Zorgeova špijunska grupa u Japanu najverovatnije je odlučila konačan ishod Drugog svetskog rata. U leto 1941. Zorge je saznao da Japan ipak ne namerava da napadne SSSR, o čemu je obavestio nadležne, pa su divizije Crvene armije stacionirane na Dalekom istoku prebačene na evropski front. Tako je odbranjena Moskva. U Zorgeovoj grupi bio je i predratni dopisnik "Politike" iz Tokija Branko Vukelić. Ovo je priča o njemu.

Među stotinama medijskih izveštaja kojima je svetska javnost zasipana uoči samoga početka po mnogo čemu specifičnih XXXII Letnjih olimpijskih igara našla se i priča o najezdi ostriga na bove postavljene duž veslačke staze u Tokijskom zalivu. Da bi potopljene bove vratili u plutajuće stanje, organizatori su za eliminisanje nekoliko tona ostriga potrošili dodatnih milion i kusur američkih dolara.

Izveštavajući o ovom pravom malom ratu, dopisnici iz Japana nisu propustili da napomenu kako je reč o vrsti ostriga koje lokalno stanovništvo smatra za naročitu poslasticu. Davanjem nezanemarljivog informativnog prostora ovakvoj triviji po ko zna koji put je potvrđeno koliko se Zemlja izlazećeg sunca uprkos svim tekovinama digitalizacije i dalje „gubi u prevodu", ne dopuštajući strancima da bez velikog truda i dugog vremena dopru do suštine japanskog sveta.

Zato su nam, sem sportskih izveštaja sa olimpijskih borilišta u Tokiju, jednako zanimljivi i preko potrebni tekstovi poput onih koje ovih dana za „Oko magazin" piše Gorislav Papić. Širina autorovih predznanja i sposobnost uočavanja na prvi pogled nevidljivih kulturoloških veza između postojbina samuraja i hajduka čitaocima pružaju ono izumiruće zadovoljstvo u tekstu koje vrsni dopisnici pružaju svojim vernim čitaocima. Jedan od takvih novinara bio je i Branko Vukelić, dopisnik beogradske „Politike" iz Japana u periodu od 1933. do 1940. godine i član tokijskog špijunskog kruga najčuvenijeg obaveštajca iz vremena Drugog svetskog rata Riharda Zorgea.

Sin krajiških častnika

Branko Vukelić se rodio 1904. godine u Osijeku, u staroj ličkoj porodici u kojoj se činovnički i vojnički verno služilo Austro-Ugarskoj, ali se kroz bavljenje književnim radom čuvao slobodarski duh predaka. Naime, i deda i otac i majka Branka Vukelića za sobom su ostavili knjige koje bacaju dodatno svetlo na politička i opšta životna uverenja za koja je ovaj hrabri čovek naposletku dao i svoj život, ostavivši za sobom mladu suprugu Jošiko Jamasaki i tek rođenog sina Hirošija.

Brankova majka Vilma Vukelić je svoja sećanja ostavila zapisana na nemačkom jeziku, na preko tri stotine strana, koja su u prevodu na hrvatski objavljena u Zagrebu 1994. godine pod naslovom „Tragovi prošlosti".

Njegov deda Lavoslav Vukelić (Gornji Kosinj, 20. mart 1840 - Sveti Križ Začretje, 26. mart 1879) bio je pisac i prevodilac, koga je ban Ivan Mažuranić 1875. imenovao za podžupanijskog tajnika u Krapinskim Toplicama. Pisao je pesme i pripovesti, a prevodio Šekspira, Getea, Hajnea, Ljermontova, Puškina, Mickjeviča, te se, između ostalih, družio sa ocem Janka Polića Kamova. U predgovoru knjizi „Književno cvieće Lavoslava Vukelića", koja je objavljena posthumno, Vjekoslav Budisavljević se prisetio kako su se, kao đaci nižih razreda, pred svojim školskim drugom „natjecali koji li je bolje upamtio kiticu ovu ili onu iz njihovih pjesmotvora. Kačića si morao znati gotovo naizust, tako i Čengić-Agu, da ti se ne zapali obraz, kad se nađeš na sastanku đačkom".

Milivoj Vukelić je rođen 1873. godine u Lovincu kod Gračaca, mestu iz koga je rodom bila i Marija Čudina, pesnikinja i životna saputnica slikara Leonida Šejke. Brankov otac je bio učitelj nemačkog jezika u kadetskim školama u Sopronu i Pečuju i službovao je kao potpukovnik u Zagrebu. Književnim stvaralaštvom se bavio objavljujući pod pseudonimom Milkan Lovinac.

Započeo je novelama ljubavne tematike objavljivanim u časopisu „Savremenik" 1912-13. godine, da bi neposredno pred početak Prvog svetskog rata objavio zbirku pripovedaka „Purpurne noći". Zbirka je objavljena u izdanju Društva hrvatskih književnika pod uredništvom Julija Benešića, i u njoj se nalaze tri novele koje su tematski vezane za rusku revoluciju 1905. godine.

U prikazu knjige, objavljenom u „Narodnim novinama", Benešić je, između ostalog, napisao kako „Lovinac drži čitaočevu pažnju napetu kao kakav krvavi kinematografski snimak, pače kao i kriminalni roman" a potom dodao da je reč o svojevrsnoj „epopeji grozote i očaja kojemu nema izlaza", čime je nesvesno naslutio kako formu, tako i sadržinu uzbudljivog i kratkog života Milivojevog sina Branka.

Na revolucionarnom putu

Još dok je pohađao gimnaziju u Zagrebu, Branko Vukelić je pripadao naprednoj grupi „Darvinov klub", gde je čitana levičarska literatura. U to vreme je prvi put i uhapšen, zbog učešća u studentskim protestima protiv pogubljenja Alije Alijagića, atentatora na ministra unutrašnjih dela Draškovića.

Ipak, ko zna kako bi se odvijao njegove život da je ostvario svoju nameru da na zagrebačkom Sveučilištu upiše medicinu?! U tome ga je međutim sprečila povreda bubne opne, koju je „zaradio" na letnjim ferijama, dok je ronio pod zidinama Dubrovnika. Tako upisuje zagrebačku Likovnu akademiju, gde postaje član komunističke studentske frakcije u marksističkom klubu, što ne prolazi neopaženo kod policije.

Upravo zbog toga traži od roditelja da dalje školovanje nastavi u Čehoslovačkoj, ali na njihovo iznenađenje, umesto u Prag, Vukelić odlazi u Brno, i to na Tehnički univerzitet.

Sva je prilika da je već ovu odluku, umesto mladoga „aktiviste", bila donela Kominterna, pa se celokupni dalji itinerer njegovog životnog puta može sagledati i kao niz ispunjavanja direktiva pristiglih iz moskovske centrale svetske revolucije.

Pariz-Tokio via Štip

Naredna stanica na Vukelićevom revolucionarnom putu je Grenobl, da bi nakon kraćeg boravka u Zagrebu, 1926. stigao u Pariz, gde na Sorboni upisuje studije prava, koje završava 1929. godine. Tu upoznaje i svoju buduću suprugu, Dankinju Editu Olsen, sa kojom dobija sina Pola, druži se sa jugoslovenskim komunistima, među kojima su se nalazili Bratko Kreft i Veselin Masleša, ali postaje i član bokserske federacije Francuske. U članskoj karti br. 43219, izdatoj 27. novembra 1927. godine, u rubrici nacionalnost stoji - srpska.

Ova pripadnost ga po sili zakona 1931. godine vraća u otadžbinu na služenje redovnog vojnog roka. Pripadnost komunističkom pokretu ga, pak, „preporučuje" da bude poslat u kazneni garnizon u Štipu, gde su vojnici masovno pobolevali od malarije i odakle je na očevu intervenciju otpušten „zbog slabog vida".

Nakon povratka u Pariz, a po direktivi Moskve, Vukelić prekida sve kontakte sa svojim komunističkim prijateljima i učlanjuje se u jednu fašističku organizaciju. Uporedo počinje intezivno da se bavi fotografijom, jer je u Centrali očigledno već odlučeno da će ubrzo postati deo tokijskog špijunskog kruga Riharda Zorgea.

Pisma iz Japana

U monografiji „Politika - svedok jednog vremena" (1984), Dragoljub Milivojević beleži kako se ne zna tačno ni kada je ni kako Vukelić tridesetih godina XX veka angažovan za dopisnika „Politike" iz Japana, niti ga je iko od „Politikinih" novinara poznavao: „Pretpostavlja se da je to bila jedna od konspirativnih ličnih veza Vladislava Ribnikara".

Za tajanstvenog dopisnika „Politike" iz Tokija kod Ribnikara se interesovao i Marko Ristić, jer mu se svidelo o čemu i na koji način Branko Vukelić piše u svojim „Pismima iz Japana".

„Dobro je što je taj sposoban i inteligentni mladi čovek otišao u Japan", rekla je jednom prilikom Jara Ribnikar, najverovatnije prikriveno ciljajući na pravi razlog Vukelićevog odlaska u zemlju u kojoj je 1940. godine trebalo da se održe Letnje olimpijske igre.

A Branko Vukelić i Edit Olsen su u Japan pristigli brodom na samom početku 1933. godine. Bili su dobili detaljne instrukcije o lokaciji na kojoj treba da pronađu stan, gde će sačekati da neko s njima kontaktira. On je počeo da radi kao dopisnik „Politike" i pariskog časopisa „Vi", dok je Edit davala časove danske gimnastike.

Prvo Vukelićevo pismo iz Japana štampano je na šestoj strani „Politike" u petak 7. aprila 1933. godine pod naslovom „Ribe zvane namasu koje predskazuju zemljotres". Već naredni tekst Vukelić u celosti posvećuje pitanju Mandžurije koje je, po njemu, „za Japan pitanje života", da bi usledili tekstovi kolažnoga tipa, u kojima se, između ostalog, bavio i tradicionalnim japanskim rvanjem.

„Japanci su poznati kao ambiciozni i dobri sportisti", piše Vukelić. „Danas se u Japanu gaje sve grane evropskih sportova, a kako se videlo kod poslednjih Olimpijada, sa dobrim uspehom. Pored evropskih sportova ne zapostavljaju se ni tradicionalni sportovi iz viteškog doba Japana, pre dolaska belih ljudi."

Pred sam kraj svoga dopisničkog staža u „Politici", Vukelić je u novembru 1936. objavio i danas izuzetno relevantan tekst (po)dugačkog naslova „Dopisniku evropske štampe danas je teže da verno izveštava svoje čitaoce o dalekom istoku nego srednjevekovnom mletačkom piscu Marku Polu", u kome, pored ostalog, kaže: „U svom novinarskom poslu, evropski dopisnik u prestonicama Kine i Japana naiđe na razne teškoće. Staroj tajnosti ovih zemalja, razlici pisma i jezika, običaja i mentaliteta dodaje se danas jedna nova, strahovita teškoća: fašistička cenzura."

Poznajete li Džonsona?

U vreme pisanja tog teksta, Vukelić je već tri godine bio deo tokijskog špijunskog kruga Riharda Zorgea, koji je u Japan pristigao u novembru 1933. Pre nego što se susreo sa Vukelićem, Zorge je dan ranije u izvidnicu poslao kurira koji je dopisniku „Politike" uputio naizgled bezazleno pitanje:

„Poznajete li Džonsona?"

„Da, poznajem ga", mirno je odgovorio Vukelić.

 „Ja nisam Šmit, ali dolazim od njega", poručio je kurir i nestao u tokijskoj gunguli.

Sutradan je Zorge došao i Vukeliću dao detaljne instrukcije u vezi sa njihovim obaveštajnim aktivnostima.

U suštini, zadatak dopisnika „Politike" bio je da se ponaša upravo kao inostrani dopisnik i pokuša da u kontaktima sa svojim kolegama iz Francuske, Velike Britanije i SAD sazna što više informacija. Uskoro je dopisnik uglednog beogradskog dnevnog lista postao omiljen među svojim kolegama.

O njemu je, tako, sa naročitim simpatijama u svojim memoarima pisao dopisnik „Njujork heralda" Džozef Njumen, dok mu je šef dopisništva francuske agencije „AVAS" Rober Gilen i ponudio da postane deo njegovog novinarskog tima. Prema Gilenu, Vukelić je umeo „da odabere najznačajnije teme i da mi, uz svoje informacije, pruži čitav jedan bekgraund, to jest čitavu pozadinu slike koja je proizilazila iz njegovog dobrog poznavanja teme i koja je omogućavala da se vrednost tih obaveštenja bolje proceni".

Prelazak na znatno plaćeniji dopisnički posao nije, međutim, bila jedina promena u Vukelićevom životu.

Ljubav s Jošiko Jamasaki

Polovinom aprila 1935. godine on upoznaje studentkinju engleskog jezika Jošiko Jamasaki. Četiri godine potom, razvodi se od Edit Olsnen, koja sa njihovim sinom Polom uskoro odlazi u Australiju, pa se dvoje odavno zaljubljenih venčavaju tek 23. januara 1940. Sve ono što se dešavalo tokom tih skoro punih pet godina bilo je mnogo komplikovanije od prethodne rečenice, a suština problema je bilo Zorgeovo uporno protivljenje Vukelićevoj ponovnoj ženidbi.

Rad tokijskog špijunskog kruga nije, naime, išao onako kako je to Zorge očekivao, a na njegovu konstantnu sumnjičavost i nepoverenje Branko Vukelić je odgovorio ne samo venčanjem sa mladom Jošiko, već je svojoj budućoj supruzi do kraja razotkrio pravi razlog svoga boravka u Japanu. Ona je, prema sopstvenim rečima, ipak bila spremna da pođe za njega: „Morala sam znati šta je to u ono vreme značilo... Osim toga, komunista ili ne, Branko je bio čovek koga sam mogla da poštujem i volim. Razume se da sam bila spremna da ga sledim gde god me bude poveo."

Ispostaviće se da su Branko Vukelić i Jašiko Jamasaki krenuli na kratko putovanje koje, međutim, još uvek traje!

U njihovoj tokijskoj kući, u kojoj se nalazila i mračna komora za izradu fotografija i skrivena radio-stanica, zajedno su proveli tek dvadeset i jedan mesec, tokom kojih je, u martu 1941. godine, na svet došao Lavoslav Hiroši.

Za to vreme, Zorgeova grupa je uspela da sazna tačan datum nemačkog napada na SSSR, ali je Staljin ovaj izveštaj ignorisao sve dok se zaista nije desila operacija „Barbarosa".

Naredna informacija do koje je došla Zorgeova grupa najverovatnije je i odlučila konačan ishod Drugog svetskog rata. Japan, naime, nije nameravao da napadne SSSR, o čemu je Zorge obavestio nadležne, pa su divizije Crvene armije stacionirane na Dalekom istoku prebačene na evropski front. Tako je odbranjena Moskva.

Pisma iz tamnice

Branko Vukelić je uhapšen u ranu zoru 18. oktobra 1941, u sklopu akcije japanske policije u kojoj je „pao" kompletan tokijski špijunski krug, uključujući i samoga Riharda Zorgea. Vukelić je odveden u tokijski zatvor Sugamo, u kome je boravio sve do izricanja presude u aprilu 1944. godine. Osuđen je na doživotnu robiju i prebačen u kaznionicu Abaširi, na ostrvu Hokaido, gde je preminuo od izgladnelosti i iscrpljenosti u januaru 1945.

Ovako bi, u nekoliko škrtih rečenica, neki strani dopisnik u najkraćem sažeo sve ono kroz šta je tokom boravka u tamnici doživeo Branko Vukelić. Mi smo, međutim, danas u prilici da, zahvaljujući tihoj istrajnosti Hirošija Jamasaki Vukelića, na srpskom jeziku pročitamo knjige „Pisma iz Japana" (Dnevnik, Novi Sad, 1914) i „Pisma iz tamnice" (RTS izdavaštvo, Beograd, 1917).

U prvoj knjizi se nalaze svi članci Branka Vukelića objavljeni u „Politici" od 1933. do 1940. Druga sadrži Brankovu prepisku sa njegovom suprugom Jošiko Jamasaki, koja nam priču o poslednjim zatvorskim danima palog obaveštajca donosi u svetlu jedinstvene ode onoj ne tako čestoj, čistoj, jakoj ljubavi.

„Pisma iz tamnice" prvo su objavljena na japanskom jeziku, a za štampu ih je bila pripremila sama Jošiko Jamasaki. U njoj se nalazi svih 159 pisama koje joj je Branko Vukelić poslao iz tamnice i nekoliko njenih odgovora. Pisma su uglavnom napisana na japanskom, koji je Vukelić unapređivao tokom svog zatočeništva, kako bi mogao da se dopisuje sa ženom.

Iz gotovo svakog reda koji ispisuju razdvojeni supružnici izbija nepokolebljiva vera u život, koja, pak, dovodi do najednom tako prirodnog prožimanja dva udaljena sveta kojima su pripadali, da se ta dva sveta usled tolike zaljubljenosti korespondenata stapaju i spajaju u jedno.

Prvo pismo, pisano na engleskom jeziku decembra 1941, na koverti nosi žig 19. januara 1942. U njemu stoji:

„Draga moja Oko,
Dozvoljeno mi je da ti pišem kako bih zatražio nekoliko stvari: par jakih, toplih papuča, džemper, kratak šal ili maramu i knjige: englesko-japanski rečnik, od mojih filozofskih knjiga Spinozu i Hegela.
Meni je dobro, a nedostajete mi jedino Ti i naš dečačić. Oprosti mi što sam te uvalio u ovu nevolju. Vodi računa o svome zdravlju i o detetu. Budi hrabra i dobra
s ljubavlju
Branko"

Poslednji datum u ovoj prepisci jeste 15. januar 1945. godine. Nalazi se na telegramu koji je stigao na adresu Jašiko Jamasaki:

„HOĆETE LI DOĆI DA PREUZMETE POSMRTNE OSTATKE ILI ĆEMO TO SAMI PREDUZETI. KAZNIONICA ABAŠIRI"

Heroj otadžbinskog rata

Jošiko je svoje zimsko putovanje do Hokaida opisala u pismu Brankovoj majci Vilmi.

„Kada sam stigla u Abaširi, našla sam ga u kovčegu, obučenog u belo, po japanskom običaju. Bio je mršav, zaleđen i ukrućen. Plakala sam iz sve preostale snage. Kaznionica mi je na raspolaganje dala sanke sa konjem, pa sam njima otišla u krematorijum, i gledala kako se on pretvara u pepeo. Prizor - da se srce zaledi. Ja bih s njim na mestu umrla, da nisam pomislila na Hirošija, koji me je čekao u Tokiju. Pomislila sam da mi Branko ne bi nikad oprostio ako bi maloga ostavila kao siroče. Da, on mi ga je poverio. Ne smem da izneverim njegovo poverenje."

Sovjetske vlasti su Riharda Zorgea posrmtno odlikovale tek u oktobru 1964. godine. Svečanost posthumnog uručenja ordena Otadžbinskog rata prvog stepena Branku Vukeliću održana je u Kremlju, 29. januara 1965. godine. Ceremoniji su prisustvovali njegov sin Hiroši, i supruga Jošiko Jamasaki. Prilikom dodele ordena, predsednik Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta, Anastas Mikojan, odao je priznanje Branku Vukeliću, rekavši da je imao veliku zaslugu u borbi protiv fašizma i za mir u svetu.