Branko Milutinović, vlasnik „Nordeusa“ obogatio se znanjem, a Miroslav Mišković, vlasnik „Delte“ muljanjem. Branko Milutinović je bogateći sebe bogatio i društvo, a Miroslav Mišković je bogateći sebe uzimao od društva. Zato je prvi „dobar“, a drugi „loš“ momak... Ako Milutinovića i Miškovića uzmemo kao personifikaciju mnogih drugih ovdašnjih biznismena, šta mislite da li je za Srbiju bolje da „Milutinovići“ imaju moć i uticaj, ili da to imaju „Miškovići“?

U najmanju ruku je tragikomično što se danas u pojedinim srpskim medijima vodi kampanja da se u isti koš trpaju Branko Milutinović, vlasnik čuvenog „Nordeusa" , i Miroslav Mišković, vlasnik svega i svačega pod imenom „Delta". Reč je, zapravo o pokušaju da se, kolokvijalno rečeno, „opere" biografija preko medija koji se smatraju „uglednim". Miroslava Miškovića, naravno. Ne Branka Milutinovića. 

Prvi milion

Da bi se to postiglo mora se zamagliti suština. A suština je u takozvanom „prvom milionu".

Početna ogromna i bitna razlika je što je Branko Milutinović svoj „prvi milion" zaradio izmislivši i napravivši nešto novo. Osvojio je svet fudbalskom igricom „Top ileven", koja bi mogla da se prevede i kao „jedanaest veličanstvenih".

Miroslav Mišković je svoj „prvi milion" zaradio muljajući nešto staro i dobro poznato u doba hiperinflacije i sankcija. Imao je tada ne samo pristup deviznim rezervama (na „šticovanju" deviza se preko noći bogatilo) već i monopolima raznih vrsta na zatvorenom tržištu. U Londonu ga je devedesetih fascinirao lanac kafića „Kosta kafe", pa nam je to doneo u Beograd. Ni originalni lanac kafića nije mogao da smisli, ali je usput uništio „Grinet". Što bi se reklo, ostalo je istorija. (Lično, stvarno, ne mogu da razumem kolege novinare - inače veoma kritične na razne ekonomske teme - koji bez reči dozvoljavaju da im Mišković servira priču kako se nije obogatio u poslovima sa državom.)  

Ukratko, Branko Milutinović se obogatio znanjem, a Miroslav Mišković muljanjem. Branko Milutinović je bogateći sebe bogatio i društvo, a Miroslav Mišković je bogateći sebe uzimao od društva. Zato je prvi „dobar, a drugi „loš" momak.

Vi sad možete da kažete: „Ma i jedan i drugi su tajkuni koji zapošljavaju ljude i šta mene briga za njihovo bogatstvo". To je samo donekle tačno. Tajkuni su - po definiciji - izuzetno bogati poslovni ljudi, koji imaju moć i uticaj. U moći i uticaju leži zec.

Ako Milutinovića i Miškovića uzmemo kao personifikaciju mnogih drugih ovdašnjih biznismena, šta mislite da li je za Srbiju bolje da „Milutinovići" imaju moć i uticaj, ili da to imaju „Miškovići"?

„Milutinovići", po pravilu, ništa ne traže od države sem dobro uređenog privrednog ambijenta, dok  „Miškovićima" uvek nešto od nje treba i to, po pravilu, na štetu društva a u njihovu korist. Daću vam nekoliko primera.

Kurs

Narodna banka Srbije (NBS) je pri kraju prve decenije ovoga veka uvela politiku „klizajućeg" deviznog kursa. To znači da kurs dinara dnevno ide gore-dole u okviru nekog zadatog raspona vrednosti (recimo, između 3-4 posto). U to vreme je u Srbiji inflacija bila relativno visoka (između 7 i 12 posto). To je, u takvoj situaciji, bila najbolja moguća politika za državu Srbiju: podsticala je izvoz, a destimulisala uvoz. I čuvala devizne rezerve od raznih mešetara.

„Milutinovići" se tim povodom nisu oglašavali. Ali su zato „Miškovići" krenuli u ofanzivu diskreditacije rukovodstva NBS po medijima, s obzirom da se njihov poslovni uspeh zasnivao na onome što je tadašnji guverner Dejan Šoškić, s pravom, nazvao trange-frange ekonomijom. U suštini su svoj profit pravili na uvozu robe široke potrošnje i plasirali je na, relativno, zatvorenom tržištu. Često su bili „ekskluzivni" uvoznici ovoga i onoga ili zastupnici poznatih stranih firmi, što znači da su imali monopol prodaje neke robe u Srbiji i ubirali su monopolsku rentu. Za to im je bilo jako važno da kurs dinara stoji u mestu. Dakle, iako je za Srbiju „klizajući" kurs bio dobar, za njih lično je bio nepovoljan. Na sreću nisu izvojevali pobedu sve do promene vlasti na čelu NBS (a kada se inflacija smirila, politika „klizajućeg" kursa je donekle izgubila na značaju). 

Subvencije

Drugi primer su subvencije države. „Milutinoviće" nikad nisam čula da traže subvencije. Čula sam ih, na ekonomskim savetovanjima, kako kažu da im treba bolje obrazovanje mladih u Srbiji. „Miškovići", sa svoje strane, nisu propustili ni jednu priliku da ukažu kako država treba da im pomaže da razvijaju svoje privatne poslove. Evo sad skoro, kritikovali su politiku subvencionisanja stranih investitora, nazivajući ih „trećerazrednim kompanijama". Misle da je bolje podržati njih, mada oni nisu ni među „desetorazrednim kompanijama". Što nije najvažnije. Podsticanju stranih investitora se ima šta zameriti, ali oni ipak Srbiju stavljaju na mapu lanca snabdevanja (supply chain) relativno poznatih svetskih firmi. „Miškovići" ne nude takve programe.

Za „Milutinoviće" se otimaju strani investitori, bez pomoći države. Posle niza odbijenih ponuda da primi stotine miliona dolara iz inostranstva da bi razvijao svoju kompaniju (o čemu je „Blumberg" pisao), Branko Milutinović je ovih dana, ipak poklekao i rešio da proda „Nordeus", ali njegov tim nastavlja da upravlja kompanijom. Iz Srbije.

Eto, sad vi birajte svoje „dobre" i „loše" momke.