Gledano iz novinarskog ugla, nije lako pisati o temi infantilnog dečjeg prkosa koji je sve očiglednija mustra u politici Evropske unije. „Infantilno-dečje“ je kumulacija a ne tautologija, jer nisu ni sva deca infantilna. Danas svaki evropski novinar mora da napravi odstupnicu kad piše o fenomenima koje su kuvari modernih ideologija doveli na temperaturu ključanja.

U Minhenu protrčava gledalac sa zastavom duginih boja ispred mađarskog fudbalskog tima. U Briselu holandski premijer Mark Rute traži da se Mađarska istera iz EU. Samit Unije počne sa predlogom za susret na vrhu sa Putinom, završi sa novim paketom sankcija Rusiji zato što su se Baltik i Poljska uzjogunili. Premijer Luksemburga Ksavier Betel je „šokiran" mađarskim anti LGBT zakonom iako taj akt ni jednog trenutka ne traži od njega da se razvede od svog supruga. EU hoće ono što hoće i topće nogicama ako to ne dobije.

Tu nije kraj ramponiranom emotivnom statusu Unije. Bez ozbiljne intervencije sa strane, koja za sada nije na vidiku, Zagreb nikad neće dopustiti ulazak Srbije u EU. Na resentimane iz devedesetih je sada došla i doza sadizma. „Zauzeto, Hrvat" je još jedini preostao argument kojim službeni Zagreb blokira proses srpskog pridruživanja Uniji. 

Kad je to Unija zamenila racionalno za afektivno, pa afektivno redukovala na hirovito?  

Gledano iz novinarskog ugla, ne potpuno neutralnog ali svakako bez ostrašćenosti, nije lako pisati o temi infantilnog dečjeg prkosa koji je sve očiglednija mustra u EU politici. „Infantilno-dečje" je kumulacija a ne tautologija, jer nisu ni sva deca infantilna!

Neosporna činjenica je da danas svaki evropski novinar mora da napravi odstupnicu kad piše o fenomenima koje su kuvari modernih ideologija doveli na temperaturu ključanja. Mora da kaže, ja sam za gej-brakove, jer samo tako sme da napiše da se u neke kulture oni ne mogu uvoditi silom, provokacijom i prkosom. Mora da kaže, ja nisam obožavatelj Putina, ali u čitavom evropskom kontekstu su sankcije Rusiji potpuno besmislene, drske, tvrdoglavo kontraproduktivne i ponosno glupe. Ili mora da naglasi da to što radi Orban, gazi EU-vrednosti dok izvlači EU-lovu je besramno utilitarno, ali nijedan aktivizam neosveštene dečje bande nema pravo da ga natera da prihvati životne modele za koje mađarsko društvo nije spremno, još ne ili nikad.

Evo ga, lični alibi: Ja sam za izjednačavanje ljudskih, građanskih, porodičnih i zakonskih prava manjinskih seksualnih orijentacija. Ali za neka društva te promene imaju snagu zemljotresa snage 9 Rihtera, pa ih je bolje ostaviti na miru. Rusija i Mađarska nisu zrele za takve promene. Srbija na moje veliko iznenađenje i zadovoljstvo jeste, samo 4 Rihtera za sada.

Da li je „vidljivost gej kultura" stvar zakona ili stila?

Mađarske vlasti se brane time da je sporni zakon usmeren protiv pedofilije, što je licemerno objašnjenje. Neki gej muškarci zaista jesu i pedofili, ali su to i neki hetero muškarci. Neke hetero žene pomažu svojim homo i hetero partnerima u seksualnom zlostavljanju vlastite ili tuđe dece. Sve je to bilo, sve se to nažalost i dalje događa, ali pedofilija nije seksualna orijentacija već krivično delo i kapitalni moralni greh. Valjda je Budimpešta i pre imala zakon protiv pedofilije i nije za to morala da koristi ovaj kojim se stereotipni vizuelni kod gej osobe - „feminizovano muško" i „žena muškarača" - proteruje iz javnog prostora.

Upravo je to suština mađarskog zakona, uvođenje standarda vizuelne normalnosti. On sankcioniše vidljivost gej kultura i briše ih iz pojavne slike javnosti i društva. Surov zakon, nema sumnje, pogotovo bi njegova konkretna tumačenja u praksi mogla da proizvedu niz ličnih tragedija.

Ali protivnici tog zakona u EU i šire, nemaju pravo da se ponašaju kao da se zalažu za društvene promene niskog nivoa. Temeljna društvena matrica binarne biologije, koja se reprodukuje milenijumima, srušena je na Zapadu u tihoj revoluciji od svega nekoliko decenija. 

Onaj deo Zapada unutar EU, koji se u tihoj, za sebe mahom bezbolnoj kulturnoj revoluciji, odrekao hetero primata u nacionalnim zakonodavstvima, sada na bajonetima propagande i zasopljenog političkog aktivizma unosi taj model i u društva čija bi se kohezija raspala da ga olako prihvate.  

Možda hetero dominacija u pravnim sistemima nije bila ni normalna ni fer, ali ni lakonska predstava da se tu pregovara o privremenim regulacijama na tržištu voćnih sokova takođe nije normalna ni fer.

Patiće neki ljudi u Mađarskoj zbog tog zakona, kao što pate neki u Rusiji zbog sličnog. Ali, kao što zna svaki sociolog, društvo nema mnogo veze sa pojedincima. Društvo je kolektivna pesnica i prostor uređenog haosa. Lične tragedije mogu da računaju na empatiju šire zajednice, ali samo ako nisu skopčane uz neku stigmu. Biti vidljiv pripadnik vidljive gej kulture je negde i dalje stigma.

Kako se sada odnositi prema tome? Sigurno, u stavu osude političkog aktivizma ovaj tekst poseduje ozbiljnu logičku grešku. Koliko je samo sufražetkinja početkom dvadesetog veka izgubilo živote, egzistencije, porodice i zdravlje da bi žene u Evropi dobile pravo glasa na izborima! Švajcarci su pustili žene da glasaju tek 1971, Lihtenštajn 1984! U Srbiji ništa kraljevi i prinčevi, tek su komunisti 1946. pustili žene na birališta.  

Bez političkog aktivizma, neke stvari je nemoguće promeniti. Neko se pojedinačno žrtvuje, da bi pomerio društvo; dok društvo prihvata takve žrtve samo kad po njemu padaju kao kiša kamenja.  

Zapadna društva su se pod pritiskom vlastite istorije - kolonijalizam, ugnjetavanje, rasizam, diskriminacija žena, u Americi i robovlasništvo dugog mentalnog daha - osećala prisiljenim da ukinu pravnu i kulturnu stigmatizaciju gej osoba. Ono što se kod njih dogodilo u vlastitoj režiji i relativno bešavnom prelazu, sada pokušavaju da u prkosnom političkom akcionizmu pretvore u univerzalni kodeks.

Ima li neka serija na Drugom?

Postoji ipak jedna velika razlika aktuelnog političkog aktivizma od njegovih istorijskih formi. Stari je dolazio odozdo, iz društva, kolektivi su ulazili u obračun sa državom, tukao se David s Goijatom. Sada države koriste vlastiti monopol legalno organizovanog nasilja, „ukrupnjavaju" se u aktivističke kartele i praktično organizuju mobing odozgo na dole prema otpadnicima novog kulturnog standarda.                 

S kojim pravom minhenska gradska uprava, uz zaglušujući pljesak medija i EU samita u Briselu vrši pritisak na Uefu da dozvoli umatanje minhenskog stadiona u džinovsku svetlosnu instalaciju duginih boja, dok unutra igra mađarska reprezentacija?

Nemam pojma o fudbalu, ali - može li fudbal da bude fudbal a ne gej-prajd? Stvar sa nameravanom svetslosnom instalacijom poseduje i ekstra nasilnu notu. Globalno, fudbal je ostao bastion hetero ponosa, milje gde mačo testosteroni mirišu već sa televizijskog ekrana. Niko se iz svetske fudbalske elite još nije izjasnio kao gej, iako, po čistoj statistici, to verovatno ne odgovara stvarnosti.

Možda i to društveno polje treba ostaviti na miru, dok sami njihovi akteri nisu zreli za oslobađajue pokrete iznutra, sutra ili nikad?

Na kraju, nije bilo instalacije, samo teškog razočarenja na strani minhenskih organizatora zbog Uefine homofobije.

Ono što je na delu je da se Evropljani odozgo primoravaju da zauzmu politički stav o gej pravima u svakom momentu. Više nema neutralnih, hladnih prostora u kojima istorija posećuje vlastitu decu i priča im šta je nekad bilo. Na delu su prisilna propagandna mobilizacija i provokacija konstantnog nivoa.   

Uvek sam bila hetero u tihom privatnom okviru. Zašto je onima koji to nisu potrebna bučna javna bina? Odgovor: zato što im je tihi privatni okvir do skoro bio zakonom uskraćen - više ne važi. Nacionalna zakonodavstva koja su diskriminisala osobe drugačije seksualne orijentacije su pala u nizu evropskih i vanevropskih zemalja, ali se buka ne samo još nije stišala, već je podignuta i na međudržavni nivo.

Utisak je da se već neko vreme i ne govori o promeni zakonodavstva, već o promeni svesti. Cilj nije novo pravo, već novi čovek u novom sistemu u kome će, rekao bi Majakovski, svi pisati poeziju. Po diktatu. Da ne bude zabune, i dalje govorimo o demokratskom Zapadu, a ne despotskom Istoku.       

Zapad će se poželeti sebe

Provokacija, prkos, ad hoc asocijacije za mobing bile su karakteristične i za druge važne teme sa poslednjeg EU samita pod portugalskim predsedavanjem.

Na primer o odnosima sa Rusijom. Predlog Merkelove i Makrona o EU sastanku sa Putinom je odbijen zbog otpora Baltika i Poljske.

Berlin i Pariz su taj sastanak predložili čineći uslugu sami sebi, odnosno EU a ne Moskvi. Želja je bila da se nešto malo diplomatske inicijative vrati u evropske ruke, posle direktnih razgovora Bajden-Putin. Ali racionalna korist nije prioritet evropskog istoka, već provociranje Rusije. EU je za te zemlje samo čekaonica dok NATO ne skupi volje i hrabrosti da Moskvu konačno nauči pameti.

Na sastanku u Briselu, Baltik je razgovarao isključivo kroz verbalne konstrukcije direktne uvrede i pretnje.

Krišjanis Karinš, premijer Letonije: „Kremlj razume samo moć i snagu. Dobrovoljne ustupke shvata kao dokaze naše slabosti. Ja sam za dijalog - ali on mora da boli Rusiju."

Kaja Kalas, premijerka Estonije: „Prošli put smo imali jako dobru i plodnu diskusiju u kojoj smo se konsenzualno složili da je Rusija ogromna pretnja i da se ponaša sve agresivnije. Pitam se, odakle sad takav predlog? Rusija će ići dotle dok joj mi ne povučemo crtu."

Gitanas Nauseda, litvanski premijer: „Ne znam šta hoće Merkel i Makron... To je kao da smo pozvali medveda da pripazi na ćup meda. Naš odnos sa Rusijom nije odnos koji sebi može da dopusti Vašington. Sjedinjene Države raspolažu arsenalom strateškog naoružanja. EU ne."

Mateuš Moravjecki, premijer Poljske: „Pre nego što Putina nagradimo takvim direktnim razgovorima, Moskva mora da okonča provokativnu i agresivnu politiku prema EU."

Kad bi se četiri gornje izjave podvrgle nekoj od dubinskih hermeneutičkih analiza, rezultat bi bio užasavajuća objektivna konstrukcija: Najava rata za istrebljenje evropskog čoveka.

Vašington može da razgovara s Moskvom, jer ima nuklearno strateško naoružanje. S Moskvom razgovaraš tek kad si se spremio za rat - do tada je samo dražiš. Govori tiho i nosi veliki štap, govorio je Teodor Ruzvelt. Galami i zatakni bombu za pojas, govori Baltik.    

U apsolutnoj medijskoj i političkoj tišini je prošla nedavna izjava ukrajinskog ministra spoljnih poslova Dmitrija Kulebe da je NATO još 2008. obećao Ukrajini članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi. Godinu dana posle govora Putina na Minhenskoj konferenciji gde je Putin rekao - i grubom neistinom šokirao ešalone zapadnih analitičara - da NATO ugrožava sve pozitivne tekovine u odnosima Rusije i Zapada. U takvom kontekstu, vraćanje Krima u Rusiju 2014 se pokazuje u sasvim drugom svetlu...

U trezvenom pogledu unatrag, kraj Hladnog rata se pretvorio u renesansu NATO alijanse. Čisti paradoks - suvišan i nevoljen, NATO se pritajio u senovitim uglovima zrelog dvadesetog veka, vežbao se na malima i slabima, preuzeo EU, i sad čeka svoj veliki trenutak.

Baltic moment.