Da teza Mikija Rubiroze iz serije „Grlom u jagode" kako život piše romane što pre mora da bude ažurirana, pre nekog vremena je čitaocima portala „Oko" detaljno obrazložio Ivan Radovanović. Čovek se, naime, zatekao u Trstu baš u vreme kada je jedan od junaka uvodnog dela mog teksta o Pazoliniju tamo izvršio samoubistvo. Umesto da identitet sirotog čoveka koji je te martovske večeri skočio sa petog sprata hotela „Savoj" sazna iz tamošnjih novina ili televizijskih vesti, „naš čovjek na terenu" je nedostajuću informaciju pronašao u mom „digitalnom feljtonu". Na sličan način će se u redovima koji slede pronaći i jedan zaboravljeni srpski memoarista Milan Lazarević i jedan od najznačajnijih savremenih francuskih pisaca Erik Vijar

„U tom dvadesetogodišnjem periodu ogromna množina njiva nije orana; kuće su spaljene; trgovina menja pravac; milioni ljudi siromaše, bogate se, preseljavaju se, i milioni hrišćana, koji veruju u zakon ljubavi prema bližnjemu, ubijaju se međusobno..."

U eri postistine, ovi redovi bi lako mogli da budu pripisani nekom istoričaru iz ne tako daleke budućnosti koji opisuje rat u Ukrajini i sve ono što se potom dešavalo u celome svetu. Sva sreća da se kultura otkazivanja u našim okrajcima još uvek ne sprovodi u svom punom formatu, pa bez prevelikog rizika možemo glasno reći kako je uvodni pasus preuzet iz završnog poglavlja romana Rat i mir Lava Nikolajeviča Tolstoja. Pisac se pri samom kraju svoje monumentalne povesti o Napoleonovom propalom pohodu na Rusiju bavi samom prirodom relacija između istorije, kao nauke, i istine, a kao jedan od primera tog odnosa uzima i Francusku revoluciju.

„U 1789. godini nastaje vrenje u Parizu; ono raste, širi se i izražava se pokretom narodâ sa zapada na istok. Taj se pokret nekoliko puta kreće na istok, dolazi u sukob s protivnim pokretom sa istoka na zapad; u 1812. godini dolazi do svoje krajnje granice - do Moskve i, u čudnovatoj simetriji, odigrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, koji, isto onako kao i prvi pokret, povlači za sobom narode iz srednje Evrope. Suprotni pokret dolazi do polazne tačke zapadnog pokreta - do Pariza, i stišava se."

U svetlu trenutne situacije u Evropi, ove Tolstojeve reči, u prevodu Milovana Đ. Glišića, ne pružaju previše razloga za bilo kakav optimizam, ali bude turbojeretičku primisao kako se globalne i dugotrajne geopolitičke frtutme dešavaju samo zbog toga da bi ih veliki pisci saželi u nekoliko besmrtnih rečenica. Kako je krenulo, Rat i mir neće biti legalno dostupan čitaocima u većini zemalja sa „prave" strane remiksovane Gvozdene zavese, ali će se već naći neko prošvercovano štampano ili digitalno izdanje ovog remek-dela, iz koga će ljudi željni istine o aktuelnim događajima saznati mnogo više nego iz najnovijih vesti.

Dva primera romana koji piše život

Da teza Mikija Rubiroze iz serije „Grlom u jagode" kako život piše romane što pre mora da bude ažurirana, pre nekog vremena je čitaocima portala „Oko" detaljno obrazložio Ivan Radovanović. Čovek se, naime, zatekao u Trstu baš u vreme kada je jedan od junaka uvodnog dela moga teksta o Pazoliniju tamo izvršio samoubistvo. Umesto da identitet sirotog čoveka koji je te martovske večeri skočio sa petog sprata hotela „Savoj" sazna iz tamošnjih novina ili televizijskih vesti, naš čovjek na terenu je nedostajuću informaciju pronašao u mome digitalnom feljtonu.

Na sličan način će se u redovima koji slede pronaći i jedan neprimećeni „predratni" srpski memoarista i jedan od najznačajnijih savremenih francuskih pisaca. Reč je o Milanu Lazareviću, autoru memoarske knjige Subote i nedelje, koju je za štampu priredila Gordana Đilas, a 2018. godine objavila „Matica srpska", i o Eriku Vijaru, čije je romane Dnevni red i Rat siromašnih u prevodima Melite Logo Milutinović objavila „Akademska knjiga".

Oba izdavača su iz Novog Sada a sve tri knjige su dospele na moju pančevačku adresu. Na Vijarovo ime sam nabasao „listajući" književne dodatke tajmsova s obe strane Atlantika, da bih onda u katalogu našeg renomiranog izdavača pronašao njegov roman Dnevni red.

O Milanu Lazareviću nisam znao ništa sve dok mi Gorana Raičević, između ostalog i autorka veoma vredne i višestruko nagrađivane knjige o Crnjanskom Agon i melanholija, u jednom razgovoru prvo nije pomenula njegove memoare, a onda mi ih, pre neki dan, i poslala.

Negde u isto vreme, iz štampe je izašao i Vijarov Rat siromašnih, pa su se tako predratni visokorangirani činovnik u raznim ministarstvima Kraljevine SHS i Jugoslavije, te nosilac Ordena Svetog Save IV stepena, i dobitnik Gonkurove nagrade susreli u Pančevu, ali i u svojom knjigama.

„U gimnaziji, Virgilije nas je učio da su tri stvari nemoguće: ukrasti Jupiteru grom, Herkulu batinu i Omiru stih", tako Lazarević počinje svoj zapis iz Londona 1. marta 1921. godine. „Da je Virgilije video našu delegaciju kako se u Kaleu ukrcava u brod, on bi, kao četvrtu nemogućnost, dodao: ukrasti ministru cilindar."

Vijar mu „odgovara" bez reči, fotografijom koju je odabrao za naslovnu stranu Dnevnog reda.

Gologlavi gospodin na slici je Gustav Krup, industrijalac čije su fabrike sve vreme Drugog svetskog rata radile za Adolfa Hitlera, dok je bez cilindra, koji Lazarević pominje, na putu iz Beograda do Londona ostao Vjekoslav Kukovec, ministar u trinaestoj vladi Nikole Pašića, koja je početkom 1921. godine izdržala jedva dva meseca.

Milan Lazarević je u Pančevu proveo detinjstvo, a jedan od najlepših delova njegove izuzetno lepo pisane memoarske proze tiče se kako privatne, tako i političke istorije „Srpske Sparte" druge polovine devetnaestog veka.

Vijar, pretpostavljamo, za Pančevo nije ni čuo, ali je Bafalo Bil, o kome je pisao u knjizi Tuga zemlje: Bafalo Bil, Bik Koji Sedi i tragedija šou-biznisa, početkom dvadesetog veka sa svojim cirkusom nastupao i u gradu na Tamišu.

Ne znamo da li je Lazarević prisustvovao nekoj od ovih cirkuskih predstava, ali je upravo spisateljsko umeće sa kojim u svojim memoarima barata istorijom ono što ga možda i najviše spaja sa Vijarom.

Zajedničko im je i široko obrazovanje, te umeće da obimnu lektiru utisnu u sopstveni književni izraz. Time njihova proza ne dobija na ozbiljnosti, već na duhovitosti.

Dnevni red rata za smak sveta

U tekstu „Romani kao istorija" objavljenom u Njujorškoj književnoj reviji početkom 2019. godine, Vijar je reagovao na pojedine ocene istoričara Roberta Pakstona, koji je na stranicama istog časopisa krajem 2018. objavio prikaz njegovog romana Dnevni red:

„Iz načina na koji se profesor Pakston zaogrće ruhom istorije i improvizuje svoju književnu ekspertizu trebalo bi izvući zaključak kako je istorija ozbiljna rabota koja se, uz nešto varijanti, obavlja na jedan jedini način, dok je književnost nešto što se može raditi i levom rukom... Prema njegovim procenama, znanje se može sticati isključivo 'analitičkim putem'. Sa takve tačke gledišta, profesor Pakston zamišlja kako se sve u vezi sa pisanjem vrti uglavnom u domenima ulepšavanja i kompozicije, te da se sve svodi na održavanje ravnoteže između te dve stvari. Niko mu ne brani da ove turobne kategorije primenjuje u svojim knjigama."

Ugledni profesor istorije je u svome tekstu „Rajh in medias res" Vijaru prvo zamerio na sažetosti, da bi mu, uz određene džentlemenske pohvale, u suštini osporio pravo da kao pisac lepe književnosti zalazi u karte i teritorije istorijske nauke. Na samome kraju svoga prikaza, Pakston čak ne uspeva da se suzdrži od dovođenja u sumnju odluke žirija da Gonkura dodeli knjizi koja je, po njemu, pre svega prekratka!:

„Većina najznačajnijih francuskih pisaca dvadesetog veka - Andre Žid, Žan-Pol Sartr, Alber Kami, Selin, Kolet - nikada nisu dobili Gonkura. Da li će Erik Vijar biti među dobitnicima koji će ostati upamćeni? Imamo razloge da u to sumnjamo."

I dok je cenjeni istoričar odbacio Vijarovo nastojanje da ključne istorijske događaje razume pretačući ih u originalni, vrhunski književni izraz, pripadnici širokog narodnog pokreta „Žuti prsluci" su neke od rečenica iz njegovog romana Rat siromašnih ispisivali kao grafite na ulicama pobunjenih francuskih gradova.

DIVNA JE POBEDA KOJA SA SOBOM NOSI PROPAST MOĆNIKA!
MUČENIŠTVO JE ZAMKA, VREDI SAMO POBEDA!
ČITAJTE RAT SIROMAŠNIH E. VIJARA!

Francuski radnici su prihvatili upravo ono što se uglednom profesoru istorije kod Vijara nije svidelo. On velike istorijske događaje pretvara u rečenice, sažimajući obimnu pročitanu građu u razmere svojevrsnog književnog bonsaija.

Tuga zemlje i Dnevni red jedva da prelaze stotinu i pedeset strana, dok je u Ratu siromašnih Vijar još škrtiji na rečima. Ali umesto da ova neobična spisateljska štedljivost rezultira nekom vrstom instant-pripovedanja, Vijarove knjige se pred čitaocem otvaraju kao istinski humanistički praznici. U samo jednoj Vijarovoj rečenici pred vama će prohujati godine, decenije, ponekad čak i vekovi, ali onda će vam ukazati na neki naizgled nevažan detalj koji baca potpuno drugačije svetlo na istorijske događaje o kojima smo mislili da znamo sasvim dovoljno.

Njegova prva knjiga posvećena je osvajanju američkog kontineta, a potom je pisao knjige o Prvom svetskom ratu, Francuskoj revoluciji, kolonizaciji Konga...

Iako se u Tuzi zemlje bavi istorijatom cirkusa Bafalo Bila, Vijar zapravo izlaže svoj pogled na modus operandi današnjih medija: Vilijam Frederik Kodi ne samo da od svoje izmišljene egzistencije pionira Divljeg zapada pravi brend, već kao preteča današnjih producenata vesti i sâm počinje da veruje kako su cirkuske tačke u kojima su Indijanci prikazani kao loši momci - istorijski verodostojni.

Tri tačke Dnevnog reda čine epizode o načinima na koji je Hitler obezbedio poslovnu saradnju sa vlasnicima najvećih nemačkih industrijskih koncerna, primorao austrijskog kancelara Kurta fon Šušniga da pristane na pripajanje svoje zemlje Trećem rajhu i onemogućavao britanskog premijera Čemberlena da na vreme podnese protestnu notu zbog čina anšlusa. U središtu Rata siromašnih je istorija Nemačkog seljačkog rata i vođe bune Tomasa Mincera.

„Oca su mu obesili", Vijar ovako počinje svoju Seljačku bunu. „Pao je u prazninu kao džak žita."

„Nikad ne padamo dvaput u istu provaliju", Vijar kaže u poslednjem pasusu Dnevnoga reda. „Ali uvek padamo na isti način, smešni i u isti mah preplašeni. A tako bismo voleli da više ne padamo, zato se opiremo, urlamo. Potpeticom nam lome prste, kljunom razbijaju zube, štrpkaju oči. Provalija je oivičena visokim kućama. A istorija je tu, razborita boginja, ukočena statua nasred Trga svetkovina, njoj se jednom godišnje daje danak u pregrštima suvog božura, a kao napojnica, svakog dana, hleb za ptice." 

Na početku dugog puta što vodi u selo Jabuku

„Šta to sve znači? Otkuda je to poteklo?... Kakvi su bili uzroci tih događaja", pita se Tolstoj na poslednjim stranicama Rata i mira, a Milan Lazarević mu na vijarovski način odgovara pričom o svome traganju za litografijom Stevana Knićanina.

U predgovoru Lazarevićevim memoarima, Gordana Đilas primećuje kako je ovaj u svojim zapisima pomenuo Branka Lazarevića, Čedomilja Mijatovića, Jovana Dučića i mnoge druge naše diplomate koji su ujedno bili i ostali važne ličnosti srpske kulture. „Međutim", nastavlja Gordana Đilas, „nismo pronašli da ličnosti o kojima Lazarević pripoveda pominju i njega." Možda se baš u toj Lazarevićevoj nevidljivosti i krije specifičnost njegovog pisanja koju najbolje ilustruje poglavlje nad kojim stoji zapisano „Požun, 18. oktobra 1924".

Čitajući Subote i nedelje, svako malo ćete pomisliti na Crnjanskog i njegove Embahade i Kod Hiperborejaca. Priča o potrazi za portretom Stevana Knićanina, delom čuvenog bečkog litografa Jozefa Krihubera, kao da je kakav sumatraistički fantom nenapisanih nastavaka povesti o seobama.

Lazarević se priseća kako je kao dečak sa svojom majkom šetao Pančevom i kako su svaki put dospevali pred dućan „Kod Knićanina" u blizini Uspenske crkve. Radnju su držala dva ostarela brata, koji bi, odmah po njenom otvaranju, prvo „oprali Knićaninovu sliku na vratima."

„Mama mi je svaki put kazivala da je Knićanin slavan srpski general i da je tukao Mađare, ali ja onda još nisam sve to razumeo... A kad sam pošao u mađarsku gimnaziju, otac mi je govorio da je Knićanin na Karauli kod Pančeva, na putu koji vodi u selo Jabuku, po ciči zimi, pred sam Božić, do nogu potukao Mađare. Oslobodio je ceo Banat i oterao honvede čak na desnu obalu Moriša... Kad god bi otac poveo reč o Knićaninu, mama bi se svaki put setila da je deda u Temišvaru imao veliku Knićaninovu litografiju, ali se ova, pri selidbi, izgubila..."

Lazarević ovu litografiju traži po bečkim antikvarnicama i saznaje da je možda može pronaći kod antikvara Iciga Majera u Požunu, današnjoj Bratislavi. I zaista, u ovoj radnji, iz jednog sanduka, zatrpanog sabljama i mačevima, on nailazi na „platnene korice koje su generacijama miševa služile za ishranu. Iz korica pojavila se slika Franje Josifa iz prvih godina vladavine.

„- Eh, baš tebe tražim! - htedoh reći, ali se uzdržah. Litografija je bila od Krihubera. Zadrhtaše mi prsti od uzbuđenja. Brzo, brzo! Među tom starudijom može još svašta da bude."

Lazarević svoga Knićanina pronalazi na samom dnu sanduka. „Sav je prašnjav i pun mrlja, ali je Krihuberov Knićanin. Lepi moj vojvoda Knićanin, zaštitnik Pančeva."

Međutim, Lazarević tu ne završava svoju priču, već odškrinjuje vrata koja je, devedeset i kusur godina kasnije, Vijar širom otvorio.

Pošto mu je do polaska voza za Beč ostalo još vremena, on sa urolanim Knićaninom pod miškom odlazi u poslastičarnicu na glavnom trgu i od konobarice Grete naručuje presburške (bratislavske) kiflice, koje se očas posla pojaviše na stolu.

„Greta se primače kako bi mi se unela u lice... i u po glasa mi reče:

- Za ovim stolom sedeo je Ef Ef dok je u Požunu bio u garnizonu.

- Ef Ef?

- Ah, zar gospodin ne zna ko je to? Onda je gospodin zacelo stranac. Sva je Austrija tako zvala prestolonaslednika Franca Ferdinanda!

- Vrlo interesantno! I šta je tu radio? Jeo požunske kiflice kao i svi drugi?

- Ah, ne! - začudi se Greta tako prozaičnom pitanju i, pogledavši me još ljubaznije, nastavi: - Tu, za ovim vašim stolom, viđao se Ef Ef potajno sa svojom verenicom. Baš iza ovih zavesa. Kad je prozor bio zastrt ovim istim ljubičastim zavesama, ceo Požun je znao da je kontesa Sofija Kotek došla na sastanak. Zamislite samo. Buduća carica! U našoj radnji! Ah, nikad više tih davnih vremena - uzdahnu Greta."

Uzdahujemo i mi, jer Vijar mogućnost za početak Velikog rata vidi u jednostavnoj činjenici da Ferdinand u Sarajevu bezbednosno nije tretiran kao naslednik carskog trona upravo zbog građanskog statusa svoje supruge.

Bilo kako bilo, Greta je Lazarevića poslužila i vodom i iz radoznalosti poželela da vidi ko je to na slici, ali „kad ugleda fes na glavi i pištolje za pojasom Knićanina, odjednom se povuče i uozbilji."

„Na tornju Sv. Martina izbija šest. Za pola sata polazi brzi za Beč, pa ću u društvu mog Knićanina polako da krenem. Da nam niko ne bi smetao, putovaću prvom klasom, kao što i priliči knjaževskom popečitelju i kavaliru. Iz voza pogledaćemo kroz prozor i, daleko u magli, ugledaćemo siluete visokih tornjeva pančevačke crkve. Tamo na početku dugog puta što vodi u Jabuku."

Stotinu godina kasnije, u Jabuku se iz pančevačkog naselja u kome živim može stići gradskom autobuskom linijom broj sedam. Čitanjem Vijarovih romana i memoara Milana Lazarevića, moguće je otići mnogo dalje.