Dva skorašnja događaja u fokus pažnje javnosti vratili su odnos Srba prema Sarajevu. Prvi je performans Milorada Dodika, njegovih saradnika i stanovitnog harmonikaša u Predsedništvu Bosne i Hercegovine, a drugi je poseta patrijarha Porfirija Sarajevu.

Sve do 1992, sve do raspada Jugoslavije i početka rata u Bosni i Hercegovini, gradu Sarajevu su administrativno pripadale i opština Pale i opština Stari grad. I ne samo da su istom gradu administrativno pripadale, nego su se unutar tog grada koji se sastojao od deset opština jedna na drugu naslanjale.

Kad je rat počeo, između ove dve opštine se ukazala linija fronta. Pale su postale ratna prestonica Republike Srpske, a Stari grad sa Baščaršijom, Begovom džamijom, Vijećnicom, Pivarom, Principovim mostom, Starom crkvom, Franjevačkim samostanom te Sefardskom sinagogom, simbol, metafora i najprepoznatljiviji deo opkoljenog Sarajeva.

Sa završetkom rata, Pale su postale središte novozamišljenog grada najpre prozvanog Srpskim, a zatim Istočnim Sarajevom, grada nastalog od delova predratnog Sarajeva koji su pripali Republici Srpskoj i okolnim romanijskim opštinama. Stari grad je pak ostao simbol i metafora celog Sarajeva i njegov iz turističke perspektive ubedljivo najatraktivniji deo. 

Zgrada Predsedništva Bosne i Hercegovine nalazi se u opštini Centar, a u njoj se desio jedan od dva skorašnja događaja koja su u fokus pažnje javnosti vratili odnos Srba spram Sarajeva. Mislim na već notorni performans Milorada Dodika, njegovih saradnika i stanovitnog harmonikaša. Drugi događaj je poseta patrijarha Porfirija glavnom gradu BiH.

Ovu svoju provokaciju Dodik je najavio nekoliko dana ranije kad je pozvao novinare da s njim u Predsedništvu zapevaju. Na pitanje šta će pevati, Dodik je kroz smeh rekao: „Nema te više Alija". Reč je o pesmi koju je pevao Hašim Kučuk Hoki (1946-2002) kao posvetu sopstvenom ocu.

Poziciju Hašima Kučuka, a i ove pesme, u imaginarijumu jugoslovenske kulture verovatno je najbolje fiksirao autor koji se u kratkom nekrologu pevaču nakon što je ovaj poginuo u saobraćajnoj nesreći između Novog Sada i Beograda prisetio epizode iz kultnog domaćeg filma: „U filmu Specijalno vaspitanje Gorana Markovića Slavko Štimac igra momka koji izlazi 'na vikend' iz popravnog doma sa svojim prijateljem kojeg igra Berček. Jednom se zateknu u nekom novobeogradskom stanu gde pokušavaju da smuvaju dve devojke uspešno imitirajući normalne, gradske momke. Jedna od devojaka pita Štimca šta bi voleo da mu pusti na gramofonu, a on je pita ima li onu stvar o Aliji sevdaliji. U tom trenutku cela njihova igra se ruši. Pesma o kojoj je reč, Hokijeva Nema te više Alija, izdaje ih - oni su iz jednog drugog sveta, iz kruga prezrenih, odbačenih i izgubljenih u čijem centru stoji Hašim, i sam od njihove sorte, i peva njihovu tugu."

Ipak, iz uvek budnih sarajevskih medija, Dodikova najava je promptno prepoznata kao podrugljiva aluzija na Aliju Izetbegovića, prvog predsednika demokratski izabranog Predsedništva BiH, prvog predsednika Predsedništva nezavisne BiH i oca doskorašnjeg člana Predsedništva BiH i predsednika Stranke demokratske akcije, Bakira Izetbegovića. Na svojoj privatnoj televiziji, Senad Hadžifejzović je javno prozvao Bakira Izetbegovića da reaguje, ako ne zbog sebe, a ono zbog svog oca.

Inače, prvi koji je, barem javno, napravio vezu između Hokijeve pesme i Alije Izetbegovića bio je Stipe Mesić koji je u jednom razgovoru ustvrdio da ako i ne zna pouzdano o čemu su razgovarali Slobodan Milošević i Franjo Tuđman u Karađorđevu, zna sigurno o čemu su pevali, dodavši odmah potom: „Nema te više Alija" otvoreno ukazujući kako je glavna tema sastanka dva predsednika bila podela Bosne i Hercegovine.

Po svemu sudeći, međutim, kad se harmonikaš ukazao u Dodikovom sarajevskom kabinetu, nije se pevala pesma „Nema te više Alija". Od onih koje su potencirane na repertoaru bile su „Srpkinja je mene majka rodila", „Pukni zoro" te „Romanija". 

Prva od navedenih pesama, mogla je lako da pogodi u srce i Dodikovog kolegu iz Predsedništva Željka Komšića u čijim biografijama stoji da mu je majka Danica (devojački Stanić) Srpkinja iz Doboja. Pošto je bošnjački član Predsedništva Šefik Džaferović rođen 1957, jasno je da se ni njegova majka u vreme njegovog rođenja nije mogla zvanično izjašnjavati kao Muslimanka, ali da li je i njega mogla pogoditi navedena pesma Indire Radić nije poznato. Čak i ako nije, verovatno bi se mogao prepoznati u sličnoj pesmi Nedžada Salkovića „Bosanka me majka rodi".

Mediji su već pisali o tome da je i Dodik očito poverovao u legendu da je „Pukni zoro" narodna pesma iz Prvog svetskog rata, a ne hit koji je slovenački kantautor Manjifiko napisao za potrebe Dragana Bjelogrlića i njegovog filma „Montevideo, Bog te video".

Naposletku, Bešlićeva „Romanija" se već poslednjih nekoliko godina, a naročito u proteklim mesecima, nametnula kao i možda najveći postjugoslovenski narodnjački hit. Otpevana autentičnim glasom nostalgije za zavičajem, u njoj se žudnja za vodom vlastitog detinjstva izjednačuje sa snagom ljubavi.

Vodeni izvori obično se, naravno, vežu sa planine i ruralne predele, a ako je u jugoslovenskoj urbanoj kulturi postojao grad o čijoj vodi su se pripovedale legende, to je najpre bilo Sarajevo. Nije slučajno da se u nekoj vrsti predratnog bratimljenja Sarajeva sa Beogradom, kao „fizički" simbol tog željenog bratstva ukazala baš Sebilj česma na dnu Skadarlije. Stara je priča da će se onaj ko se napije vode na Baščaršiji sigurno vratiti, pa je i ova česma na neki način trebala da rekreira tu legendu na novom prostoru.

Kao simbol nedavne posete patrijarha srpskog Porfirija Sarajevu nije se stoga toliko uspostavio bilo koji liturgijski prizor, nego slika gde on na baščaršijskoj česmi pije vodu. Imajući u vidu da je upravo Porfirije, na neki način, simbolički vratio Srbe u središte pozornice javnog i kulturnog života u Zagrebu, ne treba imati bojazan od toga da se i ovaj prizor dubinski simbolički iščita.

Slika Porfirija koji pije hladne vode sa Baščaršije ne znači nužno da će se on lično vratiti, ali bi bilo dobro da znači da će se Srbi vratiti, barem donekle, jer Sarajevo bez svoje srpske komponente nije Sarajevo, a i srpska istorija i kultura su bez Sarajeva nezamislive. Dobro, neće Srbi verovatno još jako dugo biti u Sarajevu onoliko važan faktor koliko su bili od pamtiveka do početka devedesetih godina prošlog veka, ali opet od Sarajeva ne bi smeli da odustaju, i zbog istorije i zbog predaka i zbog silnih drugih stvari. I tu je uloga crkve nezamenjiva. Kao što je simbolički srpski povratak u Mostar bio nezamisliv bez vladike Grigorija, tako bi i Porfirijeva poseta Sarajevu mogla možda biti začetak nekih novih trendova, korisnih i važnih i za Srbe i za Sarajevo.