Čitaj mi!

Dušan Kovačević: Nikad se ne zna zašto je nešto dobro

Akademik Dušan Kovačević završio je snimanje novog filma „Nije loše biti čovek“ nastalog po motivima njegove drame „Kumovi“. U razgovoru sa Marijom Miljević Rajšić otkriva da se ovaj film naslanja i mogao bi da bude drugi deo „Sabirnog centra“.

Završeno je snimanje filma čiji ste scenarista i reditelj. To je adaptacija Vaše drame iz 2012. godine, Kumovi, koja je bila samo inicijalna priča. O čemu govori ova komedija o tragediji našeg bivstvovanja?

– Ostala je centralna osnovna priča o prijateljstvu jednog čoveka i jednog psa, za koju će se kasnije ustanoviti da to baš i nije tačno, da je priča malo komplikovanija. I tu priču sam napisao pre skoro 10 godina. Film je neobičan.

Ono što mi je posebno drago, u njemu igraju glumci sa kojima sam radio. Ovo je kao epska priča od skoro pola veka. Mira Banjac, Lane Gutović, Branka Katić i Vojin Ćetković igraju taj bračni par o kome se priča cela priča, a uz njih je još tridesetak izuzetnih glumaca.

Insert koji ćete videti je ekskluzivan. To je priča o jednom pevaču i pevačici koji će u toj priči nestati, a onda se pojaviti u nekom drugom obliku. A ta pesma je jedna od nosećih pesama koju je komponovao Bajaga i to je priča o dočeku Nove godine i o njihovom nestanku.

Film pokreće i veoma važna pitanja, pitanja koja verovatno muče sve ljude o tome šta će biti posle i šta možemo da uradimo sa našim strahom od smrti, i šta nas očekuje na tom možda, boljem ili gorem mestu?

– Film se negde naslanja i mogao bi da bude, na primer, drugi deo Sabirnog centra. I, ako se često pitamo da li ima života posle smrti, u ovom filmu može da se postavi to pitanje, koje sam ja postavio u Sabirnom centru – Ima li života pre smrti? Kada to postavite kao pitanje onda ulazite u jednu ozbiljnu filozofsku raspravu sa životom, sa samim sobom.

Strah od smrti je česta tema u Vašim dramama, o tome ste pisali i u Maratoncima kada ste bili treća godina fakulteta.  Da li ste kroz Vaše drame uspeli da pobedite taj strah?

– Mislim da jesam. Ja sam u detinstvu imao vrlo teške i ozbiljne bolesti koje sam preživeo i taj strah koji sam tad imao, lečio sam na taj način što sam kao prvi komad napisao tu priču o pogrebnom preduzeću. To je bila jedna vrsta psihoterapije i samoizlečenja i pisanje i jeste to. Ja sam i u mojoj knjizi pesama napisao jedan stih koji je za mene dosta bitan: Pisanje i čitanje je lekovito i poznato od davnina kao narodna medicina.

Nedavno se u izdanju „Lagune“, pojavila Vaša knjiga drama na engleskom. Koliko je važno da se te drame pojave i budu pristupačne i strancima, a znamo da su se Vaši komadi igrali na čak, 150 scena u svetu?

– Od te prve drame pa do poslednje koju sam pisao, Hipnoza jedne ljubavi, tu je još i Balkanski špijun, Sabirni centar... komadi za koje sam mislio da su dobri za izvođenje i čitanje jer nemaju previše likova. Vodili smo računa o tome šta je to što bi stranac mogao da pogleda i da odmah razume.

Teško vreme je iza nas, ali izgleda, i pred nama. Kako je pozorište funkcionisalo u vreme pandemije i kako ćete nastaviti dalje?

– Snalazili smo se u hodu. Nismo radili po nekoliko meseci kad je bila najveća zaraza. A što se tiče nas privatno, mislim da će ovo svesno ili podsvesno ostaviti ozbiljne tragove na svakome od nas.

Kako bi glasio neki Vaš životni moto?

Ima jedan koji je malo ironičan, a to je: 'Nikad se ne zna zašto je nešto dobro'. I ova bolest koju sad kolektivno lečimo i čuvamo se od nje, može da opameti civilizaciju i da dođe do, takozvanog, prizivanja pameti. Nadam se da ćemo iz ove nesreće izvući nešto što je nauk za buduće generacije i za naš odnos prema planeti.
broj komentara 0 pošalji komentar