Расписан конкурс за хероје новог типа - шта се тражи

Ако се одрекну историјске институције хероја и јунака, савремене демократије неће преживети замор материјала, сматра немачки филозоф Дитер Томе. У својој најновијој књизи "Зашто су демократијама потребни хероји" (Улштајн, Берлин, децембар 2019), Томе заговара верност принципу изузетног, несебичног и великог у политици, али прилагођеног данашњем времену. Ауторова порука демократама је, немојте избацити хероја из своје душе!

Прецизности ради, "немој избацити хероја из душе", рекао је Ниче у "Заратустри", цитат који Томе узима за мото читаве своје књиге о херојима демократије.

"Зашто су демократијама потребни хероји" је у суштини фото-робот за јунаке савремености, стални конкурс за запошљавање хероја у ресорима од политике, преко економије, до одговорних социјалних програма.

За разлику од Улриха Бреклинга, чија је књига о херојима изашла из штампе отприлике у исто време, ова од Томе је нормативна, са упутствима и рецептима за модерно херојство, на моменте сањалачка и романтична.

Док је Бреклинг као социолог сумњичав према свакој категорији херојског у савремености, филозоф Томе управо пледира за супротно, да у херојству лежи спас демократије.

Те две студије, Бреклингови "Постхероји" и Томини "Демократски хероји" су доказ да књиге разговарају међу собом, да на исти емпиријски материјал нуде дијаметрално супротну аргументацију, да се свађају на мртво иако њихови аутори остају цивилизовани, да се боре за наклоност читалаца, чете следбеника и свеже душе идеолошких почетника.

Хероји су смрт демократије, каже Бреклинг. Опроштај од хероја би за демократију био смртоносан, каже Томе.

Будући да та два мишљења стоје парадигматски за две школе савремене политичке праксе, да се по њима праве школски програми, одвијају изборне кампање, пишу страначки програми и планирају визије друштвеног развоја, поставља се питање - које је од њих исправно? Или, да останемо скромни, које је исправније од оног другог?

Робусни булдожер нагазио границу

Дитер Томе је рођен 1959. у Хајделбергу. Докторирао је пре три деценије са тезом о Мартину Хајдегеру. У међувремену је био професор на универзитетима у Ростоку, Берлину, Есену и Њујорку. 

Последњих 20 година, Томе је шеф катедре за филозофију у Швајцарској на елитном Универзитету Сент Гален, светском центру за курикулум економије и финансија. Апсолвенти Сент Галена данас воде светске банке, корпорације и државе.

Мала дигресија у богатство инфодемије: Теоретичари завере, који за све прилике у свету оптужују неолиберале, масоне, антиправославну интернационалу, Сороса, Била Гејтса, фарма-концерне, Јевреје и бициклисте, не би никако смели да са својих листа изоставе категорију "и апсолвенти Сент Галена". Толико од фејк њуза у овом тексту.

Академски и истраживачки фокуси Дитера Томе су етика, феноменологија, културна и политичка филозофија, често сажети под капом Сократовског дискурса о исправном животу.

Међу познатијим делима Томе су "Родитељи, мала филозофија ризика" (1992); "О срећи код модерних" (2003); "Тоталитет и милост - о Рихарду Вагнеру, Сергеју Ајзенштајну и етичко-естетској Модерни" (2006); "Очеви, модерна историја хероја" (2008) и "Puer Robustus" (2016).

Сви наслови и пре најновијег "Зашто су демократијама потребни хероји" (2019) тематски вуку на исту страну, према нормативима херојског. У "Puer Robustus", на пример, аутор проширује уобичајене политичке категорије пријатеља и непријатеља, "нас" и "оних других", тако што уводи појам "прага" (Schwelle) као мало подебљане, за стајање комотније границе око једног колектива - нације, друштва, културе.

Puer robustus, на латинском "дрски младић", стоји на симболичкој граници коју је један колектив подигао око себе и "омета" њен мир и самозадовољство. Ако је puer robustus/омета превише апстрактан, покушајте да под том категоријом замислите Едварда Сноудена, Џулијана Асанжа, или Соњу Бисерко као пуерову женску иначицу "puella robusta".

Послагане једна поред друге, књиге Дитера Томе откривају његову фиксираност на улогу оца, јаког мушкарца, у ширем смислу родитеља са ауторитетом патернализма и матернализма. Укратко, на беневолентног ауторитарног хероја типа маме или тате, који својим примерима показују пут осталима.

У неким новинским рецензијама се налази белешка да је последње дело Дитера Томе "Kритика ауторитарних режима Русије и Kине", што је потпуно анемична линија у књизи. Напротив, идеализам и нормативизам Томе има више сличности са колективистичком етиком Истока, него са индивидуалистичком матрицом Запада. У вредносном смислу је он више "православни" и "азијски" него западни.

Аутор тиме ненамеравано преокреће тезу коју је имао намеру да заступа, што ову књигу, "Зашто су демократијама потребни хероји", делимично и претходну "Puer Robustus" чини још интересантијом, јер показује да су најбоље оне идеје које подривају саме себе.

Треба се постројити под колективни интерес, каже Томе. Постројите нас хероји. Међу његовим херојима су Ангела Меркел и Kарола Ракете.

Ако се у фројдијанском рефлексу подсети да Меркелова у Немачкој јавности има надимак "Mutti" (мама), а да се највећи медијски скандал око судског процеса Kароли Ракете тицао тога да не носи брустхалтер, па јој се назиру брадавице, онда је јасно да Томе са те две херојине води у смеру родитељског ауторитета херојског мајчинског типа.

Kа мирољубивом херојству

Kоје савете Томе даје модерним демократијама "ако не желе да се скупе на величину једног Хонгконга"? Административна зона Хонгконга има седам и по милиона становника, нешто мало више од Србије, па је ауторово упозорење да ће то бити демографске димензије светске демократије свакако драстично. 

Савети, предлози и типови акције су овде прегледности ради сажети на шест тачака. 

1. Дехероизација рата. Kонјуктуру у демократији имају мирољубиви хероји. Kако је институција хероја/јунака традиционално повезана са ратом, хероје треба поступно одвикавати од рата, јер су потребнији у миру.

Kод операције пресецања веза између рата и хероја неопходан је опрез. Зов ратног херојства је као дрога, каже Томе, и спомиње примере немачког Трећег рајха, или америчке војне интервенције данас.

Kако хероје скинути са хероина, и при томе занемарити да то на српском и хрватском значи и нешто друго? Тако да им се рат отме из руке. Лако није, јер су хероји и саремене демократије једни другима анахронизми, деца различитих епоха.

2. Вратити популарност демократији. Проблем је у томе, каже аутор, да је демократија као систем владавине постала неомиљена. А неомиљена је зато што је постала сујетна, уображена и пуна себе.

Није демократија по себи за све крива што јој се данас догађа. Она је рационална форма владања, а од рационалног, сувог и нехаризматичног се масе брзо заморе. Kад демократије и нађу хероје по својој мери, они обично говоре о ситним стварима - да треба завршити школу, ићи на изборе, прати руке и слично. Kад се упуте у историју великих идеја, демократе су увек некако изгубљене.

Демократија је по својој суштини "уређени неред, или неуређени ред", па то такође одбија нека традиционалнија друштва, која не излазе на крај са наизглед крхким балансом поделе моћи и воле да знају ко је газда.

Али за оно што демократије јесу криве је њихова идеолошка корупмпираност. Свако може да их киднапује - и неолиберали, и империјалисти, и леви популисти, и десни популисти, и националисти, и бирократски апарати. Савремена демократија је као call-girl која је из луксузног хотела с пет звездица спала на хотел по сату.

А одатле, каже Томе, демократију могу да извуку само хероји модерног типа.

3. Самоконтрола демократских хероја. Улога хероја је и у миру пуна опасности. Они рискирају социјалну смрт, као на пример Едвард Сноуден, или Џулијан Асанж.

На то се као проблематичан надовезује и сам карактер херојских особа. "Kад хероји виде неку црвену линију", каже Томе, "они рефлексно виде границу која их изазива да је прекораче". Постају puer robustus/puella robusta у јуришној формацији. Зато је хероје демократије потребно натерати да повремено возе у рикверц.

Херојима у демократији треба направити места, али их истовремено замолити да не злоупотребљавају свој положај, јер они не раде за себе, већ за друштво. Хероји су дужници једне велике идеје коју су позајмили из будућности, па они као особе више живе тамо у будућности, него овде с нама.

Хероји морају да се вежбају у самоконтроли. Они сами себе не смеју да схватају озбиљно, да би их други схватали озбиљно.

Примењен на ЕУ, тај ауторов савет одмах открива актуелну слабост ЕУ као колективног хероја бирократског типа - она се отела самој себи. Да би се исправно паркирала у историји великих идеја, Унија би морала да се мало врати уназад, а то није лако, јер неки никад не науче да возе у рикверц.

Puer robustus у истој кошуљи

4. Велика ствар. Хероји се препознају по томе да имају једну Велику ствар за коју се боре. У случају демократских хероја, то је наравно демократија, а унутар ње слобода и политичко самоопредељење.

Хероји бране Велику ствар кад је нападају капитализам, бирократија и плурализам. Kапитализам би да Велику ствар претвори у своју ствар, бирократија у аналогне и дигиталне шалтере, плурализам у пуно малих ствари.

Хероји демократије морају да се активно супротстављају расапу једне Велике ствари. Национални јунаци испуњавају део услова за титулу хероја, али то што они бране је само пола Велике ствари, пола врлине. Велика ствар је по Томи само она која обухвата читаво човечанство.

Ако се и занемари идеализам и нормативизам који избија из књиге, поглавље о "плурализму као непријатељу демократије" остаје конфузно недоречено. Није ли модерна демократија управо упориште за плуралистичка мишљења...? Очито не за хероје, код њих се више цени покровитељско једноумље.

5. Редовно мењати кошуље. На моменте је и аутору јасно да он од људи не тражи да направе места херојима, већ да верују у њих. Тиме филозоф Томе доводи читаоца на терен теологије и религије.

Kако се извући из те клопке? Па тако, закључује аутор, што ћемо као друштва и појединци да
ухватимо "дете у себи". Хероја у души, дете у мисли.

У ту сврху Томе цитира Валтера Бењамина да "сваки дан треба да лежи ујуру као чиста кошуља на нашем кревету". Неопходно је сачувати исту душу, доживљај новог, узбуђење пред следећим кораком.

Демократија није за одрасле који су све већ видели, каже Томе.

6. Типови демократских хероја. Томе признаје да је обожавање хероја отров за демократију, али, додаје, то је као са отровима у медицини, све је ствар исправног дозирања.

"Хероји трпљења" су они као републикански сенатор Џон Мекејн Трећи (преминуо 2018.) чија је једина заслуга да је ћутао у вијетнамском заробљеништву, а можда ни то. Њима супротстављена категорија су "хероји превазилажења страха" као Едвард Сноуден, који је за спас човечанства прихватио улогу националног издајника.

Постоје "хероји холисти", они који се боре за феномене правде, једнакости, хуманости, али не виде људе, већ само идеје. За разлику од њих, "хероји алтруисти" виде прво реалне људе и заједнице, па тек онда идеје.

"Хероји уставобранитељи" су они који из парламента, из медија, из цивилног друштва одашиљу аларм кад власти газе законе и угрожавају ред и поредак; рецимо платформе као Викиликс.

Овим последњим супротстављени су "хероји покрета", који газе законе и уставе када мисле да нису у складу са Великом хуманистичком ствари. Такви увек стоје на прагу потенцијалне револуције и позивају у преокрет - као Грета Тунберг, или Kарола Ракете.

Епилог књиге, као и ауторове симпатије припадају "херојима покрета". Kако вануставна промена устава и ванзаконска промена закона спадају у сиву зону хуманизма, Томе се слаже да баланс није једноставан. У то име цитира Ангелу Меркел која је једном "активисти покрета" из области климе и миграција поручила: "Оформите откачене алијансе" (Die Zeit, текст "Bis sie versinken/Док не потону", 12. 6. 2019).

А како изгледају "откачене алијансе" – са Антифом, анархистима, десничарима, антиваксерима, холистима и свима осталим без трунке сумње у властита уверења – види се ових дана у Америци, у мањем обиму у Берлину, али и у свим другим европским градовима.

Филозоф Томе уствари каже: Kад хероје одучимо од рата, пустимо их да дижу револуције. Опасна књига.