Poraz Sovjetskog Saveza u Avganistanu bio jedan od ključnih okidača američkog trijumfa u Hladnom ratu, pada komunizma i raspada SSSR-a pre tri decenije. Malo je, međutim, poznato da je iza celokupnog američkog napora u suzbijanju sovjetskog uticaja u Avganistanu i pomoći mudžahedinskim organizacijama stajala jedna žena. Njoj je danas 93 godine i od 15. avgusta njeni telefoni ne prestaju da zvone. Ona je otvorila vrata Čarliju Vilsonu koji je svojim angažmanom u Avganistanu promenio istoriju. Ovo je priča o tome.

Ovi stihove koje je pre pola veka napisao tada mladi pesnik Milorad Pavić, mogu da posluže i da izraze i ulogu moćnog „ženskog faktora" u političkoj istoriji. Danas, kada se ceo svet suočava sa avganistanskom krizom i pita kojim pravcem će da krenu ova zemlja i ceo region, možemo da se upitamo da li je i moćna komunistička imperija Sovjetski Savez, kao i mnoge imperije pre njega, kapitulirao pred „ženskim faktorom u istoriji"?

Više nema sumnje da je poraz u Avganistanu bio jedan od ključnih razloga sovjetskog povlačenja iz Hladnog rata, pada komunizma i raspuštanja sovjetske federacije pre tačno tri decenije. Malo je, međutim, poznato da je iza celokupnog američkog napora u suzbijanju sovjetskog uticaja u Avganistanu i pomoći mudžahedinskim pokretima stajala jedna žena. 

Inicijalnu kapislu američkog uplitanja u Avganistan zapalila je početkom osamdesetih američka starleta po imenu Džoan King Hering. Njoj su danas 93 godine i od 15. avgusta, nakon pada Kabula, njeni telefoni ne prestaju da zvone. Poruke i pozivi stižu iz celog sveta.

Džoan Hering je široj javnosti postala poznata nakon filma Majka Nikolsa „Rat Čarlija Vilsona" (2007), koji govori o o troje ljudi koji su osamdesetih pomogli da se pokrene američki polutajni rat protiv Sovjeta u Avganistanu. U filmu Džulija Roberts glumi lik Džoan Hering, Tom Henks igra republikanskog senatora Čarlija Vilsona, a Vilsonovog saradnika i operativca CIA-e Gusta Avrakotosa tumači Filip Simor Hofman.

Heringova, Vilson i Avrakotos bili su uključeni u Operaciju „Ciklon", što je bio kodni naziv za program američke Centralne informativne agencije (CIA) stvoren da podrži i organizuje avganistanske mudžahedine tokom sovjetsko-avganistanskog rata. 

„Ono što smo Čarli Vilson i ja radili nije uključivalo nijednog američkog vojnika", rekla je Džoan nedavno. „Sve što smo učinili da pomognemo Avganistancima jeste da ih naučimo da pomognu sami sebi. Dali smo im alate; ostalo su uradili sami." 

Telefon Džoan Hering

Džoan Hering (1929) je bivša TV voditeljka, biznismenka i politički aktivista, pripadnica hjustonskog konzervativnog visokog društva iza koga je stajala američka nafta i Društvo „Džon Birč". Ovo društvo je sebe opisivalo kao antikomunističku organizaciju koja se zalaže za ograničenu vladu, ostali kao ultrakonzervativno i radikalno desničarsko udruženje. Osnovao ga je biznismen Robert Velč 1958. godine, a njegov bliski prijatelj i finansijer bio je otac Donalda Trampa.

Prijateljstvo koje je Džoan Hering negovala sa političarima poput Džemsa Bejkera, njenog druga iz detinjstva i budućeg državnog sekretara SAD, uvećavalo je njen uticaj. Nakon što se 1973. udala za svog drugog supruga, naftaša Roberta Heringa, par je obavio na desetine putovanja u zemlje Bliskog istoka radi dogovora o nafti i gasu, tokom kojih se Heringova upoznala sa arapskim svetom. 

Heringova je možda i najpoznatija po svom političkom odnosu sa bivšim predsednikom Pakistana, generalom Muhamedom Zija ul Hakom. Njihovo prijateljstvo trajalo je od ranih 1970-ih do njegove smrti u avionskoj nesreći 1988. godine.

Do kasnih 1970-ih Heringova je postala počasni konzul Pakistana i pomagala je i pakistanskim seljacima da modernizuju svoje ručno izrađene zanatske proizvode - od prostirki i tkanina do proizvoda od bakra i srebra - kako bi se oni svideli zapadnim potrošačima, a svoje uticajne prijatelje u modnoj industriji angažovala je da dizajniraju haljine koristeći pakistanske materijale.

Zija ul Hak ju je imenovao za počasnog konzula u generalnom konzulatu Pakistana u Hjustonu, odlikovao je najvišim pakistanskim civilnim ordenom i organizovao je večeru u njenu čast,. Zasluga za njeno imenovanje pripada i generalu i pakistanskom ambasadoru u Vašingtonu Šahizbadi Jakub Ali Kanu, nepopravljivom romantičaru koji je mogao da recituje stihove na mnogim jezicima i koji je Džoan i izabrao za pakistanskog počasnog konzula.

Husein Hakani, bivši ambasador Pakistana u SAD i savetnik trojice pakistanskih premijera u svojoj knjizi Veličanstvene zablude opisao je Heringovu kao „poznatu više po glamuru nego po političkoj mudrosti" i da je malo znala o njegovoj zemlji.

U jednom intervjuu ona je kroz smeh priznala da je na prijemama i javnim događajima nosila izazovnu seksi odeću „jer je to bio jedini način da me muškarci saslušaju".

Džoan Hering je započela erotsku vezu sa teksaškim senatorom Čarlijem Vilsonom nakon jedne zabave 1980. godine. Njihov odnos pretvorio se potom u ozbiljnu vezu, a Vilson je u svojoj biografiji naveo da su planirali i venčanje. Kao „američki savetnik od najvećeg poverenja u pakistanskoj administraciji" upravo Džoan Hering zaslužna je za upoznavanje Vilsona i pakistanskog predsednika Zije ul Haka. 

Sladak život Čarlija Vilsona

Čarls Vilson bio je demokratski kongresmen iz Teksasa u dvanaest mandata, od 1973. do 1997. Bio je spoljnopolitički „jastreb" i vodeći kongresmen koji je podržavao Karterovu i Reganovu tajnu operaciju CIA-e pod kodnim imenom „Ciklon", kojom su mudžahedini snabdevani naoružanjem i svim drugim vidovima pomoći za borbu protiv sovjetske armije, nakon što je 1979. SSSR okupirao Avganistan.

U Kongres je Čarli Vilson izabran samo 27 godina, dok je podržavao Kenedijevu kampanju. Tokom cele karijere održavao je čvrste odnose sa Izraelom, najviše zahvaljujući svom prelomnom uticaju tokom izraelsko-arapskog sukoba 1973, na početku njegove kongresmenske karijere. Tesno je sarađivao sa izraelskim obaveštajnim službama i vojskom i tokom angažovanja u podršci mudžahedinima u Pakistanu, pri čemu je direktno uticao na nivo američke pomoći, a posebno budžete CIA-e.

U ličnom životu bio je plejboj, što nikada nije skrivao. Dobio je zbog toga nadimak „Sladak život Čarli" („Good Time Charlie"), a svoju kancelariju napunio je visokim, mladim i zgodnim devojkama koje su drugi članovi Kongresa zvali „Čarlijevim anđelima".

Kad bi ga pitali o ovoj praksi, Vilson je, na zaprepašćenje kolega, uvek odgovarao jednim od svojih omiljenih stihova: „Možete ih naučiti da kucaju, ali ne možete ih naučiti da im porastu sise."

„Bio je pravi ženskaroš ", seća se kongresmen Norman Diks. "Imao je ovaj neverovatan stan, sa hidromasažnom kadom i ogledalima u kome je voleo je da pravi zabave."

Kao plejboj se i predstavljao u javnosti, čemu je bio podređen i način na koji je uredio svoj stan. To je bila skoro karikatura onoga što je Hju Hefner mogao osmisliti kao jazbinu doslednog neženje. Sve je bilo u znaku muškog hedonizma: zidovi sa ogledalima, krevet carskih dimenzija opremljen plišanim jastucima i kraljevsko plavim prekrivačem, zabavni centar sa ogromnim televizorom i muzičkom linijom, solarijum za održavanje preplanulog tena tokom cele godine i, konačno, najistaknutija inovacija: đakuzi nasred spavaće sobe sa srebrnim lisicama koje su visile sa udice nadohvat kade. Ovo mesto je ostavljalo njegove kolege i ugledne goste bez reči.

Dokumentarac Prava priča o Čarliju Vilsonu" otkriva i epizodu iz leta 1980. kada je Čarli otputovao u Las Vegas sa Liz Vikeršam, devojkom sa naslovnice „Plejboja", nakon čega je pokrenuta istraga o njegovom korišćenju kokaina. Čarli se sa naizgled velikim zadovoljstvom prisećao svog iskustva u vrućoj kadi sa dve gole devojke: „Devojke su koristile kokain, a muzika je bila glasna. To je bila potpuna sreća. I obe su imale deset dugih, crvenih noktiju sa beskrajnom količinom prelepog belog praha... Federalci su potrošili milion dolara pokušavajući da otkriju da li sam, kada bi mi ti nokti prošli ispod nosa, udahnuo ili izdahnuo, a ja im ne govorim ništa", pričao je Vilson. Liz Vikeršam će kasnije postići i političku popularnost kada ju je CNN izabrao da vodi intervju s Fidelom Kastrom. 

Inače, istragu o Vilsonovoj etici i konzumiranju kokaina u Las Vegasu vodio je tada poznati tužilac Rudi Đulijani koji će u vreme napada 11. septembra 2001. biti gradonačelnik Njujorka. 

Jednom je angažovao je teksašku trbušnu plesačicu Karol Šenon da zabavlja njegove domaćine trbušnim plesom,a zatim ju je poveo sa sobom u Kairo gde je plesala za egipatskog ministra odbrane, dok su Vilson i izraelski trgovac oružjem pokušali da ubede Egipćane da im prodaju oružje za avganistanske pobunjenike. Šenon je o efektu koji je njen ples imao na egipatskog ministra odbrane rekla: „Penio je na oči, dušo."

Bilo bi preterivanje reći je način na koji se Vilson predstavljao u javnosti bio lažna predstava; na kraju krajeva, on je bio autentični hedonista. Ali ova predstava je takođe poslužila i za prikrivanje njegovog drugog identiteta. Drugi Čarli Vilson izlazi na površinu tek kad ostane sam, a svi drugi spavaju. Obično bi se oko tri ili četiri sata ujutro našao budan u svojoj biblioteci, s debelim tomovima vojne istorije u ruci. On nije bio kao drugi ljudi koji pate od nesanice i koji bi jednostavno pokušavali da zaspe. Umesto toga, on je čitao, proučavajući ratne izveštaje iz sveta i o ljudima koje je smatrao važnim - Ruzveltu, Kenediju, velikim generalima, a najviše se vraćao biografiji, govorima i istoriji Vinstona Čerčila. Tokom cele karijere patio je od insomnije i depresije i veoma mnogo je pio. Opijanje je postalo posebno teško tokom njegovog angažovanja u Avganistanu. 

Vesti iz Kabula

U leto 1980. Čarli Vilson izašao je za govornicu Kongresa i počeo da čita vesti iz Kabula o nemilosrdnom sovjetskom bombardovanje civila u Avganistanu, o masakriranje nevinih Avganistanaca koji nisu imali ničim da se odupru okupatoru osim kamenjem, o izbegličkim tragedijama.

Sve bi se možda završilo na uobičajenom uvidu šta se dešava u svetu, da posle toga Vilson nije odlučio da aktivira misterioznu silu američke vlade koja je omogućila snabdevanje neograničenim količinama sofisticiranog naoružanja svih onih koji su se borili protiv Sovjeta. Vilson, koji je tek postao član Budžetskog komiteta, pozvao je telefonom nekadašnjeg srednjoškolskog profesora i neko vreme agenta FBI Džima Van Vegenena, službenika koji se bavio "crnim fondovima" CIA-e. Vilson je bio jedan od dvanaestorice nadležnih za finansiranje operacija CIA i dovoljno je znao o ekscentričnom delovanju Podkomiteta da bi mogao da proceni kada njegov član može da deluje samostalno. Upitao je Venagena koliko se novca daje Avganistanu. Posle odgovora da je reč o 5 miliona dolara, Vilson je zatražio da se suma udvostruči.

Do tada, niko nije mogao da se seti slučaja da je bilo koji kongresmen samostalno uvećao budžet CIA. Od početka Hladnog rata Kongres je to ekskluzivno pravo davao predsedniku. Ovaj Vilsonov potez, međutim, nije imao nikakav stvarni uticaj na sam rat, ma koliko dupliranje izdataka izgledalo dramatično. Sve se završilo na telefonskom pozivu i nekoliko minuta koliko je bilo potrebno da komitet odobri tajni budžet za CIA. Bila je to impulsivna akcija kojom su izdaci tek malo povećani, ali važnije od toga je bilo što je Vilson prešao granicu ovlašćenja a da niko nije postavio pitanje njegovog prava da to učini niti značenje presedana koji je postavio. Dve godine kasnije postaće jasnije da je on ovim uspostavio novi centar moći iz kog je moglo da se deluje u vođenju američkih tajnih operacija.

Čarli Vilson je tih dana pomerao nebo i zemlju kako bi omogućio da se u javnosti pojavi samo jedna slika o Avganistanu, i da se ta slika promoviše tako glasno da niko ne bi ni tražio drugu. 

Put u Pešavar

Džoan Hering je bila ta koja je nagovorila Čarlija Vilsona da poseti avganistanske izbegličke kampove u Pakistanu. Prvi put je otputovao u Islamabad u jesen 1982, gde se sastao se s predsednikom Zijom, što mu je takođe ugovorila Džoan, a zatim posetio izbegličke kampove i bolnice u severnom Pakistanu, gde se nalazilo otprilike tri miliona Avganistanaca.

Pešavar je poslednja pakistanska stanica pre Avganistana na čuvenom autoputu „Grand Trunk", koji počinje iz Nju Delhija. To je istorijsko raskršće krijumčara, grad intriga, dom britanske kolonijalne vojske koja je tamo držala garnizone i koji je Radjard Kipling ovekovečio u svojim pesmama i romanima. Do 1982. godine postao je i ne baš tajni centar avganistanskog otpora Sovjetima, dom za vođe sedam mudžahedinskih vojnih grupacija koje su osnovali američka CIA i pakistanska obaveštajna uprava (ISI).

Prizor koji je Vilson zatekao u obilasku izbegličkih kampova kod Pešavara zaprepastio ga je: milioni ponosnih Avganistanaca koji žive u kolibama od blata bez mogućnosti da se prehrane. U mesecu njegove posete pristiglo je još dvadeset hiljada izbeglica.

U bolnici Crvenog krsta video je mnogo mladića u bolničkim krevetima. Lekari su ga odveli do jednog dečaka i objasnili mu da mu je ruku odnela ruska bomba dizajnirana da izgleda kao igračka. Drugi mladi Avganistanac koji je nagazio minu rekao mu je da je ponosan na svoju žrtvu. „Rekao mi je da mu je jedino žao što noge nisu mogle ponovo da porastu kako bi mogao da ubija Ruse", ispričaće kasnije Vilson, koji je obilazeći bolnicu i ranjenike postajao „sve svesniji zašto je većina njih tamo", odnosno da su za sve to odgovorni Sovjeti i komunisti. Svako od ranjenih je od njega tražio samo jedno - oružje.

Vilson je bio potresen onim što je video. Očajnički je želeo da nekako pomogne ovim ratnicima, a pre odlaska darovao je bolnici pola litre svoje krvi. Oružje će takođe isporučiti, ali nešto kasnije. „Napustio sam te bolnice i odlučio da ću, sve dok imam daha u telu i budem član Kongresa, učiniti sve što mogu da nateram Sovjete da plate za ono što rade", izjavio je u jednom intervjuu.

Njegova sledeća stanica u Pakistanu bio je sastanak sa većem avganistanskih starešina, koje su ga čekale u ogromnom šarenom šatoru. Pakistanci su im rekli da je američki kongresmen došao kao prijatelj koji nudi pomoć. Kad je ušao vikali su: „Allahu Akbar" - Bog je veliki.

Vilsonu je to izgledalo kao scena iz Starog zaveta. Kad su starešine pozvale Teksašanina da govori, on im je preneo ono što je smatrao pravom porukom: „Rekao sam im da su oni najhrabriji ljudi na svetu i rekao sam: 'Mi ćemo vam pomoći. Nijedna vaša porodica neće patiti od nedostatka skloništa i hrane.' Obećao sam da njihovi vojnici neće biti ostavljeni da umru u agoniji i da ćemo im dati milionsku humanitarnu pomoć."

Jedan starac je ustao da odgovori. Rekao je Vilsonu da može zadržati zavoje i pirinač. Trebalo im je oružje. Nisu želeli lekove ili dobrotvorne priloge. Želeli su osvetu.

Dobili su oružje - ljubaznošću Čarlija Vilsona. Kada je poslednji sovjetski vojnik napustio Avganistan 15. februara 1989, bilo je mnogo onih koji su ponovili reči pakistanskog generala Zije ul Haka: „Čarli je to učinio".

Najveći tajni rat u istoriji

Tokom osamdesetih avganistanski mudžahedini bili su američki surogat vojnici u brutalnom ratu koji je postao Vijetnam Sovjetskog Saveza. To nije bila samo najveća operacija CIA-e, već i najveći tajni rat u istoriji. Tokom osme decenije 20. veka, milijarde komada municije i stotine hiljada oružja prošvercovano je preko avganistanske granice na leđima kamila, mazgi i magaraca. U jednom trenutku je preko 300.000 avganistanskih ratnika nosilo oružje koje im je obezbedila CIA, i kojim je ubijeno je oko 28.000 sovjetskih vojnika.

U celom muslimanskom svetu pobeda Avganistanaca nad sovjetskom vojskom viđena je kao ključni transformacioni događaj. Vilson je smatrao da „kod kuće" izgleda da niko nije bio svestan važnosti „avganistanskog čuda", koje je brzo bledelo kada su jedan za drugim počeli da se nižu neverovatni događaji u Evropi, sve do novembra kada je pao i najveći simbol Hladnog rata - Berlinski zid. Samo devet meseci je prošlo od ponižavajućeg povlačenja sovjetske vojske iz Avganistana, a domine su popadale u centralnoj i istočnoj Evropi.

Čarli Vilson je smatrao da su njegovi Avganistanci odigrali odlučujuću ulogu u izazivanju i ubrzanju raspada komunističkog istočnog bloka. Više od milion Avganistanaca je poginulo, a niko im se nikada nije zahvalio na žrtvi, ponavljao je Vilson i govorio kolegama da je rat u Avganistanu jedini moralno nedvosmislen rat koji su Sjedinjene Države podržale od Drugog svetskog rata. Međutim, nakon odlaska Sovjeta, avganistanski rat koji se nastavio bio je sve samo ne moralno nedvosmislen.

Od odlaska Sovjeta februara 1989, u narednih godinu dana avganistanski borci za slobodu su se iznenada i zastrašujuće vratili na scenu kao zavađene plemenske frakcije opsednute izmirivanjem računa ranijih generacija. Razlika u odnosu na prethodne međuplemenske ratove bila je u tome što su sada svi bili naoružani oružjem i eksplozivom svih mogućih vrsta i vrednim stotine miliona dolara. Opravdanje za veliku operaciju CIA-e bilo je zaustavljanje sovjetske agresije, a ne zauzimanje strane u plemenskom ratu.

Vilson je 1990. predložio američki paket pomoći vredan milijardu dolara za početak obnove Avganistana i dao sve od sebe da okonča građanski rat koji je besneo. Otišao je tim poslom i u Moskvu. Sovjeti su u Avganistan ubacivali oko 3 milijarde dolara godišnje kako bi podržali marionetsku vladu u Kabulu Mohameda Nadžibulaha, dok je CIA, uz saudijska sredstva, i dalje obezbeđivala ogroman dotok oružja i novca do zavađenih vojskovođa. U Moskvi Vilsonu je Andrej Kozirjev, budući ruski ministar spoljnih poslova, rekao da SAD I SSSR sada imaju zajednički interes za stabilizaciju Avganistana, a posebno za sprečavanje radikalnih islamskih elemenata da preuzmu vlast u zemlji, pošto je verzija militantnog islama Gulbudina Hekmatjara, vođe mudžahedina s jakim vezama sa pakistanskom ISI i glavnog primaoca američkog oružja, isto toliko opasna za Ameriku koliko i za Sovjetski Savez. Vilson je istu stvar često čuo sa mnogih strana, ali je uprkos upozorenjima nastavio da pomaže da se stotine miliona dolara i dalje slivaju prema islamistima, što iz programa CIA-a što iz saudijskih fondova.

Kada je avgusta 1990. Sadam Husein napao Kuvajt, Gulbudin Hekmatjar i Abu Sajaf, mudžahedinski lider najbliži Saudijcima, javno su stali na stranu Sadama Huseina protiv Sjedinjenih Država. Međutim, američke subvencije mudžahedinima su se nastavile.

Vilson je naročito bio fasciniran Džalaludinom Hakanijem, toliko da ga je nazvao „božanskom personifikacijom". Dželaludin Hakani bio je ključni američki i pakistanski saveznik u otporu Sovjetima. Neki mediji su navodili da je čak posetio i Belu kuću gde se sreo s Reganom, ali na slici koja je pokazana da bi se susret dokazao nije Hakani, već Mohamed Junus Kalis.

Mreža koju je Hakani uspostavio danas je okosnica talibanskog pokreta koji je nasledio američke vlasti u Avganistanu. 

Nastavak rata

Uprkos činjenici da su CIA i KGB od 1989. do 1992. nastavile da vode najveću tajnu hladnoratovsku bitku u istoriji, to nije privuklo skoro nikakvu pažnju u svetskoj štampi, koja je ili zaboravila ili izgubila interesovanje za Avganistan. Nakon pada Berlinskog zida, Hladni rat je za sve praktične svrhe bio završen. Jedino logično objašnjenje zašto dve sile i dalje finansiraju ovaj misteriozni plemenski rat bila je sila inercije. Jednostavno rečeno, nijedna strana nije htela da se prva povuče.

Vlast u Avganistanu formalno je činila vlada u Kabulu Mohameda Nadžibulaha, koju je Sovjetski Savez i dalje podržavao, ali su mudžahedini postepeno preuzimali kontrolu nad zemljom.

Prvog aprila 1991. Džalaludin Hakani, Vilsonov omiljeni komandant, „oslobodio" je Kost. Bio je to prvi veliki avganistanski grad u rukama avganistanskih boraca, u velikoj meri zahvaljujući isporučenoj seriji novog američkog naoružanja. Međutim, ubrzo se Vilsonov pomoćnik Čarli Šnabel sastao se s Hakanijem, ali i saznao kako su se mudžahedini ponašali kada su počeli da preuzimaju zemlju. Priče koje je čuo u Pakistanu bile su alarmantne. Mudžahedini su otimali kamione američkog USAID-a, onemogućavajući redovno snabdevanje; na molitvama mule su raspaljivale sledbenike izveštajima o dobrovoljcima zapadnih nevladinih organizacija koji su učili Avganistanke da se peru sapunom; pobesnela rulja uletela je u ustanovu koja je pružala besplatnu zdravstvenu zaštitu ženama i ubeđeni da klinika promoviše besplatan seks spalili su objekat do temelja; avganistanske žene koje rade u izbegličkim kampovima u Pešavaru kao nastavnice i medicinske sestre bile su ugrožene. Kost je bio poput grada duhova. Svi su pobegli od oslobodilaca.

Očekivalo se da će Hakani udružiti snage i oboriti Nadžibulahov režim, uspostaviti red i započeti proces obnove. CIA je čak poslala Vilsonu poruku da su mudžahedini planirali da zauzmu Džalalabad do 1. juna 1991, Čarlijevog rođendana, u znak zahvalnosti za obnovljeni budžet. To se nije dogodilo. Umesto toga, snage Nadžibulaha su se držale, dok su se mudžahedini svađali i sramotili masakriranjem zatvorenika, ubijanjem i pljačkom.

Kako su vesti iz Avganistana postajale sve mračnije, Vilson se tako ozbiljno propio da je počeo da prisustvuje sastanicima kongresnog odeljenja Anonimnih alkoholičara. Radio je na „automatskom pilotu", retko je prisustvovao brifinzima koje mu je CIA priređivala i odbijao je da se sastane sa mudžahedinima kada bi došli u Vašington. Gotovo kao da nije hteo da vidi ili čuje šta se dešava sa njegovim starim borcima za slobodu.

Burna '91. 

Ipak, u proleće 1991. Vilson je bio iznenađen kada je čuo da administracija više ne postavlja zahtev za novac za Avganistan. Bilo je sastanaka u Vilsonovoj kancelariji i razgovora sa sudijom Vilijamom Vebsterom, novim direktorom CIA, o budžetu za narednu godinu, ali Agencija više nije bila jednoglasna - Bušova administracija je htela izlaz iz ove igre.

Bez zahteva za sredstva, senatski odbor sastao se 30. septembra 1991. i izvestio da u predlogu zakona nema ništa za Avganistan. To je značilo da bi na kraju fiskalne godine prestao dotok oružja, municije i zaliha koje su mudžahedini toliko voleli. Ali za Vilsona nešto fundamentalno pogrešno bilo je u tome što je njegov rat završio tako. Nije mu se dopala ideja da SAD izađu iz njega tiho. Predsednik bi možda želeo da okonča rat, ali to nije bio njegov rat. Uvek je to bio rat Kongresa, a to što je došlo do nereda u Agenciji nije značilo da Kongres treba da se povuče. To je bila suština žalbe koju je Vilson uputio svojim kolegama iz Odbora za obaveštajne poslove Predstavničkog doma kada su se sastali da razmotre godišnji budžet. Neverovatno, ali niko nije znao kako da odbije Čarlija.

„Gde ćemo nabaviti novac?" upitao je predsednik Odbora.

„Nije važno", rekao je Vilson. „Uzmite ga iz ugovora o odbrani u Teksasu. Odakle god. Glavna stvar je: ovo telo ne bi trebalo da preseče finansiranje mudžahedina."

„Šta kažeš na 25 miliona dolara?", upitao je predsedavajući. To je značilo 25 miliona dolara kvartalno, 100 miliona dolara godišnje.

„A šta kažete na 50 miliona dolara?", odgovorio je Vilson.

I na kraju su se složili: 50 miliona dolara kvartalno. Uz saudijski doprinos, to je značilo još 400 miliona dolara za mudžahedine.

Bio je to samo početak čudnovatih manevara koje je Vilson morao da preduzme kako bi ovaj zakon progurao kroz veoma neraspoloženi Kongres. Do tada je čak i njegov najpouzdaniji saveznik, Džon Murta, predsednik Pododbora za odbrambeni budžet, želeo da prekine program pomoći Avganistanu. Murta je bio užasnut izveštajima o krijumčarenju droge koje su organizovali mudžahedini, ali je na kraju ostao uz Vilsona, a njegova podrška garantovala je usvajanje zakona u Domu. Tajno finasiranje bilo je skriveno u vojnom budžetu koji je za fiskalnu 1992. godinu iznosio 298 milijardi dolara. Kada je on predstavljen na glasanju, niko osim nekoliko zainteresovanih u njemu nije primetio 200 miliona dolara namenjenih Avganistancima. 

I tako, pošto su mudžahedini bili spremni za svoju trinaestu godinu rata, umesto da budu odsečeni, ispostavilo se da je to bila prekretnička godina. U nju su ušli ne samo s budžetom od 400 miliona dolara, već i sa izobiljem novih izvora naoružanja koji su se otvorili kada su Sjedinjene Države odlučile da mudžahedinima pošalju iračko oružje zarobljeno tokom Zalivskog rata.

Mudžahedini su privremeno obustavili svoje međusobne ratove da bi aprila 1992. osvojili Kabul i proglasili Islamsku državu Avganistan.

Vilson se ponovo osetio korisnim, a svoje napore našao opravdanim. Ostao je na kursu i omogućio pobedu koja je pripadala Avganistancima.

Do avgusta, međutim, privremeni ministar inostranih poslova Avganistana Gulbudin Hekmatijar našao se izvan Kabula odakle je svojom artiljerijom granatirao položaje svog bivšeg saborca, privremenog ministra odbrane Ahmada Šaha Masuda. Kabul, koji je čitav avganistanski rat preživeo relativno netaknut, sada je bio izložen razaranju. Pre nego što je završeno, blizu 40 odsto stanova je uništeno, Muzej umetnosti je sravnjen, palata opustošena.

U normalnim okolnostima, takva zloupotreba američkih resursa trebalo bi da dovede do skandala ili barem izazove zabrinutost. Ali anarhija u Kabulu bila je potpuno zasenjena istorijskim događajima koji su zahvatili ostatak sveta. U decembru 1991. Sovjetski Savez je prestao da postoji. U svih dvanaest vremenskih zona bivšeg SSSR-a Lenjinove statue su se rušile. Ljudi su sada govorili o Sjedinjenim Državama kao o jedinoj supersili u svetu.

Čarlijev rat 

Za ljude koji su vladali Centralnom informativnom agencijom, Avganistan je bio priznat kao glavni katalizator koji je pomogao da se pokrenu ove istorijske promene. Obuzeti slavom slamanja hladnoratovoskog rivala i uvereni da je avganistanska operacija bila ključ svega, Uprava za operacije CIA-e jednog je sunčanog junskog dana 1993. godine održala ceremoniju odavanja priznanja čoveku koji je to omogućio. „Bez Čarlija Vilsona", rekao je direktor CIA, admiral Džems Vulsi, „istorija je mogla biti veoma drugačija". Čarli nije tražio paradu, ali CIA tada nije izdvojila nijednog drugog člana Kongresa za takvo priznanje. Da se tu sve završilo za Čarlija Vilsona, onda bi to zaista bila tačka na bajku iz Hladnog rata.

Ali istorija ne funkcioniše na taj način. Neizbežno, veliki događaji imaju i neželjene posledice. Ono što niko nije hteo da prizna, jeste da bi ono što se događa u Avganistanu moglo da bude opasno i da probudi usnule islamističke vizije. Što se, naravno, upravo i dogodilo. I pre nagrade Vilsonu u Lengliju, bilo je mnogo upozorenja.

U januaru te 1993. godine, mladi Pakistanac Mir Aimal Kasi prošetao se duž niza automobila ispred ulaza u sedište CIA i mirno ubio dva policajca a zatim pobegao u Pakistan, gde je dočekan kao narodni heroj. Mesec dana kasnije na parkingu Svetskog trgovinskog centra je eksplodirala bomba. Bio je to jasan pokazatelj da su neki veterani avganistanskog rata sada identifikovali Ameriku kao svog glavnog neprijatelja.

Godinu dana ranije u Kostu je već postojala slika budućnosti: avganistanski mudžahedini očvrsli u bitkama, naoružani do zuba i razbijeni na suparničke frakcije; među njima jedna od najvećih grupa je ona arapskih i muslimanskih dobrovoljaca iz celog sveta odlučnih na džihad. Nekadašnji šef obaveštajne službe Pakistana, Hamid Gul, tvrdio je da je u Pakistan došlo do trideset hiljada dobrovoljaca iz drugih zemalja da učestvuju u „svetom ratu". Postajalo je jasno da je pod okriljem programa CIA-e Avganistan postao stecište militantnih muslimana iz sveta, bukvalno Meka za radikalne islamiste.

Još u vreme Zalivskog rata Gulbudin Hekmatjar, dugogodišnji glavni klijent za oružje CIA-e, izrazio je uverenje da Sjedinjene Države traže svetsku dominaciju i kontrolu nad muslimanskom naftom. Čovek kojim je Vilson bio fasciniran, Džalaludin Hakani, držao je kanal za saudijske dobrovoljce i na stanici u Islamabadu svakog meseca primao vreće novca - CIA godinama nije imala problema s tim. Osama bin Laden bio je jedan od dobrovoljaca kakvi su se često mogli naći na mestima gde je Vilson bio Hakanijev počasni gost.

Pretpostavka u Lengliju je bila da će, kada Sjedinjene Države spakuju kofere i napuste Avganistan, džihad jednostavno sam od sebe da se ugasi. Ako bi Avganistanci i dalje insistirali da se međusobno ubijaju, to bi bila šteta, ali ne i američki problem. Možda bi takva politika uspela da je bilo u pitanju bilo samo oružje. Ali opasnije nasleđe avganistanskog rata usadilo se u umove i ubeđenja muslimana širom sveta - za njih je čudesna pobeda nad Sovjetima bila Alahovo delo, a ne delo milijardi dolara koje su Amerika i Saudijska Arabija uložile tokom desetogodišnje operacije CIA-e koja je vojsku primitivnih plemena pretvorila u tehnološki obučene ratnike.

Bliznakinje

Jutro 11. septembra 2001, bilo je blistavo u Vašingtonu. Po običaju, Čarli Vilson je pre odlaska na posao izašao na terasu da uživa u pogledu. Nikada u istoriji jedna nacija nije akumulirala takvu dominaciju nad ostatkom sveta kao što su to učinile Sjedinjene Američke Države u deceniji nakon raspada Sovjetskog Saveza. Vilsonovo ime većini Amerikanaca nije bilo poznato, ali i tog jutra on je imao sve razloge da veruje da je odigrao važnu ulogu u nestanku najvećeg američkog neprijatelja.

Poziv prijatelja prekinuo je njegov jutarnji ritual: „Jesi li uključio televizor?"

Prizor Svetskog trgovinskog centra u plamenu ga je zaprepastio, ali je, kao i većina Amerikanaca, pretpostavio da je to morala biti po sredi stravična nesreća. Desetak minuta kasnije gledao je kako se drugi avion pojavljuje na ekranu i zabija se u drugi toranj Bliznakinja. Obuzela ga je teška spoznaja: to je moralo biti delo terorista, i, ako je tako, nije imao nikakve sumnje da su ubice muslimani.

U 9:43, pola sata nakon napada, vozio se preko mosta u Četrnaestoj ulici sa uključenim radio vestima koje su bile tako glasne da nije čuo eksploziju koja je potresla Pentagon udaljen od njega manje od milje.

U početku nije znao šta da misli o svemu tome. Kada su se fotografije devetnaest otmičara kasnije pojavile u novinama, utešio se činjenicom da su svi Arapi, a ne Avganistanci. „Nedelju ili dve nisam registrovao da se sve ovo pripremalo i planiralo u mojim planinama", rekao je kasnije.

Događaji od 11. septembra povezani su sa Avganistanom onda kada se saznalo da su svi otmičari tamo boravili. Bušova administracija je počela novi rat. Amerika je napala talibane zbog skrivanja Osame bin Ladena i zbog toga što su Avganistanu omogućili da postane leglo međunarodnih terorista, a američka javnost je stala iza predsednika kada je započeo „rat protiv terorizma". Ali izgledalo je da su skoro svi zbunjeni u pogledu toga ko su ti teroristi i da nemaju pojma zašto toliko mrze Sjedinjene Države.

Nekoliko meseci kasnije, američka vlada je „otkrila" ono što je znala poslednjih osam godina - da Pakistan ozbiljno radi na nuklearnoj bombi. (Mala prljava tajna avganistanskog rata bila je u tome što je Zija ul Hak rano izvukao ustupak od Regana: Pakistan će raditi sa CIA protiv Sovjeta u Avganistanu, Sjedinjene Države pružiće ogromnu pomoć, ali će i zažmuriti po pitanju atomske bombe.)

Uvedene su sankcije Pakistanu i prekinuta je sva vojna i ekonomska pomoć. Flota F-16 koju je Pakistan već kupio je zadržana. Klintonova administracija će Pakistan staviti na listu državnih sponzora terorizma. Pakistanska vojska dugo je bila partner CIA-e, i svaki avganistanski i arapski mudžahedin je poverovao tada da je Amerika izdala Pakistance. Pošto su Sjedinjene Države držale svoje trupe (uključujući veliki broj žena) u Saudijskoj Arabiji, ne samo Bin Laden, nego i većina islamista verovala je da Amerika hoće da uzme islamska naftna polja i da želi svetsku dominaciju. Uostalom, sam američki predsednik Buš je najavio stvaranje „novog svetskog poretka" kojem će SAD biti na čelu.

Već do kraja 1993. godine u Avganistanu nije bilo puteva, nije bilo škola, zemlja je bila uništena - a Sjedinjene Države prale su ruke od svake odgovornosti. U tom vakuumu kao dominantni činioci pojaviće se talibani i Osama bin Laden. Ironično je da je čovek koji nije imao skoro nikakve veze sa pobedom nad Sovjetima, Osama bin Laden, došao da personifikuje moć džihada. Kada je 1998. Bin Laden preživeo krstareće rakete vredne 100 miliona dolara koje su ga gađale, to ga je učvrstilo u uverenju da je Alah odlučio da ga zaštiti od nevernika.

To nije bilo ono što je Čarli Vilson imao na umu kada se zauzeo za stvar Avganistanaca. Ipak, uprkos 11. septembru i svim strahotama koje su iz njega proistekle, on je tvrdio da je sve to vredelo i da ništa ne može umanjiti ono što su Avganistanci pobedom nad Sovjetima postigli za Ameriku i svet: „Zaista verujem da je to uzrokovalo da se Berlinski zid sruši dobrih pet, možda deset godina ranije nego što bi se to inače dogodilo. Više od milion ruskih Jevreja dobilo je slobodu i otišlo u Izrael; Bog zna koliko ih je oslobođeno od gulaga. Najmanje sto miliona istočnoevropljana danas diše slobodno, a da ne govorimo o ruskom narodu. To je istina, a svi ti ljudi koji uživaju u tim slobodama nemaju pojma o ulozi koju igra milion avganistanskih duhova. Do danas niko im se nikada nije zahvalio... Oni su bili ti koji su uklonili pretnju izbijanja Trećeg svetskog rata sa kojom smo svi svake noći odlazili u krevet. Zemlje koje su bile u Varšavskom paktu sada su u NATO -u. To su zaista bili događaji biblijskih razmera, a efekat koji je džihad imao u ubrzavanju ovih događaja nije ništa drugo do čudesan. Ove stvari su se dogodile. Bile su veličanstvene i promenile su svet. A ljudi koji imaju zasluge za to jesu oni koji su se žrtvovali. A onda smo sjebali kraj igre." 

Pentagon u plamenu

Originalni scenario filma „Rat Čarlija Vilsona" okončava se slikama Pentagona u plamenu 11. septembra 2001, čime se impliciralo da su akcije Džoan Hering i Čarlija Vilsona dovele do pojave Al Kaide i Osame bin Ladena. Hering i Vilson su angažovali advokate koji su izdejstvovali da se ovaj originalni scenario filma promeni, što im je i uspelo.

Vilson je zaveo mnogo žena u svojoj karijeri, one su tvrdile da je bio romantičan i da je bio brižan na sastancima. Govorio je da je voleo život „kao jedan veliki parti", a živeo je s pravilom da „može da obavlja ozbiljno posao, a da ne uzima sebe za ozbiljno".

Nakon što je napustio funkciju 1996. godine, Čarli Vilson je napustio i svoj momački način života da bi se 1999. oženio Barbarom Alberštat. Alberštat je bivša balerina koju je Čarli prvi put sreo na zabavi u Vašingtonu 1980. godine.

Kada je umro 2010, sahranjen je uz sve vojne počasti. U oproštajnom govoru, njegov saradnik Džon Ving rekao je: „Nedostajaće svima od Golanske visoravni do Kiberskog tesnaca, od Kaspijskog mora do Sueca", ukazujući tačno na područje njegovog delovanja koje se poklapa sa prostorom „Velike igre".

Posle sahrane, njegova udovica Barbara pozvala je u kuću mali broj bliskih prijatelja. U dnevnoj sobi, pored skulpture američkog orla, stajale su reči Abdurahmana Kana, emira Avganistana od 1880. do 1901: „Moj duh će ostati u Avganistanu, čak i kada moj duša ode Bogu. Moje poslednje reči, tebi, moj sine i nasledniče, jesu: 'Ne veruj nikada Rusima'".

Ukoliko cilj novog Avganistana bude ispunjenje ovog Vilsonovog zaveta, taj Avganistan će se vratiti u svoju posteljicu ratova i samodestrukcije i biti zapaljiva kugla koja se valja od jednog do drugog planinskog bedema Centralne Azije.