Kako je fotograf postala iz ljutnje što nije dobila drugi posao, a kako je znajući samo za „Tita i Slobu“ učila o drugim političarima da bi ih „obrađivala“, zašto joj je Zoran Đinđić asistirao dok je fotografisala, šta misli o redakcijama sa sve manje foto-reportera, a šta o vremenu najveće dostupnosti fotografije u istoriji, za Bermudski trougao govori Goranka Matić, fotograf i profesorka foto-žurnalizma u penziji.

„Nekad su retki bili pismeni, pa smo sad svi pismeni, tako da ja ne vidim problem u tome što danas svi mogu da fotografišu. Nemam tugu za starim vremenima. Ali fotografija je kao medicina, usmerena na razne stvari i specijalizovana. Mi, u Srbiji, to ne priznajemo.

Mislim da je to kolegama naporno. Iako je važno na početku proći kroz sve, raditi u istom trenutku i politiku i zabavu, slikati hranu, događaje i u studiju – ne valja. Isto je to kao kada biste vi pisali i o svadbama, Skupštini i o likovnoj sceni istovremeno", kaže Matićeva.  

Gošća sedamnaeste epizode podkasta o medijima odgovara na pitanja o tome šta je radila sa onima koji se pred fotografom osećaju „kao da će im izvaditi zub“, kako je „tezgarila“, zašto nije fotografisala krišom, šta lažno vidi na fotografijama rata u Ukrajini i o svojoj ulozi u stvaranju „novog talasa“.

„'Idoli' su bili vrlo samosvesna grupa, zajedno smo smišljali stvari, bili su obrazovani i znali su duh svoga vremena bolje nego ja. Moje je bilo da im budem podrška. To je kao sa rediteljima, on je kao bajagi napravio film, a trista ljudi iza njega. Ako imaš dobru ekipu, uradićeš dobro.

Nevolja je u tome što mnogi fotografi nisu čuvali svoje negative. I sticajem okolnosti, ja ispadoh zvezda. Dobro, nisu loše moje fotografije, ali zahvaljujući tome što su dostupne, postale su simbol novog talasa. Kad bi one nestale, pojavile bi se neke druge.“