Ušao sam u Vukovar neposredno po padu grada, 18. novembra 1991. Oružje je zaćutalo; detonacije i rafali su se čuli još samo u potmuloj daljini. Bio sam u grupi s prvim civilima, predstavnicima Crvenog krsta i Lekara bez granica. Ali još pre nego što smo kročili na tlo Vukovara, počela je da me hvata jeza. Nisam imao pojma šta se tu odigralo, samo sam osetio poprište velikog, neoprostivog varvarstva.

Zapadni novinari su na isteku 1991. skinuli rukavice i popu rekli pop. Za oko mi je zapao neki Piter. Piter Dženkins. Baš u dnevniku mojih tadašnjih poslodavaca, Independentu, pod naslovom „Nema novog načina da se zaustavi stari šljivovački rat" zakucao je Piter svoj master plan razgraničenja kao Luter na vrata saborne crkve: 

„Sama reč ‘Balkan' je ono što odbija, ona je sinonim za beznadežnu fragmentaciju, ona je antiteza reda. Kada slinimo za Evropom, mi nismo baš toliko sigurni da su Srbi deo Evrope koju poznajemo. Mnogo vekova pre nego što je smišljen Hladni rat, postojale su dve Evrope: ona zapadnog hrišćanstva, katolička i barokna, i istočna, pravoslavna Evropa koja se na Balkanu stopila s Osmanskim carstvom i svetom islama. Podsvesno, mi razmišljamo o konfliktu u Jugoslaviji kao nečemu što više pripada Trećem nego našem svetu." 

Razjario me je Piter svojim tekstom od 12. novembra 1991. Iritirale su me njegove brutalne tvrdnje, mučilo me je gađenje koje je probijalo iz tih redova. Pa Olimp ti je na Balkanu, konjino! Platon i Aristotel i Homer su s Balkana! Balkan je kolevka evropske umetnosti i misli! I ne samo grčke. Dunavska kultura je najstarija civilizacija Evrope. Imala je pismo pre osam milenijuma.

Bolnije od kleveta je bilo što će moju balkansku zemlju deliti tipovi kao što su Sajrus Vens ili Dejvid Oven, oštrom olovkom i uvijenim formulacijama. Što su je već čerečili ljudi kao što je Dženkins gos'n Piter, tupim sekirama i lošim namerama.

Ali kad je Balkan u pitanju, pokazalo se takođe da je naša krčma itekako zarazna: čak i Švajcarcima ili Englezima, kad bi došli u kontakt s nama, nekud bi nestajale njihove finese, njihovi eufemizmi, njihova politička korektnost. Hitro bi se odlučili za stranu, a protiv one prekoputa ne bi birali sredstva.

Način na koji je taj novinarski mesar poentirao, način na koji je baratao medijskim autoritetom, način na koji je zapišavao tuđu teritoriju odozgo, sa sigurne distance, iz bombardera, s nosa rakete, sa sigurne daljine satelita, način na koji je prizivao kaznu iz pozicije moći - bio mi je nepojmljivo odvratan. U meni uskrse Voja Tankosić; dobio sam poriv da zluradog Pitera prebijem kao mačku.

Engleski kloš-kolega je nastupio u spisalačkoj erekciji: prosto je, uz pomoć uredništva koje je dodalo prigodnu ilustraciju - na kojoj je Jugoslavija pocepana napola - amputirao istočnu, brutalnu, vizantijsku Srbiju. To je bila jeziva opomena za budućnost. 

Sjeban grad

Ušao sam u Vukovar neposredno po padu grada, samo nedelju dana posle teksta u Independentu, 18. novembra 1991. Oružje je zaćutalo; detonacije i rafali su se čuli još samo u potmuloj daljini. Bio sam u grupi s prvim civilima, predstavnicima Crvenog krsta i Lekara bez granica. Ali još pre nego što smo kročili na tlo Vukovara, počela je da me hvata jeza. Nisam imao pojma šta se tu odigralo, samo sam osetio poprište velikog, neoprostivog varvarstva.

Nikad, čak ni na filmu, nisam video tako sjeban grad. Oštećenja su izgledala nestvarno: svaka fasada je bila izbušena kao sito, kao da je neko pokušavao da pošto-poto razruši kuće malokalibarskom vatrom. Svako zdanje bilo je dodatno razvaljeno granatama. Većina građevina je bila toliko oštećena da je sama činjenica što stoje prkosila zakonima statike. Po ulicama su ležala tela pokrivena prostirkama koja nisu stigli da uklone.

Zaputismo se pravo u vukovarsku bolnicu. Iz nje su upravo evakuisali tuce teških ranjenika na nosilima. Tela tih ljudi pretrpela su slična oštećenja kao i grad. Da je u pitanju bio teatar, rekao bih da su i scenografi i maskeri preterali. Ušli smo unutra; zgrada je bila tiha i avetinjski pusta, ali kao da su po njoj još odjekivali nečiji jauci. Operaciona sala pružala je nadrealan prizor: na njoj je zjapila gigantska rupa od velikokalibarske granate kroz koju je virilo sunčano nebo. Neko od Belgijanaca je počeo, ko zna zašto, da otvara fioke.

„Ne diraj ništa. Možda je minirano", lanuh na njega strogo. Ovaj se skameni kao da je tek u tom trenutku shvatio da je na ratištu, a ne na pikniku u okolini Brisela.

Napolju, predstavnik Crvenog krsta bio je van sebe; masne kose i krvavih očiju, izgledao je kao da nekoliko noći nije trenuo. Vikao je, gestikulirao i protestovao zahtevajući od oficira JNA da vidi zarobljenike.

Turu je kompletirao jedan srpski dobrovoljac, ukrašen redenicima, rej-ban naočarima za sunce i dugom, pravom crnom kosom koja je pravila ozbiljnu konkurenciju onoj moje tadašnje devojke. Izgledao je kao noćna mora Veljka Bulajića. Samoinicijativno mi je prišao i poverljivo došapnuo kako su, „naravno, prvo u grad ušli naši i odveli one iz bolnice." Nisam imao pojma o čemu govori. Ali tom su čoveku događaji u Vukovaru očito doneli radost u srce i osmeh na lice.

Lice rata

Kada me je devojka pitala kako sam prošao na terenu, nisam znao odakle da počnem. Bilo je očito da je tek njeno prisustvo davalo ratu kobnu koprenu. Bez nje bi to za mene bio samo nasumični skup apsurdnih seansi sa fronta. Ali iz perspektive muškarca koji je polako počeo da podleže mržnji i žene koja je strahovala od ishoda - rat je izgledao sasvim drugačije. Tek tada je otkrivao lice: bio je jeziv, bolan, neočekivan, tragičan.

Pokušavajući da pred njom pronađem reči i razloge, izgovorio sam ime grada i tu se slomio. Suočih se sa odloženom reakcijom koja je bila posve ljudska. Iznenada mi se oči nekontrolisano napuniše suzama.

Tek od 1996, kada je rat bio okončan, počelo je polako da isplivava šta se u Vukovaru tada zbilo. Tomislav Merčep i njegovi bili su odgovorni za preko četrdeset ubistava Srba u Vukovaru i okolini. Mnoge žrtve su stradale od struje i kiseline a da nisu ni saslušavane. Od njih nije iznuđivano nikakvo priznanje: mučeni su iz gušta dželata.

Kada je oklopna konjica JNA stigla do Vukovara, Merčep je već bio daleko: dobio je novi, sličan angažman. Ali njega niko nije tražio. Naišavši na žilav otpor, JNA je pokušala da osvoji grad pun civila mesecima ga zasipajući granatama. Hrvatska paravojska i Zbor narodne garde su se za to vreme svetili srpskom stanovištvu zarobljenom u podrumima.

Kada je konačno zauzela Vukovar, JNA je pokazala da nije ništa bolja od neprijatelja nad čijom smo se brutalnošću s pravom zgražavali: oko dvesta šezdeset zarobljenika predala je srpskoj paravojsci i nijedan nije ostao živ.

Rezultat ove neljudske taktike na obe strane jeste da je većina stradalih bila žrtva svesnog zločina: ukupno je oko sedamsto nenaoružanih osoba preklano ili streljano. Ostali su stradali od nasumičnog gelera. Najmanje ih je poginulo u okršaju, na bojnom polju. Vukovar je rečju bio poprište prvog pokolja građanskog rata. 

Svečani banket za strane novinare

Pokušaj JNA da se dodvori zapadnim medijima završio se fijaskom. Imao sam sreću da ne svedočim tom piru; Mark Čempion nije. JNA je s indignacijom dala medijima na uvid tela poginulih civila. Ti su ljudi bili nečija braća i nečije majke, a sada je JNA odlučila da ih pretvori u eksponate na izložbi ratnih strahota. Poređali su tela napolju, na kiši. Na pitanje kako zna da su to Srbi i šta je uzrok njihove smrti, odgovorni oficir je slegnuo ramenima. Naposletku je JNA na tom masovnom stratištu, usred grada kojeg je praktično sravnila sa zemljom, priredila svečani banket za strane novinare.

Ne tvrdim da su reporteri i fikseri cvećke: imaju svoje agende, ograničenja, interese, površnosti, predrasude. Ali jak osećaj gnušanja nad tako akutnim odsustvom takta, cilja, kompetencije, strategije, mozga i na kraju ljudskosti koje je u Vukovaru pokazala JNA bio je opravdan.

Ova igranka JNA na grobovima bila je slika i prilika odnosa Srbije sa zapadnim medijima. Nije čudo da su nas nakeženi stripovski četnici i natmureni mrtvozornici sa epoletama na koje smo nabasavali na frontu toliko revoltirali.

„To je bilo bolesno", izreče Mark kad sam ga pitao kako je prošao na banketu. Onda je jedno vreme ćutao, napregnuvši lice u izraz koji je bio mešavina gađenja i tugovanja.

Ne znam da li je kloš kolega Piter Dženkins bio nazočan na tom piru. Ali i prošli i nastupajući događaji davali su mu za pravo. Izgleda da je i Tankosića i mene pogodilo ono što najviše para uši, najjače boli, najstrašnije optužuje, najgore vređa:

istina.