Iako je život Lole Montes i posle dva veka od njenog rođenja i dalje obavijen tajnama, za ovu irsku plesačicu koja je nastupala pod španskim pseudonimom i danas se smatra: bila je prva žena modernog doba koja je upravljala sopstvenom sudbinom, a zahvaljujući svojoj lepoti i smelosti zavrtela mozak najmoćnijim muškarcima njenog doba. Pojam femme fatale je izmišljen zbog nje.

Pre dve stotine godina rođena je irska plesačica Lola Montes, sinonim za Fatalnu ženu, kako su je, s razlogom, nazvali njeni obožavaoci u 19. veku, među kojima su bili i Aleksandar Dima Otac i kralj Bavarske Ludvig I.

Najpoznatiji portret Lole Montes koji postoji, naslikao je 1847. Jozef Karl Štiler, slikar koji je dve decenije ranije ovekovečio na slikama Getea i Betovena, i može da se vidi u u Galeriji lepotâ palate Nifenburg u Minhenu, koju je kralj Ludvig I od Bavarske načinio u čast svojim ljubavnicama i ostalim damama sa dvora koje su se isticale lepotom.

Pred tom slikom, na kojoj je Lola sa svojom slavnom crnom kosom i bronzanog tena, što joj je pomoglo da se predstavlja kao Andalužanka, čovek može da prošapće: „Vi imate oči fatalne žene". Iako je život Lole Montes i posle dva veka od njenog rođenja i dalje obavijen tajnama, postoji misao koja i dalje traje: bila je prva žena modernog doba koja je upravljala sopstvenom sudbinom, a zahvaljujući svojoj lepoti i smelosti zavrtela mozak najmoćnijim muškarcima toga doba. Pojam femme fatale je i izmišljen zbog nje.

U filmu o njenom životu reditelja Maksa Ofulsa iz 1955, Lola je bila predstavljena kao „krvožedni monstrum anđeoskih očiju". U stvarnosti, nikoga nije ubila, ali jeste izazivala ludilo. Ludvig I je zbog nje izgubio presto, bilo je muškaraca koji su se tukli na dvobojima radi njene naklonosti, i još 1846, kada je imala samo 25 godina i trijumfovala po čitavoj Evropi sa svojom spektakularnim egzotičnim plesom, izazvala je diplomatski konflikt između Francuske i Rusije, kada je odbila dragulje kojima je princ Ivan Paskevič, vicekralj Poljske, u ime ruskog cara Nikolaja I hteo da kupi njenu naklononost.

U stvari, niti se zvala Lola niti je bila Špankinja. Pravo ime joj je bilo Elizabet Rozana Gilbert, i rodila se u Irskoj. Njen otac, vojni lekar i katolik u službi Britanske imperije, bio je premešten u Indiju, i tu je Lola odrasla i naučila egzotični ples. Posle nemirne mladosti koja se završila bekstvom, da bi se sa 17 godina udala za Tomasa Džejmsa, službenika i njenog vršnjaka, a u znak protesta što joj je bio ugovoren brak sa šezdesetogodišnjim čovekom, Lola se pojavila u Evropi kao predvodnica gradskog noćnog života, iako tada još uvek nije postojao kabare, a opera tek počela da postaje buržoaska zabava.

Uzela je špansko umetničko ime. Pre nego što je debitovala u Londonu 1843. (Kovent garden je bio njen internacionalni katapult), posetila je Sevilju i Madrid. Uzela je prezime Montes, jer je to bilo prezime tada najpopularnijeg torera Pakira i, predstavljajući se kao Špankinja imenom Marija Dolores del Poris i Montes, izvodila svoje spektakularne predstave, potresne i zastrašujuće, što je publici podizalo libido. Njena glavna tačka je bio ples tarantule; igrala je rukama kao da bere grožđe, a onda je sa njih stresala pauke od tila koji su joj prekrivali ruke. Potom bi ih šutirala do kraja bine pred publikom. Njeni obožavaoci su se otimali oko ovakvih trofeja.

U nekim prilikama je igrala i gola. Verovala je da ima lepo telo, i pokazivala ga je publici koja je predhodno platila ulaznicu (ne računajući Salomin „ples sedam velova", Lola je bila tvorac striptiza). A gola je igrala i na privatnim zabavama kada je u Parizu bila dvorska dama. U godinama svog najvećeg uspeha, punila je stranice tek nastajuće masovne štampe, i uvećala je listu ljubavnika, među kojima su bili i Aleksandar Dima Otac, a možda i kompozitor Franc List. Veliki obožavalac Lole Montes, muzičar Rihard Vagner (po jednoj teoriji, Kundri, grešnica koja spašava njegovog junaka Persifala, bila je inspirisana Lolom), upoznao ih je 1846. u Drezdenu.

Ludvig I od Bavarske je mogao da bude čovek njenog života, ali ta veza je od početka bila zatrovana, ne toliko zbog razlike u godinama (kralj je imao 61 a ona 25 godina) koliko zbog uspona buržoazije koja je pripremala liberalnu revoluciju. 

Dobila je titulu gorfice od Landsfelda ali je morala da pobegne iz Minhena, i da se vrati nomadskom načinu života. Kako se kaže u filmu Ofulsa, „jedna fatalna žena nikada ne ostaje na jednom mestu". Odselila se u Ameriku, nastavila da igra i da drži predavanja sa temama o udvaranju i ženskom duhu.

Umrla je u Njujorku, u 38-oj godini od zapaljenja pluća. Iako izbledeo, mit o njoj i dalje živi.

Kada je 1955. premijerno prikazan Ofulsov film „Lola Montes", to je izazvalo veliku buru u Francuskoj, čak je bio obeležen kao „grešan". Jedan od najžešćih branilaca filma bio je tada filmski kritičar Fransoa Trifo, koji je četiri godine ranije debitovao kao režiser sa filmom „400 udaraca". Povodom filma napisao je sledeće; „Kao heroina koji je dala naslov filmu, Lola Montes je u opasnosti da izazove skandal i da ozlojedi duhove. Ali ako treba da se borimo, borićemo se! Ako treba da se raspravljamo, raspravljaćemo se! Ovo je uistinu film koji treba braniti ove 1955. godine, autorski film koji je u isto vreme film sa idejama, gde mašta izbija iz svake slike, film koji se ne vraća u predratno vreme, film koji je otvorio vrata koja su dugo, dugo vremena bila zatvorena".

(Izvor: "El Mundo"; preveo i priredio: Branislav Đorđević)