On je vratio ponos jednoj oklevetanoj kulturi i jednom upropaštenom jeziku. Sam.

Ima valjda i desetak godina kako se viralno širila ona dosetka da smak sveta mora da je blizu pošto je najbolji reper na planeti - belac, a najbolji golfer - crnac.

Novak Đoković je i tada bio među boljim savremenim teniserima, ali teško da je iko - osim možda njega samog - verovao da će postati najbolji svih vremena. A to je toliko veliko dostignuće da se od njega ne može praviti dosetka, mada je mnogo veće čudo da jedan Srbin bude najbolji svetski teniser svih vremena, nego da u jednom istorijskom trenutku belac bude najbolji svetski reper, a crnac najbolji golfer. Štono kažu, prva stvar je dijahronijska, a druga sinhronijska.

Ali ima i još nešto: više je Novak Đoković Srbin, nego što je Eminem belac, a Tajger Vuds crnac. Ne mislim, naravno, da postoji „srpstvo", „belstvo" i „crnstvo" kao neki apstraktni kvalitet koji ova ili ona osoba ima u ovom ili onom procentu. Mislim na način na koji je svaki od njih globalno percipiran kroz pripadnost kolektivitetu. Mnogo je više Đokoviću „fakturisano" to što je Srbin, nego ovoj dvojici što je prvi belac, a drugi crnac; na izvestan način je platio i veću cenu.  

Novak Đoković se rodio u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, počeo je trenirati tenis u Saveznoj Republici Jugoslaviji, započeo profesionalnu karijeru u bojama Državne zajednice Srbija i Crna Gora, ali je postao veliki igrač igrajući pod zastavom Republike Srbije. U vreme dok je postojala bilo kakva Jugoslavija, srpstvo i jugoslovenstvo često su funkcionisali kao sinonimi. Naoko paradoksalno, u tom smislu su sličan stav imali iskreni Jugosloveni iz Srbije i zakleti antijugosloveni iz ostatka Jugoslavije kao i iz inostranstva, uglavnom sa nemačkog govornog područja. Za prve je to bila posve prirodna vernost praktično konsenzualnom izboru srpske elite s početka dvadesetog veka, za druge pak šifra o, iz njihove perspektive, nepopravljivo hegemonističkoj prirodi celokupnog jugoslovenskog projekta.

Međutim, kad je svaka Jugoslavija prestala da postoji, naoko još paradoksalnije, obe ove grupacije su odustale od pomenute sinonimizacije: za bivše iskrene srpske Jugoslovene, Jugoslavija je postala ime za najveću i najpogubniju srpsku zabludu, dok je za bivše antijugoslovene od Ljubljane i Zagreba do Frankfurta i Minhena, Jugoslavija odjednom postala lep san koji nije imao šansi da se zaista ostvari. Stoga je u međunarodnoj propagandi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, jugoslovenstvo bila tek zlokobna maska za pogubni srpski nacionalizam, dok je tridesetak godina kasnije postalo lirska kantilena za utopiju kojoj opet Srbi nisu dali da se ostvari. Srpstvo kao srpstvo pak je u oba slučaja nosilo negativnu auru, ali kasnije čak i više nego pre, ako ništa drugo, a ono jer više nije imalo konkurenciju.  

Negde krajem proleća 1992, kad je srpstvo kao takvo već počelo sticati status koji jedan novinar skoro svakodnevno naziva „crnom legendom", pesnika Stevana Tontića je jedan njegov dugogodišnji kolega i prijatelj upitao šta to uopšte znači biti Srbin, upisujući u tu imenicu maksimum negativnog kapaciteta; biti Srbin za njega je u tom trenutku bilo gore nego biti zločinac. Sve se to zbiva u opkoljenom Sarajevu. Tontić je odgovorio antologijskim esejom „Biti Srbin" objavljenim na jedinom mestu i u jedino vreme u kojima to tada ima smisla.

Već skoro petnaest godina, Novak Đoković svakom svojom pobedom praktično odgovara na isto pitanje. Medijske provokacije, na prvi pogled iracionalno navijanje protiv njega, analize tobože bazirane na statistici koje potcenjuju njegove rezultate u poređenju s Federerovim ili Nadalovim, sve je to posledica zastave pod kojom igra. A on je istovremeno redak primer šampiona koji zaista liči na svoju zemlju i svoj narod. Svako ko je živeo u zapadnoj Evropi ili Skandinaviji ili barem tamo boravio turistički iole duži period, ima to iskustvo kada u masi, isključivo po stasu i crtama lica, prepozna „našeg čoveka". Novak Đoković u tom smislu izgleda kao stereotipni Dinarac, kao neki lik iz „Gorskog vijenca" ili „Starca Vujadina".

Istovremeno, on nikad, nijednim svojim potezom niti iskazom, nije zastupao ideju da „biti Srbin" predstavlja neku vrednost samo po sebi. Čuvena je ona njegova rečenica da su Srbi i Hrvati manje-više ista stvar. Kad je u vreme poplava našem narodu delio humanitarnu pomoć, nije pravio ni etničku ni geografsku selekciju. On samo, što reče jedan mudar i dobar čovek u jednoj davnoj polemici, ne nalazi potrebu da menja ličnu kartu.

Krleža je govorio kako su mu Dostojevskog omrznuli ljudi koji su se u njega zaklinjali. Da biste zavoleli Đokovića, dovoljno je videti ko su ljudi koji ga mrze i kleveću. Bilo da se iznervirano ispsuje, bilo da pohvali doktora Nestorovića ili Semira Osmanagića, bilo da se izgrli sa Hankom Paldum, naći će se kakva kvazielitistička budala da ga izvređa.

Kao igrač, on je istovremeno savršen primer balkanskog mentaliteta i sasvim nebalkanske mentalne i svake druge discipline. Jedan naš pesnik je za Balkance rekao da su „severni južnjaci, južni severnjaci, zapadnjaci istoka i istočnjaci zapada". Sve je to i Novak Đoković, samo je i više od toga.

On je vratio ponos jednoj oklevetanoj kulturi i jednom upropaštenom jeziku. Zamislite srpsku istoriju od 2006. godine, potpuno istu kakva je i bila, samo da nema Novaka. Ima ozbiljnih ljudi koji tvrde da je Nemačku kao zemlju i kao društvo spasila svetska fudbalska titula iz 1954. Bez ikakve druge paralele, ono što su za Nemačku uradili Turek, Posipal, Librih, Kolmejer, Ekel, Maj, Ran, Morlok, Otmar Valter, Fric Valter i Hans Šafer, na čelu sa Sepom Herbergerom, za Srbiju je sam samcit, sa svoje dve ruke i deset prstiju, uradio Novak Đoković.

Bog ga poživeo.