Мартенс: Андрић је био југословенски националиста

Питање припадности је слојевито и подлеже временским променама и мој лични одговор је да Андрић припада како српској, тако и хрватској и босанској књижевности, али ако одступимо један корак уназад и погледамо ширу слику, онда је он један европски представник светске књижевности. Андрић је био југословенски националиста или патриота, али није имао на уму да су и Југославију многи њени становници доживљавали као "тамницу народа", каже Михаел Мартенс.

Михаел Мартенс је познати новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга, био је дугогодишњи дописник из Београда и тада је одлично савладао српски језик. У Београду се заљубио и у највећег српског писца и одлучио се на подухват који је трајао седам година – писање биографије Иве Андрића. Како је разумео југословенски живот Иве Андрића, али и како реагује на критике које су дошле и на енглеском и на српском језику, Михаел Мартенс говорио је у интервјуу за "Око магазин".

Андрић има посебан статус на Балкану. Како сте Ви схватили његово порекло и националну припадност, како сте се снашли са његовим идентитетом?

Мислим да је најбоље да га пустимо да он сам говори о томе. Андрић је 1923. године као млад књижевник у једном писму написао "нема сумње да сам ја Хрват по роду, али колико сам као писац Хрват то је друго питање о ком нећу да говорим". То већ показује да је он правио разлику између националне и књижевне припадности.

Пре Првог светског рата, он се редовно декларисао као Хрват, у једном писму из 1913. године себе описује као хрватског песника и националисту, али се та дефиниција губи након Првог светског рата, а у Другом светском рату, тачније у децембру 1942, у једном другом писму он се изричито дефинише као српски поповедач. А када је 1961. добио Нобелову награду, назвао је то одликовањем за целокупну југословенску књижевност, а Босну, где је смештена радња његових романа и већине његових приповедака, називао је често својом истинском домовином.

Питање припадности је слојевито и подлеже временским променама и мој лични одговор је да Андрић припада како српској, тако и хрватској и босанској књижевности, али ако одступимо један корак уназад и погледамо ширу слику, онда је он један европски представник светске књижевности.

Како видите његов однос према муслиманима? Ви и у књизи о Андрићу имате један посебан сегмент у којем сте говорили о томе. Колико је Андрићева докторска дисертација, на коју се многи позивају, заиста релевантна за разумевање његовог односа према муслиманима?

Он је писао докторски рад као млад човек и то не ни добровољно, јер је морао брзо да је напише како би могао поново да буде примљен у дипломатску службу, то није ремек-дело и чак ни тада није било истраживање на висини, али је настала, као што сам рекао, у мањку времена.

Интересантно је да се и Андрић у старости сам дистанцирао од тезе доктората и приликом једног сусрета са Титом, 1962. године, а ја о томе пишем у књизи, њих двојица су говорили и о улози Османског царства на Балкану и ту је Андрић употребио доста нијансираније аргументе него у свом докторском раду. То је као са оним питањем о припадности – током живота и деценија понекад су се мењали његови ставови.

Ви се позивате и на његово "Писмо из 1920" и то је Андрићево дело на које су се многи позивали посебно крајем 20. и почетком 21. века. Оно што је занимљиво – кажете да су многи то тумачили као неку врсту "упутства за комадање Босне". Да ли заиста то мислите?

Ја пишем о томе кад пишем о погрешним читањима Андрића, односно о ономе што ја сматрам погрешним читањем. Ја у књизи цитирам један текст Алексе Ђиласа из Њујорк тајмса из 1993. године у ком Ђилас помиње то "Писмо из 1920" и тврди како је решење босанске трагедије да се подели на три ентитета. А ја сматрам да ко је Андрићеву књижевност узимао као поткрепљење за поделу Босне, тај Андрића није разумео или неће да га разуме.

Оно што проучаваоци дела Иве Андрића наглашавају јесте посебно упечатљив антиколонијални моменат! Кажу и да је Андрић писац који је много волео Југославију највише због тога што коначно у тој Југославији балкански народи нису били поробљени. Како видите Андрића и Југославију у том контексту?

Слажем се са изјавом да је тај антиколонијални моменат за Андрића играо важну улогу. Политички је Андрићева младост била обележена борбом против Аустроугарске, "Млада Босна" је у том смислу била и антиколонијални покрет. И Титова Југославија је спољнополитички била антиколонијално оријентисана. Али не треба да заборавимо да су и Југославију многи њени становници доживљавали као "тамницу народа".

Андрић је био југословенски националиста или патриота који се бранио од аустроугарске колонизације то је било разумљиво, али не сматрам да је он имао разумевање за младе албанске, македонске, хрватске или босанске националисте који су Југославију доживљавали као колонијалну силу. Андрићево разумевање антиколонијалног момента је разумљиво, али оно није важило за младе Словенце, Хрвате, Македонце или косовске Албанце који су хтели да се отисну од Југославије.

У том смислу бих рекао да је он био недоследан антиколонијалиста, али то је тако код свих људи и у свим државама. Ако се вратимо у садашњост, узмите пример Турску. Турска је рецимо сместа признала Косово позивајући се на право народа на самоопредељење, али ако Курди у Турској затраже та иста права – биће то затвор. То је двоструки аршин и рекао бих да је и Андрићев став био у том знаку.

На тој линији је једна од кључних критика која је упућена Вашем делу. Професор Милутиновић (Зоран Милутиновић, професор јужнословенске књижевности на Универзитетском колеџу у Лондону) каже да је неспорно и да се види да сте Ви написали књигу о писцу којем се дивите и којег волите, али он каже да Ви не разумете тај антиколонијални моменат, јер нисте припадник неког од ових балканских народа и не разумете шта значи бити под влашћу неке империје, јер долазите из једне западне цивилизације. Он тако сматра да можда зато немате сензибилитет за то и да Вам недостају чињенице (не узимате у обзир Устав СФРЈ из 1974. године).

Проблем је кад се професор из Лондона изјасни о књизи, а господин Милутиновић је професор јужнословенске књижевности и сам је написао књигу о Андрићу, али му нису познате чињенице из Андрићевог живота. Он сумња да је Иво Андрић био члан Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића. Да је пажљивије прочитао Свеске које објављује Задужбина, не би рекао тако нешто, јер Андрић је сам написао како је био члан те странке, а Андрићева задужбина је то објавила пре 15 године.

Тај професор је у својој књизи у којој говори о Андрићу и бошњачком национализму тврдио да се Радован Караџић није бавио Андрићем, а то није тачно, јер Задужбина је 1981. објавила књигу у којој је садржан есеј Радована Караџића о Иви Андрићу. Био сам изненађен да један професор са важног универзитета и коме је српски матерњи није прочитао то о Андрићу. Сасвим је у реду да моја књига не добије само похвале него и критике, али када стручњаци критикују књигу морају да знају секундарну литературу.

Јасно је да је Ваша књига изазвала велику пажњу и добро је да се говори и о књизи и о Андрићу. Али шта је уопште био Ваш мотив да пишете, како сте се заинтересовали за Андрића?

Први разлог је био да волим Андрића и сматрам га великим писцем, а други разлог је био да на немачком није било биографија, а ја сам сматрао да он није само интересантан као писац него и као дипломата и као човек који био са "Младом Босном" у Првом светском рату, био посланик у Берлину 1941. и због тога сам почео да пишем. Нисам наравно знао на почетку да ће то трајати седам година.

Какво је интересовање у Немачкој? Да ли се сада више чита Андрић и како сте задовољни реакцијама на Вашу књигу?

У Аустрији, Немачкој и Швајцарској су врло добре реакције, много је позитивних рецензија и интересовање публике је велико и задовољан сам што то није само интересовање за моју књигу него и за Андрића.

Хоћете ли наставити да се бавите Андрићем?

Да, ја пишем сада једну зборку, то ће бити збирка од 10–12 есеја и бавићу се тиме наредних година, не баш седам, надам се.