На данашњи дан пре шездесет година, 12. априла 1961. Јуриј Гагарин полетео је у космос. Тим поводом објављујемо репортажу из Бајконура, када је са тамошњег космодрома лансирана ракета Сојуз ТМА-20, чиме је обележено пола века од Гагариновог подвига

Лансирање ракете још увек је нека врста статусног симбола, специјалан вечерњи излазак у непоновљиви гламур пешчане казахстанске степе где се на једном месту окупе многе личности које чине повест космичких летова. Пре десет година, на лансирању ракете Сојуз TMA-20, коме сам присуствовао, у част 50. година првог људског лета у космос, посебан гост је била и чувена, тада најновија руска шпијунка - лепотица, Ана Чепмен која је нетом пре тога замењана са групом од десет руских агената откривених у Америци. Слава у Русији, осим номинације за једну од 10 најсексипилнијих Рускиња и водећег места у подмлатку Путинове странке „Јединствена Русија", значила је и њено укључивање у свечаност поводом лансирања ракете у Бајконуру у знак одавање признања за учинак за отаџбину.

Ура! Ура!

На обележавању јубилеја од 11. до 17. децембра 2010. окупили су се сви космонаути који су дали допринос совјетским и руским космичким програмима у претходних пола века. Међу њима је и  неколико космонаута ветерана предвођених Георгијем Гречком, двоструким херојем СССР и најстаријим живим космонаутом из Гагаринове генерације.

На две одвојене свечане трибине налазили су се најближи рођаци и пријатељи космонаута, новинари и локалне званице, а на другој, са становништа домаћина много ексклузивнијој, биле су најважније званице, руководиоци Руске космичке агенције, главни конструктори и космонаути - ветерани. Два сата пре лансирања Сојуза TMA-20 већ стижу први гости и обично се смештају у омањи и добро снабдевени кафе у којем се продају најбољи коњаци, црни и црвени кавијар, свежи хлепчићи - познате руске „булочке", и велики избор вина. Окупљени гости у групама прве здравице посвећују успеху лансирања. Поноћни свемирски пикник, али на земљи. Истина, неке руске компаније планирају и да граде хотеле у космосу.

 „За здравље и срећу наших космонаута!", узвикује домаћин, а сви гости подигнутим чашама отпоздрављају:

„Ура! Ура! Ура!"

На разгласу се из командног центра чује одбројавање до лансирања. Прва најава је пола сата пре лансирања, а последња на три минута пре него што се ракета одвоји од тла.

35 милиона коња

Пре него што је лансирана, духовник Роскосмоса, отац Сергеј, освештао је ракету, а сам патријарх Кирил пожелео је да буде космонаут, обелодањујући да је прошао неколико дана вежби предвиђених за свемирске путнике.

Посетиоци ни у ком случају не одлазе на трибине као отуђени и изоловани посматрачи, већ чине нешто што личи на „енергију масе људских тела" коју код масовних скупова описивао јапански писац Јукио Мишима. На лансирном месту удаљеном два километра, када Сoјуз TMA-20 буде полетео у 01.09 минута и 28 секунди, ослободиће се снага од 35 милиона коњских снага.  Ако би ту доиста било 35 милиона коња, онда би та запрега са коњима у пару дуга преко 4 милиона километара требало истовремено да скочи један метар!

Дозвољено одступање од планираног времена лансирања је само 10 секунди. Уколико би се то време прекорачило, оно би било обустављено, пошто само у оквиру овог времена ракета може  да се нађе на правој путањи потребној за стизање космичке станице и за спајање са њом.

У посади су троје пуковника различитих војски који су истовремено и доктори наука: Американка Кетрин Колеман, Италијан Паоло Нeсполи и командант посаде, пуковник руске авијације, Димитриј Кондратјев.  

Да би стигли до овог тренутка који је остварење циља сваког изабраног космонаута у свету, они су морали да прођу напорне и озбиљне припреме. Космонаути за боравак на станици умногоме су другачији од ранијих колега који су само летели  свемир и враћали се назад у капсули на земљу. Садашњи космонаути, пре свега, не могу бити млади, јер се од њих тражи темељно знање и вештина за вођење научних експеримената и ментална спремност за вишемесечни боравак у васиони. Они ће на станици провести нешто више од 150 дана и свакодневно обављати научне, научно-техничке, медицинске и биомедицинске ескперименте у више од 40 програма. Да би се навикли на бестежинско стање, они спавају у креветима којима је део за ноге подигнут двадесетак сантиметара, пошто тако, као у бестежинском стању, крв одлази у горње делове тела.

У Бајконуру

Бајконур се налази у Кизилиродинској области Казахстана и све до 5. децембра 1995. звао се Лењинск пошто је у време  Совјетског Савеза имао статус строго тајног и чуваног града. Чак је и име добио према сеоцету које је 300 километара даље. Све то је део опште конспирације која је била типична за то доба. Овај регион је изабран за изградњу космодрома јер је испуњавао неколико важних услова: ненасељеност велике територије, близина екватору, постојање железничке пруге и реке и не мање од 300 сунчаних дана у години. Отпочело се и са изградњом огромног соларног парка на територији космодрома који ће напајати рад космичких постројења.

Будући да су педесетих година амерички авиони сасвим слободно летели над руском територијом, а совјетско вођство је то знало, Никита Хрушчов се одлучио на оригиналну идеју за прикривање правих намера. Он је изненадно прокламовао наизглед још једну од совјетских фантазми - идеју о освајању степа. Цела земља је славила политику изградње нових градова у степама и перспективу коју је степа нудила као будућа совјетска житница. Никоме није било чудно што су машине и хиљаде радника кренуле у совјетске пустоши, па чак ни када је Јуриј Гагарин 12. априла 1961. полетео као први човек у космос. 

Заједно са комплексом космодрома, Бајконур у Казахстану је од стране Русије унајмљен до 2050. по цени од 125 милиона долара годишње. Лансирања, како се сада предвиђа, обављаће се само до 2028, када се планира да сви летови буду премештени на космодром Восточни, који је у изградњи у Амурској области на Далеком истоку. Прво лансирање са космодрома Восточни изведено је 28. априла 2016. године.

У Бајконуру

Мада више није затворен град, Бајконур је и даље ограђен зидом од бетонских блокова, а на снази је режим дозвола за путовања. То значи да у град не можете ући уколико немате одобрење за то. Упркос таквом статусу, Бајконур је одмах после распада СССР био готово напуштен.

У децембру 1991. Државни савет Русије расформирао је Министарство машиноградње које је одговорно за космонаутику. Све се распало у једном дану. Десила се космичка катастрофа у којој нису поштеђени на научници, ни генерални директори, ни главни конструктори, ни руководиоци ракетно-космичких јединица. Тек од 1995. почела је постепена примопредаја објеката на космодрому агенцији Роскосмос и управи града Бајконур. Мада се Бајконур налази ван територије Русије, њиме управљају руске власти. На основу договора председника Русије и Казахстана из 2005, градоначелника града именују председници две земље, а на територије града важе руски закони.

Бајконур се налази на десној обали реке Сир Дарја и има железничку станицу која се налази два километра северније, у приградском насељу Тјуратам. У истом правцу, али нешто даље, је аутопут који повезује Самару и Чикмент. Град и космодром опслужују два аеродрома, Крајни и Јубиларни. Крајни служи за путнички саобраћај. Са њега авиони слећу и полећу само у правцу Москве два пута недељно, уторком и петком. Аеродром Јубиларни је много већи пошто је некада био део пројекта највећег авиона на свету „Буран". На њега и даље слећу произведени делови ракета који се производе у Самари а само се састављају на космодрому.

Хотел „Централ" у Бајконуру, где смо смештени, налази се на дужој страни централног градског правоугаоног трга који се и даље зове Лењинов трг и на којем доминира Лењинова стојећа статуа. Крајем седамдесетих у Бајконуру је било 35.000 војника и још 35.000 војних грађевинаца. Сада је остало само 400 војника руских оружаних снага. Остали су напустили град пошто више нема војног дела космодрома. На левој страни правоугаоника је зграда Дома официра која се не употребљава од 1994, када је изгорела у пожару. Градске власти су давно одлучиле да је сасвим сруше, али она стоји и данас. На левој страни је улица коју зову Арбат, по имену истоимене московске улице. То је пешачка зона на којој се налази десетак продавница мешовите робе и све оно што би требало да се нађе у централној градској улици.

Програм почиње рано ујутру.

На космодрому

До комплекса космодрома путује се око 50 километара, а са обе стране пута види се ретко насељено пространство. Све зграде које постоје поред пута повезане су са животом космодрома, од Фабрике угљоводника, па до напуштене војне осматрачнице „Сатурн" где данас стоје напуштени суперснажни пријемници који су могли да ослушкују сигнале свемира.

Према програму, прво се иде у истраживачки центар назван по имену оца руске космонаутике, Сергеја Корољова, у његов део по имену „Енергија". Пролазимо кроз гвоздена врата и улазимо на завршетак конференције коју су космонаути имали тог јутра пред пријем свемирског брода којим ће са одлете према звездама. Они су од руководиоца руске космичке агенције Анатолија Перминова, главног конструктора и од других посетилаца одвојени стаклом. Испред сваког космонаута је микрофон и он одговара на питања.

Програм за испраћај ракете Сојуз ТМА-20 до лансирне рампе почиње буђењем у пет сати, када влада мркли мрак који ће се задржати и наредних неколико сати. Температура је дубоко испод нуле, а гола степа, песак и камен само појачавају осећај хладноће. Одлази се тамо где је претходног дана окончана припрема, на лансирно поље 112, где су сва три дела ракете претходно спојена. Лансирни процес почиње извожењем ракете из хангара. Велико узбуђење, комешање и ужурбаност више десетина људи прате прве обртаје точкова локомотиве, без обзира што је после толико деценија то готово рутински поступак. Када се ракета појави под звезданим небом, почиње њен сусрет са васионом. До ње ће бити посебан вагон који служи за одржавање притиска и температуре у свемирском броду до лансирања.

Све што се догађа под кровом ове хале, резултат је синхронизације три фактора: голог људског физичког рада, компјутерског управљања крановима који могу да понесу и до сто тона и железнице којом се искључиво обавља транспорт ракета и космичких бродова унутар космодрома Бајконур све до лансирне рампе.

Историја

Ракета Сојуз ТМА-20 која ће однети космонауте у васиону до Међународне свемирске станице, у основи је модификована и осавремењена верзија првог космичког брода који је носио назив М-7.

Пре него што је М-7 успешно лансиран, није све ишло глатко. Успео је да полети по задатој маршрути тек из четвртог пута. Прва три лансирања била су неуспешна. Прво се завршило експлозијом летилице у 109. секунди лета, а друго и треће лансирање нису ни изведени. Ракету су, како је говорио Корољов, учили и научили да лети, па је четврто лансирање 27. августа 1957. било успешно.

Следећег месеца, 4. октобра 1957. лансирана је ракета Спутњик која је носила први вештачки сателит. Он је обишао Земљину куглу за 96 минута на висини од 228 километара. У васиони је Спутњик провео 92 дана и облетео земљу више од хиљаду пута. Сојуз је до сада је лансиран 2000 пута, што се сматра најбољим доказом поузданости ракете. Са Бајконура до сада је обављено 5000 лансирања. У космос су путовали практично космонаути свих социјалистичких земаља, као и из Авганистана, Сирије и Индије. Нико из тадашње Југославије није летео у свемир.

Пси у свемиру

Други сателит у историји космонаутике лансиран је такође са Бајконура, али је упамћен по томе што је први пут носио живо биће у свемир - пса Лајку. Полетео је 23. новембра 1957. у част годишњице Октобарске револуције. Лично је Хрушчов тражио да се 40. годишњица Октобарске револуције обележи неким важним догађајем у космосу, а та слава припала је псу Лајки.

„Ближи се годишњица Октобарске револуције, 40 година совјетске власти... Може ли за то нешто да се учини?", питао је Хрушчов Сергеја Корољова, сведочи историчар Јарослав Кирилович Голованов.

„На пример, сателит, који би уместо сигнала у космосу емитовао 'Интернационалу'", додао је Анастас Микојан.

„Не брбљај", прекинуо га је Хрушчов.

„А може ли сателит са живим бићем, рецимо псом?", упитао је Корољов.

„Са псом?", затрептао је Хрушчов. „Одлично! Можете да замислите? Пас у космосу у част Великог октобра! Договорили смо се! Можете да тражите све што вам треба", одушевљено је саопштио совјетски лидер.

И Лајка је полетела.

Пре човека летео је „манекен", односно макета човека коју су назвали Иван Ивановић. Он је у космос летео са два пса, познатим Белком и Стрелком. Ветерани са Бајконура тврде да је један пас просто побегао и да би избегли казну они су ставили другог пса који им се нашао при руци.

Мада се мисли да су се „пси-космонаути" вратили на земљу, како су романтизоване њихове судбине, они су жртвовани за космички прогрес, пошто су сагорели у васиони.

Једина два пса која су доиста преживела космички напредак били су Шутка (Шала) и Комета који су лансирани 22. децембра 1960. Приликом повратка, катапулт из апарата за спуштање није избацио контејнер са псима, тако да су они преживели четири дана у јакутском мразу од -40. Када су их нашли, одмах су их послали у Москву као веома вредан товар.

Пре тог, у марту 1960. била је изабрана прва група космонаута за лет у космос. У њој су били Гагарин, Титов и Украјинац српско-црногорског порекла, Павел Поповић. Дванаестог априла 1961. Јуриј Гагарин полетео је у космос.

У оквиру комплекса налази се и Музеј космонаутике, са две омалене и скромне спомен куће. Једна, ближа музеју припадала је Јурију Гагарину, а друга славном научнику Сергеју Корољову. Обе куће имају по три собе, радну са креветом за спавање, дневну собу, а кухиња се не види. Код Гагарина се налази још стари радио-грамофон „Естонија", огледало и витрина са његовом униформом. Обе куће данас делују веома архаично и скромно намештене, али су у своје време, пре пола деценије, нема сумње, биле прилично модерне, мада у њима нема телевизора.

Међународна свемирска станица

Пошто су се Американци искрцали 1969. на Месец, Совјетски Савез је, чинило се, изгубио велику трку са својим такмацем, трку која је узбуђивала, али и надахњивала читав свет. Остала је, ипак, понека победа која је завређивала ривалско поштовање, као што је била Свемирска станица „Мир". Ветеран совјетских свемирских истраживања и помоћник славног Сергеја Корољова, Борис Черток практично је творац те космичке станице коју је назвао „совјетском победом у изгубљеном хладном рату". 

Изградња Међународне свемирске станице почела је 1998, избацивањем у орбиту руског модула Зарја. Од 2. новембра на њој непрекидно борави људска посада. Године 2011. станици је додат последњи модул, чиме је окончана њена изградња. Међународна свемирска станица има димензије од 110×90×30 метара, налази се у орбити око Земље на висини од 360 километара. То је тип орбите који се уобичајено назива ниска орбита. Стварна висина се мења по неколико километара пошто отпор атмосфере снижава орбиту, а повремено се обавља корекција (подизање) орбите. Трајање једне орбите (орбитални период) је око 92 минута. Она у току дана обиђе земљу 16 пута, летећи брзином од 28.000 километара на сат.

Међународна свемирска станица ће посади Сојузa ТМА-20 бити видљива само  неколико сати пре спајања, а радио везом са посадом која долази могу да се чују само у току првог дана после лансирања. Три дана, сваким облетањем око Земље брод ће се приближавати Свемирској станици. До тренутка спајања, посада ће облетети земљу 33 пута.

Лансирање

Последње упозорење преко разгласа да је ракета спремна за лансирање праћено је тишином које ће недуго затим прекинути снажно шиштање пламених горионика погонског дела ракете. Првих десетак секунди ракета стоји на свом месту док се испод ње шири велика буктиња која ће снажан ваздушни талас нанети и до посматрача удаљених два километра. Онда ће одједном да поскочи и за само неколико секунди претвориће се у пламену тачку на небу. Још три минута моћи ће да се прати њен лет, а онда ће се изгубити међу звездама на јасном небу.

Чим доње стезаљке престану да држе блок одоздо, браве у горњем делу блокова синхроно се одсецају и истрошени блокови разилазе се у различитим правцима, формирајући тако „Корољев крст" који се јасно види са земље.

Гости полако и у тишини, која следи после велике егзалтацијe напуштају трибине, одлазе ка аутобусима и аутомобилима. Понеко се осврне и погледа у небо, проверавајући да ли су све звезде још на њему.