Зашто грађани западне Европе подржавају сулуду политику НАТО ширења на исток која и њих, преко великог раста трошкова живота, већ удара по глави? Какво је то срљање у рат који може постати и атомски? Ако се геостратегија остави по страни, украјински рат је само повод и изговор да притајена русофобија неконтролисано експлодира. Каква је то мржња која замагљује поглед и потискује чак и инстинкт самоодржања?

Мора бити да је све што се дешава на истоку Европе само велики неспоразум. Ширење НАТО-а на исток нема никакве везе с покушајем да се Русија потчини и распарча. Не, циљ је да се направи што јачи одбрамбени савез како би Земљани били спремни да се супротставе нападу ванземаљаца, једном када до њега дође. Коначно, ко ће бранити планету ако не НАТО, а у том савезу Украјина је незамењива. Отуда, овде није реч о НАТО походу на исток и нема никакве везе с неким ранијим, крвавим покушајима сличне врсте. Не, реч је о погрешном читању западних намера. Ово је класичан случај руске параноје која у свему, па и у страним базама и ракетама тик уз своју границу, види претњу и заверу.

Иронија и цинизам из претходног пасуса вероватно не приличе ситуацији у којој Украјинци страдају и чији се животи растачу на хиљаду начина. Али како сакрити мучнину пред крокодилским сузама које над судбином Украјине роне они који су Украјинце гурали у рат и који би их попили у чаши воде, незаслађене? Како реаговати на дијаболично лицемерје оних који већ деценијама систематски уништавају туђе земље и унесрећују њихове грађане не хајући ни за међународно право ни за елементарне цивилизацијске норме, а који су наједном, баш сад и баш у Украјини открили да међународно право постоји?

Године лудила

Руско-украјински рат је био неизбежан, био је планиран и све је, корак по корак, водило таквом исходу. План није направљен ни у Украјини ни у Русији. Обе земље су трагични објекти туђих планова и сопствених слабости. Све што гледамо само је крешчендо процеса који су започети много пре 2022. Није била потребна велика памет, дубински стратешки увиди, обавештајни подаци или докторати, да би се предвидело шта ће се догодити.

Пар пасуса који следе написао сам почетком септембра 2014, поводом прве украјинске кризе, и објављени су на мом блогу:

„Постоје тренуци у историји када се чини да лудило незаустављиво јуриша, да се све отима контроли, да нека скривена рука гура свет у пропаст и да се хаосу не може стати на пут. Тријумф зла и лудости се увек јасније види у ретроспективи, увек онда када је превише касно.

Никада од краја Другог светског рата лудило није тако господарило Европом како то данас чини. Европа подсећа на луткарску позорницу којом управља невидљива рука, или, у најбољем случају, на позорницу којом доминирају умишљени, или можда уцењени политички Пигмеји.

Украјинци ће изгубити највише, јер у оваквом рату нема победника. Ко не верује, нека пита некадашње Југословене. Нека их пита за чије бабе здравље су гинули, протеривали или били протеривани, и за кога и због чега су унесрећивали једни друге. Како су живели пре почетка рата, а како живе данас? Ко су стварни ратни победници и ко је профитирао на њиховој несрећи? Историја Југословенима није опростила глупост, па неће ни Украјинцима.

И Русија ће изгубити, какав год исход да буде. Ако се не преда, биће мала утеха да се није имало куд, и да се бирало између безнадног, спорог умирања на коленима, или умирања с надом и пушком у руци. Самоубилачка руска политика деведесетих година прошлог века тек сада добија свој пуни смисао. Није згорег поновити - историја не опрашта глупост.

Једини видљиви победник, бар за сада, су САД. Сила на заласку успева да успори свој силазак с трона, успева да слаби и Европу и Русију истовремено, спремајући се за велико кинеско финале. А можда до финала неће ни доћи и све ће се можда окончати великим ватрометом који неће имати своје хроничаре. И како нас историја учи, само је људска глупост вечна."

Погрешио сам само у последњој реченици - овде није реч само о људској глупости. Овде је реч о много црњем, много страшнијем злу - о нељудском злу, оном које се помиње у Новом завету.

Живот није другде

Пред нашим очима одвија се задата трагедија два блиска словенска народа која су до јуче била у истој држави која је само мењала име. А када су се мирно разишли 1991. свако је кренуо својим путем, храбро, стрмоглаво, право у економски и социјални хаос. За руку су их водили и странпутицу им показивали страни саветници. Украјина је на том путу успела да направи подвиг и да прође много горе чак и од Русије. 

Украјина је данас држава с најнижим бруто домаћим производом по глави становника у Европи и управо је изгубила битку за претпоследње место од Молдавије. Ово тужно посртање не може се објаснити политичким разлозима и сукобима на истоку Украјине. За своју економску пропаст Украјинци не могу кривити Русе. И пре 2014, Украјина је непрекидно падала на ранг листи европских земаља. На почетку транзиције 1991, Украјина је имала БДП по глави већи од белоруског за око 63%, већи од пољског за око 37% , и већи од албанског за око 293%. Пред почетак кризе у Украјини 2013. њен БДП по глави био је нижи од пољског за око 51%, белоруског око 33% и већи је од албанског за само 8%. Нема државе у Европи која је тако страшно назадовала у транзицији.

Украјина није део сахарске Африке нити је земља неписмених или лоше образованих људи. Како је могуће да Украјинци толеришу овакво посрнуће, како је могуће да их је њихова тајкунска и корумпирана политичка елита тако омађијала и манипулацијама преусмерила на погрешну страну? Уместо конфронтације са својим политичким олошем, Украјинци су, поново обилато помогнути од стране западних пријатеља, проценили да змија није у недрима, већ је с друге стране источне границе - у Русији, па им је потребна НАТО заштита. А када постане чланица НАТО-а, Украјина ће процветати баш као што је, на пример, процветала Северна Македонија.

Украјина је тако одлучила да су јој ближи они који су јој даље - не само географски, већ и духовно и културно, они који Украјинце презиру таман колико и Русе, ако не и више. Тај презир је само за тренутак скривен у име стратешких разлога и трајаће још који дан по окончању рата, без обзира на његов исход. А потом ће се све вратити на своје. Солидарност с Украјинцима који остану на Западу биће замењена нетрпељивошћу према странцима који оптерећују социјални систем, узимају радна места, подижу стопу криминала и обарају плате домаћих радника. Украјинци ће поново бити они други - они који нису „ми". Све и да Украјина једнога дана уђе у Европску унију или у НАТО, тај презир неће нестати нити ће се статус Украјинаца као грађана другог реда променити.

И онда када се одричете себе и покушавате да постанете нешто што нисте а што су вас уверили да је цивилизованије и боље, нећете постати то друго - вероватније је да ћете постати ништа. Ово не важи само за Украјинце већ и за „просвећене" Русе, Србе и ине, за све оне који би да буду оно што нису, у нади да ће бити прихватљиви онима који их никада неће прихватити. Могли би Украјинци мало да се распитају код Бугара, Румуна, па и Пољака, и да с њима размене искуства везана за прихватање, поштовање, интеграцију и „европеизацију". А могу и сасвим научно и егзактно да сипају уље у воду и да виде како се то меша.

У име хуманизма

Ризикујући да звучим јуродиво, мени се чини да је презир према источној Европи, према Словенима, и поготово нетрпељивост према православнима, метафизичка и необјашњива рационалном уму. Она није од пре неки дан, ако је уопште и од овог света. Само та нетрпељивост на граници мржње може објаснити због чега самоубилачка политика Европе не наилази на побуну њених грађана.

Зашто грађани западне Европе подржавају сулуду политику НАТО ширења на исток која и њих, преко великог раста трошкова живота, већ удара по глави? Какво је то срљање у рат који може постати и атомски? Ако се геостратегија остави по страни, украјински рат је само повод и изговор да притајена русофобија неконтролисано експлодира. Каква је то мржња која замагљује поглед и потискује чак и инстинкт самоодржања?

Та мржња је себи дала привид хуманизма и сакрила се иза маске самилости према Украјинцима ... осим оних с истока Украјине. Западна хуманост (која јесте искрена у неким деловима друштва) има јасне границе и њу усмеравају медији. Над судбином Украјине сузе роне и они које је искрено и од срца било баш брига за страдање Ирачана, Либијаца, Сиријаца, као што их је данас баш брига за пакао Јемена. Они који данас у име хуманизма искрено саучествују у трагедији украјинских избеглица и њихове деце, сутра ће малтретирати Русе и руску децу када их препознају у својој средини. Можда је русофобија најснажнија у најобразованијим деловима западних друштава којима не сметају ни патолошки изливи русофобије везани за руску културу нити понижавања њених делатника. Да ли смо на путу да и руска култура буде обрисана из европске културе па можда и забрањена?

Да ли је у овој трагичној причи Русија невина? Не, али њена кривица је на другој страни - на страни некомпетентности, на страни кашњења и неодлучности. Русија није била у стању да меком силом контролише процесе у Украјини, нити да искористи предност руског језика, историјских, породичних или економских веза. Корумпирана Русија, Русија огромних имовинских неједнакости није ни могла себе да понуди као привлачан алтернативни друштвени модел. Нема русофилије која може или сме да пренебрегне ове тужне чињенице.

Још већа, фатална грешка је што је Русија својом млитавом и неодлучном спољном политиком упорно слала погрешне, дефетистичке сигнале. Она није учинила готово ништа да свет сазна о вишедеценијском понижавању руских мањина на Балтику или у Украјини, нити је учинила ишта озбиљније да их заштити. Русија је млако реаговала и на непрекидно јачање нацистичких покрета у свом суседству иако су Руси и Русија били главна мета тог лудила. Она је допустила да процеси у Украјини оду предалеко, а да црвене линије није јасно поставила много, много раније. Русију зато нико није озбиљно схватао све до пре неки дан, па отуда и овај велики, глобални шок.

Тек данас, с огромним закашњењем и по први пут у последњих неколико деценија Русију почињу да схватају озбиљно. Цена кашњења је висока, много виша него што је морала да буде, ризици су огромни а исход је неизвестан. Извесно је само страдање украјинских грађана и погибељ војника на обе стране. Још црње и бојим се још извесније је да неке мрачне силе свет гурају у хаос и да је хаос циљ.