Читај ми!

Декаденција, величина, варвари – шта је срушило Римско Царство

Пре две хиљаде година, Римско Царство је било на врхунцу своје моћи. Како је тако велика империја могла да се распадне? Том питању је посвећена изложба у немачком Триру, некадашњој престоници велике Империје.

Romam salvete: Добродошли у Imperium Romanum. Оно се протеже од Британије до Црног мора, од Шпаније до Египта. Римско царство је ненадмашно када је реч о војном умећу, техници и културним тековинама. Постоје канализација и свежа вода која се транспортује аквадуктима, живи се у кућама са подним грејањем. Становници Империје профитирају од разгранате мреже путева а трговина цвета. Људи користе јавна купатила, једу пробрана јела и забављају се у позориштима и циркусима.

Изложба у бившој царској престоници

И данас широм света постоје делови римске заоставштине из најбољих времена Царства – па тако и у Триру, који је основан око 17. године п.н.е. и најстарији је немачки град. У 4. веку је „Аугуста Треворум" више деценија била седиште Империје. Градска капија Porta Nigra (Црна капија) је 1986. проглашена за светску културну баштину.

Утолико је Трир сасвим подесно место за изложбу „Пропаст Римљана“. Чак три музеја истовремено посвећена су питању: како је огромно царство могло да пропадне? Рајнски покрајински музеј приказује последње векове Царства, и то уз помоћ експоната позајмљених у париском Лувру, фирентинској галерији Уфици, те Националном музеју у Алжиру. У Музеју код катедрале се види како је црква искористила политички вакуум, а Градски музеј у Триру осветљава наслеђе Римске империје у уметности и историји културе.

Једно је јасно: Римско царство није нестало преко ноћи. „Када би то било тако једноставно, не бисмо морали да правимо велику изложбу о томе и истраживачи се не би већ вековима бавили том темом“, каже историчарка уметности и водитељка пројекта Ане Курце. И додаје: „Ради се о сплету околности“.

Да ли је Римско Царство пропало због своје величине?

„Наравно да је пука величина Римског царства увек представљала огроман изазов“, каже Курце. Римски завојевачи су освајали све више земаља и правили од њих своје провинције. Били су потребни велики издаци за војску како би била заштићена граница Царства која се протезала од Атлантског океана до Еуфрата – у дужини од 15.000 километара. На северу и у средњој Европи су Хадријанов зид и Лимес требали да заштите Римљане од продора германских племена. Градња и одржавање утврђења су гутали невероватне суме – баш као и плата за римске легионаре.

Дивљи Германи, Готи, Вандали – пропаст Римског царства се често објашњава њиховим продором и утицајем. Но, у музеју се дистанцирају од тако поједностављених тумачења. Чињеница је да је било људи који су бежали пред Хунима, али је било и све мање војно способних Римљана. Због доброг животног стандарда у Царству, наталитет је опао, па тако – и број младих војника. Зато су регрутовани плаженици из редова „варвара“. Но, ти људи нису себе сматрали „Римљанима“, у својим срцима су остали Германи или Готи и нису увек поступали по наређењима својих римских заповедника.

Неки пут су изазивали и грађанске ратове – најчешће због лоше плате или из незадовољства статусом који су имали у Румском царству. А то је све постепено слабило Империју.

Да ли је већи проблем био велики порез или декаденција?

После 2. века, Империја се више није ширила. То је значило да више није било богатог ратног плена који је пунио државну касу, а није било ни нових робова који би могли да служе као радна снага.

Између 429. и 439, Вандали су освојили најважнију римску провинцију – Северну Африку, која је била житница Рима. Није више било прихода из те провинције и цареви су морали да сналазе како знају и умеју са покривањем својих трошкова.

Због тога је Рим почео да стално подиже порез, што је многе становнике довело на ивицу егзистенције. Истовремено је декадентан слој богаташа живео у изобиљу, губећи интересовање за политику.

Хришћанство и подела царства

Вековима су Римљани веровали у мноштво различитих богова. Са царем Теодосијем, хришћанство је 380. године постало једина државна религија.

„Млада институција цркве је преузела многе задатке које је раније имала управа Римског царства“, објашњава Ане Курце. „Али, царство није пропало због тога, већ због процеса промена које су га нагризале“.

Године 395, Римско царство је – после смрти Теодосија Великог – подељено међу његовим синовима на Источно и Западно царство. Царска престоница источног дела је постао Константинопољ (данас Истанбул), а у Западном Римском царству је то био најпре Милано, потом Равена, а повремено и Рим. Све се сматрало још увек за једно велико царство којим су владала два цара.

И док је источни део престао да постоји тек 1453. када је султан Мехмед Други освојио Константинопољ, последњег западноримског владара Ромулуса Аугустуса је свргао германски војсковођа Одоакар.

Шта је остало од свега

На место римске империје су ступала мања краљевства, којима су владали Франци, Бургунди или Готи. Није више било јаке римске администрације ни одржавања инфраструктуре.

Промене су постајале све видљивије, посебно у градовима. Аквадукти су пропадали јер није било стручњака који би се њима бавили, на местима некадашњих украсних вртова са фонтанама, Германи су правили повртњаке.

Мермерне статуе су разбијане јер је кречњак био потребан за градњу кућа. Тако је, корак по корак, након пропасти римског царства, нестајала и римска култура.