе са инвалидитетом и породице са ограниченим ресурсима, ови услови су опасни по живот. Када су средства доступна, пружамо помоћ која спасава животе, као што су поправка оштећених кућа и постављање изолације и грејалица, како би људи могли да преживе сурову зиму.

Када поново помислим на Свитлану, сетим се енергије у њеним очима док смо разговарали. Упркос страху, губитку и присилном одласку из дома, њене очи су и даље биле пуне наде. „Овде је топло и мирно, људи су љубазни. Никада нисмо мислили да ће се према нама поступати са толиком пажњом.“ Свитлана и њен супруг су сада безбедни и добили су подршку UNHCR-а.

Али широм Украјине има још милиона људи попут њих, присилно расељених, породица које се суочавају са још једном зимом у ратом оштећеним домовима док рат траје. UNHCR ће наставити да подржава оне који су били приморани да беже или су погођени ратом у Украјини. Моја порука је једноставна: ово нису апстрактни бројеви. Иза сваког од њих стоје мушкарци и жене, деца и старији људи, који не би смели да дочекају још једну годину рата.